Konačno! Veliki pozdrav za sve. Evo još jedne priče, ovog puta poslednja u Triologiji Magreba, prve dve su „Greh" (Mauritanija) i „Zavet"(Maroko). Nadam se da će ispuniti Vaša očekivanja. Unapred se izvinjavam na greškama, dosta je vremena prošlo od poslednjeg pisanja. Samo jedna napomena, priča će biti iz tri dela. I naravno, naslovnica je delo Marine Rajković, meni drage prijateljice...hvala od srca.
ISTINE I LAŽI
1 deo
Novembarsko jutro provlačilo se uspavanim ulicama grada bojeći sivilom prozore naherenih kućeraka. Negde u daljini čuo se zvuk prvih autobusa i miris peciva iz gazda Simine pekare, svakodnevica kao preslikana iz crno-belih filmova izazva u njoj mučninu. Vitka žena naslonjena na hladan zid ćelije Požarevačkog zatvora tupo je posmatrala krošnju drveta jedinim svedokom postojanja života u zaboravljenom dvorištu koje je podsećalo na „Prokletu Avliju".
-Vera, već si ustala?-glas iz ćoška je trže i ona prevrnu očima. Rada, njena cimerka skoči iz kreveta zaškilji sitnim očima tražeći odgovor na bledom licu.
-Daaaa...kažnjivo je ustajati ranije od propisanog? Dobiću još par meseci zbog nepoštovanja „kućnog reda", samicu možda? Mada...kada malo bolje razmislim ovo sa samicom mi deluje kao idealno rešenje da ne gledam svako jutro tvoje radoznalo lice i odgovaram na glupa pitanja – odbrusi okrenuvši leđa sitnoj ženici.
-Izvini...nisam te želela nervirati, pomalo brinem zbog tvog ćutanja! Ne valja držati bes i tugu u sebi, jednom ćeš pući. Znam o čemu pričam, mnogo toga sam se nagledala iza ovih zidina-tiho prošaputa.
-Stvarno? Izvinjavam se što nisam prepoznala vrhunskog psihijatra, veliku doktoricu poslatu baš meni da pomogne...-oči joj opasno sevnuše izazivajući jezu kod cimerke.
Šta je uopšte znala mala šmrljivica? Mnogo je sebi dala za pravo...jedna u moru istih, bez imena i izbora. Takve je zaobilazila u širokom luku uživajući u blagodetima života dok je bila na slobodi. Zažmuri i prepusti se senkama prošlosti.
Arandjelovac...
-Verice, sidji...stigla je tetka Milanka. Haljina je gotova!-promukao glas zazvuča kao najlepša muzika.
Žurnim koracima ulete u ogromni salon ushićeno pljesnuvši rukama. Mekana svila presijavala se na svetlosti starinske lampe u nežno plavoj boji. Konačno će ostvariti svoje snove, pokazaće celoj palanci ko je ćerka advokata Milanovića. Kroz glavu joj prođe slika visokog mladića sa najlepšim zelenim očima...Milan Hadžimarković, njena ljubav, prvi devojački san. Za njega će se udati i izrađati decu, trošiti ogromno bogatstvo po rivijerama, zimskim centrima Italije i Francuske, uživati u ludim vožnjama sportskih automobila. Sa nepunih devetnaest godina imala je cilj...zamaranje studijama, slušanje majčinog zvocanja i očevih hvalospeva o akademskim građanima ostavljao je gorak ukus u ustima. Ništa je nije moglo odvući od namere koju je razradila do detalja, konačno beg iz roditeljskog doma i život punim plućima. Nije bila rođena za knjigu, posebno ne za advokaturu i privatnu kancelariju koju bi nasledila od oca...-gorko se osmehnu svojoj gluposti. Koliko bi sada značilo da je završila prava. Stisnu usne sigurna da uvek ima načina, nije džaba čekala tolike godine, sada je pravi trenutak. Uvuče dim cigarete ponovo utonuvši u misli.
Godine su prolazile, ostvarila je snove. Velika gospođa Hadžimarković, majka dvoje dece, priznata i prihvaćena u krem društvu Beograda. Ceo svet na dlanu. I opet onaj poznati nemir, glad za uzbuđenjem zbog nove pobede...mir doma je postao kliše i avet koja je gušila. To nije bilo ono što je zamišljala, kratko je trajalo i ništa nije značilo. Mrzela je armiju bebisiterki, kućnih pomoćnica i večitu dernjavu dece u pogrešno vreme. Nadgledanje polusveta koji je zadovoljavao njene potrebe sve više je prelazio u dosadu i okove koje nije podnosila. Njeno mesto pod Suncem je još uvek prazno, biti žena inžinjera i nije neki staus o kome je sanjala. Milanova ljubav je gušila...noći provedene u njegovom zagrljaju su bile mlake, otaljavanje životinjske potrebe. Vredela je više, mnogoooo više...
