STEFANI
Posle nezaboravne dve nedelje i odmora koji ću pamtiti duži vremenski period, došlo je vreme da se vratimo realnosti. Lea odmah nakon povratka čeka poslovni put, a mene vraćanje dežurstvima.
Koliko god sam onda htela da stignemo na konačnu destinaciju, toliko sada nisam želela da odem sa nje. Žudela sam za tim da ostanem na onom ostrvu daleko od svih briga i obaveza, a najviše da se budim uz Lea.
"Ne budi takva Stefani, obećavam ti da čim nam se ukaže prilika iskoristićemo je i ponoviti ovaj odmor", Leo me nežno poljubio u čelo.
"Znaš da to neće biti uskoro, pravo je čudo da sam dobila dve nedelje odsustva."
Iskreno, znala sam pravi razlog za moje iznenadno odobravanje odmora, iako o tome nikada nisam razgovarala sa svojim verenikom. Specijalizantima prve godine se gotovo nikada ne odobrava odsustvo duže od dva dana, a poznajući Lea znala sam da je iskoristio svoj uticaj. Koliko god mrzela povlastice, ovoga puta ću mu ovo ipak prećutati jer mi je pružio uspomene koje ću pamtiti čitavog života.
Dok smo se odaljavali od Fidžija trudila sam se da zapamtim i najsitnije detalje, jer će mi upravo vraćanje na ovo mesto biti najveći podsticaj da dajem sve od sebe. Misao da ćemo samo kroz par sati biti ponovo u Njujorku, jednostavno mi se činila tako stranom i nemogućom.
"Stefani?", Leo me upitno pogledao.
"Molim Leo?", na trenutak sam skrenula pogled sa ostrva koje nam se polako gubilo iz vidokruga.
"Nisam želeo da na letovanju vodimo ozbiljne razgovore, ali mislim da je sada vreme da razgovaramo o nečemu..."
Ovoga puta sam ja njemu uputila upitni pogled, jer iskreno nisam znala o čemu on govori.
"Voleo bih da pređeš da živiš sa mnom, znam da nećeš odmah želeti to da uradiš, ali voleo bih da počneš sa selidbom kod mene odmah nakon mog povratka. Živeli bismo u mom stanu ukoliko ti se dopada, a ako ne, možemo odmah zajedno odabrati jedan..."
Biće ovo velika promena za oboje, ali sa svakim korakom napred verujem da ćemo biti korak bliži zajedničkom životu o kome maštamo.
Dovoljno sam bežala od vezivanja i odgovornosti koju sa sobom nosi veza, ali sada sam konačno sigurna da nisam pogrešila. Leo mi je pokazao da nemam čega da se bojim, jer on nije osoba koja će me napustiti; verujem u to celim svojim bićem.
"Šta misliš o tome?"
"Mislim da je to odlična ideja, samo će mi biti potrebno vremena da razgovaram sa Nkol o svemu, ipak će ovo značiti da ću zauvek napustiti dom koji mi je pružila..."
"Razumem to i spreman sam da čekam koliko god za time bude bilo potrebe, ali više ne želim da ležem i da se budim sam u krevetu. Želim te pored sebe u svakom smislu", nagnuo se prema meni i poljubio me.
"Veruj mi da i ja samo o tome sanjam, ali ne verujem da će moja sestra tako olako prihvatiti činjenicu da želim da se odselim; jedno je bilo veriti se, a sasvim drugo odseliti se od nje..."
"Ne brini se, iskoristiću svoj šarm na njoj, ako ti ne dopusti."
"Nisi ti toliko šarmantan", nasmejala sam se, a on je odglumio povređenost.
Činilo mi se da koliko god me život kažnjavao prethodnih godina, sada se trudio da mi nadomesti sve ono što sam izgubila i šta sam smatrala nemogućim. Kroz manje od godinu dana pružio mi je osobu koju volim više od sebe, a nekim čudom on deli moja osećanja. Leo je jednostavno ispunjenje svakog mog sna i on je sve što mi je sada potrebno za sreću.
Privukla sam ga u čvrsti zagrljaj; a jedna suza radosnica, koju sam brzo izbrisala, slila se niz moj obraz. Molim te zauvek budi pored mene.
"Hvala ti, Leo."
Tiho sam mu se zahvalila, a on me nežno odmakao od sebe, pogledavši me njegovim prodornim pogledom.
"Na čemu?"
"Na svemu; hvala ti što si prihvatio svaku moju manu i što se svakodnevno boriš sa mojim ludim bubicama. Hvala ti na tome što ostaješ uz mene čak i kada sam nemoguća i na tome što se trudiš da me usrećiš svakog trenutka."
Osetila sam još jednu suzu kako je skliznula niz moj obraz, a Leo je spremno izbrisao.
"Stefani, sve su to dužnosti jednog verenika; ali čemu sada sve ovo? Nema razloga da plačeš zbog toga..."
"Izvini, znam da moraš otputovati čim se vratimo i to me rastužilo, jednostavno ne želim da budem odvojena od tebe."
"Obećavam da ću se truditi da se što brže vratim, jer ćeš i ti meni nedostajati."
Nalegla sam se na njegove mišićave grudi i pratila ujednačeni ritam njegovog disanja što me neopisivo smirivalo i činilo spokojnom.
...
"Ljubavi, probudi se, vreme je da nešto pojedeš", čula sam Leov glas.
Trebalo mi je par trenutaka da se rasanim i priviknem na jarko avionsko svetlo.
Ugledala sam svog verenika pored sebe i činio mi se zabrinutim.
"Stefani, jesi li dobro?", prislonio je svoju ruku na moje čelo:"Spavala si više od dvanaest sati, bez toga da si se i jednom probudila..."
"Dobro sam. Nema šanse da sam toliko spavala...", naglo sam krenula da ustanem, ali me Leo uhvatio jer bih u protivnom završila na podu.
Zagledala sam se u sat na njegovoj ruci i shvatila da me nije lagao. Kako sam uopšte mogla tako dugo da spavam?
"Pakovanje i put su te izmorili, ne opterećuj se time", osmehnuo mi se, a zatim se okrenuo ka stjuardesi.
"Možete nam doneti večeru."
"Naravno, gospodine", rekla je uputivši se u suprotnom pravcu.
"Leo, nisam gladna..."
"Moraš nešto pojesti pre nego što sletimo, ne planiram da se sa tobom rastravljam oko toga. Zar treba Nikol da mi prebaci kako nisam vodio računa o tebi?", našalio se.
"Moja sestra je na nekom seminaru, biće odsutna najmanje pet dana."
"Leo, ne osećam se najbolje, mogu pojesti samo nešto od voća, ali to je sve."
"Stefani, već počinjem da se brinem..."
"Samo mi ne prija let avionom, ne preteruj."
"Ipak mislim da bi trebala da posetiš nekog doktora čim se vratimo..."
"Hoćeš li da izvadim krv ispred tebe?!"
U trenutku me razbesneo njegov predlog, jer je to učinilo da se osetim kako mi ne veruje kao lekaru.
"Nisam hteo da te naljutim, samo se brinem, jer te volim..."
"Izvolite."
Stjuardesa se vratila sa našom večerom, ali sam je ja zamolila da meni umesto toga donese voće. Ostatak leta sam provela uživajući u svom obroku; a Leo me samo sumnjivo gledao, ne govoreći ništa.
"Jesi li i dalje ljuta?", Leo se smestio pored mene pre sletanja.
"Ne veruješ u mene kao doktora, mislim da nemamo o čemu da pričamo."
"Zaboga Stefani, zar bih ti dozvolio da brineš o meni da ti ne verujem?", namrštio se:"Ponašaš se kao razmaženo dete."
"Ja se pomašam kao razmlaženo dete?!"
"Zaboravi, znam šta se dešava."
"Hoćeš li i meni da kažeš?!"
"Izvini, pogrešio sam."
"Tek tako mi se izvinjavaš?", ovoga puta sam ja bila ona koja je ostala iznenađena.
"Tek tako", osmehnuo mi se i ućutkao me poljupcem.
Nakon sletanja Leo je telefonirao sa obezbeđenjem, naredivši im da nas čekaju ispred. Pozdravili smo se sa posadom, a zatim smo izašli na hladni njujorški vetar.
Nebo je bilo vedro, ali je bilo izmenađujuće hladno za ovo doba godine. Leo me ognuo jednom od njegovih dukserica, a zatim me obihvatio oko struka dok smo silazili stepenicama.
"Prespavaćeš kod mene, pošto je Nikol otputovala, sutra će te vozač vratiti u vaš stan. Da li se slažeš?"
"Leo, Astra je sama u stanu celog dana, Magda je samo nahranila..."
"Poslaćemo nekoga po nju, ne želim da budete same."
"Nisam dete, mogu da se brinem o sebi", pobunila sam se.
"Znam da možeš, ali ja sam najspokojniji kada si ti pored mene."
Nije bilo svrhe raspravljati se sa njim na ovu temu, a ja sam trenutno čeznula za tim da zagrlim moju pufnenu lopticu. Dok sam ja razmišljala o Astri, Leo se odratio šefu obezbeđenja.
Učinilo mi se da vidim neki odsjaj u daljini, ali bilo je previše mračno da bih mogla da ustanovim odakle on dopire. Fokusirala sam se na izvor odsjaja, ali bilo je prekasno kada sam shvatila.
"Leo, pomeri se!"
Uzviknula sam instinktivno skočivši na njega, pokušavajući da ga zaštitim; ali bilo je prekasno. Osetila sam intezivni probadajući bol u ramenu, a u sledećem trenutku Leo me uhvatio pre nego što sam pala.
Leovo obezbeđenje je uzvratilo pucanjem, a ja sam osećala kako mi kapci postaju preteški; iako sam se svim silama trudila da ostanem budna.
"Stefani! Molim te ostani uz mene, ljubavi obećavam da će sve biti u redu...", Leo je bio uplašeniji nego ikada.
Pokušala sam da mu kažem da sam dobro, bolelo me što ga vidim ovakvog; ali reči jednostavno nisu izlazile iz mojih usta. Nemo sam ga posmatrala, trudeći se da slušam njegov savet; ali nisam bila dovoljno jaka za to i osetila sam kako me tama okružuje.
__________________
VILIAM
Gledam u sat na svojoj ruci i vrijeme prolazi tako sporo, budan sam tačno 42 sata bez pet minuta sna i moj mozak već uveliko spava.
A moram izdržati još skoro petnaest sati bez normlaog odmora budući da sam ove sedmice dežurni ljekar i još moram raditi duplu smjenu jer mjenjam kolegu koji je večeras iz nekog nepoznatog razloga odsutan.
Sjedim na stolici i gledam u svijetlo plavi zid preko puta mene, hodnik je miran, tek po koja sestra prođe kako bi obišla pacijente u tišini. Od kako sam počeo sa smjenom imao sam svega par intervencija što je za ovu bolnicu bilo veliko čudo, no večeras je noć poprilično mirna.
Glava mi tone, vid mi se magli, a oči zaklapaju, tijelo očajno traži san. Mi doktori koji znamo koliko je važan normalan san za organizam i koliko nesanica utiče na ljudski mozak smo iz nekog glupog razloga smislili dežurstva po par dana koja mrcvare čovjeka na svaki mogući način.
"Doktore Limberg." -Obrati mi se medicinska sestra u uskoj plavoj uniformi.
"Kažite, sestro Sofija."
"Trebate potpisati neke papire, traže Vas."
"Koje papire? I gdje?"
"Na recepciji."
"Ajde barem malo akcije, odmah ću." -Kažem i krenem ustat sa stolice dok posmatram sestrinu pozadinu kako se udaljava od mene. Jedva se odvojim od stolice i krenem niz hodnik, noge su mi tako teške, a ramena bolna.
"Duga noć doktore, potrebni su mi vaši potpisi na ove liste." -Sestra na recepciji me pozdravi i doda mi hrpu papira.
"Dajte da vidim." -Pregledam papire i to me malo razbudi.
Da barem večeras ima gužve pomislim, ne bi mi se ovoliko spavalo.
"Gotovo, izvolite." -Dodam joj papire natrag.
"Hvala Vam."
Samo klimnem glavom i produžim niz hodnik do sobe za odmor. U putu sretnem dežurnu sestru i kažem joj da idem malo odmoriti te da me zove ako budem potreban.
U bolnici ima i drugih ljekara ali dok sam dežurni ljekar ja sam odgovoran za sve, od najobičnijeg pacijenta koji bude primljen na pregled do teških operacija koje su iznad moje zone stručnosti.
Bog blagoslovio one koji su izmislili krevet i sobe za odmor u bolnicama!!!
Izgovorim u sebi sretan kad vidim da su soba i krevet prazni. Bacim se na krevet, upalim televizor te se zabuljim u neku dosadnu emisiju o životinjama.
Zašto fino nisam bio veterinar, sad ne bi dežurao u pola noći mrcvareći svoj već dovoljno izmrcvareni organizam? Mislim da su mi do sad ova dežurstva oduzela barem deset godina života, a fakultet i specijalizacija još duplo toliko. Kad sve to sračunam mislim da mi se kraj bliži iz dana u dan, jer brojke vrtoglavo rastu.
Borim se da ne zatvorim oči ali ipak jesam, „ajde samo da odmorim oči na minutu, neću zaspat", pomišljam u sebi, a svi znamo kako to ide...
Zaspao sam. Ne znam koliko sam spavao al znam da su me netko grubo probudio iz sna.
"Doktore Limberg..doktore..Viliame."
"Šta?!" -Skočim dok me specijalizant druge godine cima svom snagom.
"Budite se, trebate nam hitno."
"Zaboga John, šta se desilo pa me tako budiš?"
"Pucnjava, imao dvoje povrijeđenih koji su na putu za ovamo. Po frci koju su svi digli mislim da je netko važan tako da morate biti prisutni."
"Pucnjava, te stvari znaju da budu gadne." -Skočim sa kreveta i krenem za njim i dalje pospan, proklinjući svoj posao.
"Idemo na stražnji ulaz." - Kaže mi.
"Zasto stražnji?" -To obično nije praksa, jer stražnji ulaz je samo za odabrane slučajeve.
"Tako su rekli." -Odgovori mi.
Produžim korak kako bi ga sustigao dok uz put lijenjo naređujem sestrama šta da rade i kojeg doktora da pozovu u operacionu salu.
Vidim klizna vrata stražnjeg ulaza kako se otvaraju, a zatim najgoru moguću sliku koju sam mogao zamisliti ispred sebe.
Ugledam Lea Andersa, kako na rukama unosi besvjesnu Stefani. Srce mi stane od prizora i adrenalina koji se naglo aktivira u mojim žilama te me razbudi u sekundi.
Potrčim prema njima, a iza njih ugledam četvoricu muškaraca u tamnim odjelima, pretpostavljam njihove zaštitare kako vode jednog od njih povrijeđenog, dvije rane u lijevu nogu.
"Viliam." -Leo me pozove očajnički dok mu glas puca.
"Šta se desilo?"
"Spasi je, krvari. Brzo, molim te."
"Čovječe bas puno krvari."
Primjetim kad pogledam u njegovu košulju koja je potpuno natopljena krvlju. Ne želim da dižem paniku, ali Stefani je pogođena u rame, nije normalo da krvari toliko.
Vrisnem na osoblje da požure te je brzo smjestimo na kolica i krenemo prema prvoj operacionoj sali. Da stvar bude gore samo jedan hirurg je slobodan i on u tom trenutku izlazi sa druge operacije koju je upravo završio.
"Doktore Greys, to je jedan od naših najboljih specijalizantica, molim vas budite pažljivi." -Obratim mu se kad uđemo u operacionu salu.
"Prepoznajem je. Šta se dogodilo?"
"Pogođena je u rame, ali gubi nenormalno puno krvi. Mislim da je moguće da je rana dublja nego što izgleda ili da ima više metaka."
"Pogledat ćemo."
Pokušam se skoncentrisati na pokrete sestre koja čisti ranu, ali je to moguće s obzirom da se Leo ispred dere kao da ga kolju.
"Doktore Limberg potrebni ste mi da asistirate." -Obrati mi se hirurg kad vidi da se spremam da izađem.
"Odmah se vraćam." -Kažem i izjurim vani.
"Gospodine ne možete unutra, smirite se molim vas." -Smiruju ga sestre.
"To je moja zaručnica, pustite me!" - Leo vrišti na njih.
Vidim dva medicinska brata i jednog momka iz objezbjeđenja koji jedva zadržavaju Lea da ne uleti u operacionu salu u sred operacije. Bori se kao lav i viče na sav glas ne obazirući se na ljude koji ga gledaju kao da je izgubio razum.
Njegova plava kosa razbarušena, lice crveno od bijesa, oči suzne i krvava košulja. Patnja i bol na licu mu je toliko vidljiva da bi se i najbezdušija osoba suosjećala sa njim da ga vidi u ovakvom stanju.
"Smiri se Leo, sve je uredu." -Obratim mu se.
"Viliame pusti me do nje, molim te, moram da je vidim. Kad te molim, moram da budem uz nju."
"Smiri se!!" -Ponovim par puta jer i dalje se čupa iz ruku koje ga drže pokušavajući ga održati mirnim, ali i dalje me ne sluša.
"Pobogu Leo smiri se ako želiš da Stefani bude dobro." -Dreknem na njega i smiri se malo gledajući me kao da mu život ovisi od mojih riječi.
"Kako je ona?"
"Dobro je." -Slažem kako bih ga smirio. -Nema potrebe da paničariš, time nećeš pomoći ni njoj ni sebi.
"Znam, ali krv... Bojim se, ona..."
"Leo, smiri se i fino mi kaži šta se tačno dogodilo?"
"Bili smo na aerodromu i odjednom, pucanj..stala je ispred mene, čovječe primila je metak koji je bio namjenjen meni. Krvarila je, izgubila je svijest..jaaa..."
"Dobro je, smiri se polako." -Pola ga nisam razumio što je pričao jer se trese cijelim tijelom i riječi koje su izlazile iz njegovih usta bile su polu prepoznatljive.
"Molim te pusti me unutra." -Nastavlja da insistira.
"Ne možeš unutra Leo, to je protiv pravila bolice."
"Ja sam jebeni vlasnik polovine ovoga!"
"Znam, ali to sad ne znači ništa."
"Kako ne znači?!" - Ponovno je počeo da galami i diže frku.
"Leo posljednji put te upozoravam, ometaš operaciju svojim bahatim ponašanjem, jel želiš da hirurg napustio operacionu salu i ostavi Stefani samu da kvari?"
"Ne." -Odgovori kratko.
"Onda se smiri, ja se moram vratiti unutra i čim završim javit ću ti kako je. U redu?"
"U redu."
Vratio sam se na operaciju koja je trajala nešto kraće od sat vremena, Stefanino stanje sad je bilo stabilno ali je njen organizam pretrpio velike traume.
Izašao sam iz sela gdje me Leo dočekao odmah na ulazu.
"Je li Stefani dobro?"
"Dobro je, stanje je stabilo." -Odgovorio sam kratko dok mi se mozak znojio; kako i da li uopće da mu kažem za ono što se dogodilo i što sam saznao u toku operacije?
"Zašto imaš takav pogled ako je dobro?"
"Leo, Stefani je stabilna, ali..."
"Aliii?!!"
"Izgubila je puno krvi i.." -Odugovlačio sam na što je Leon izgubio živce te me grubo uhvatio za ramena i protresao par puta.
"Govori više!! Šta je sa mojom zaručnicom?!"
Baš u tom trenutku glavni hirurg je izašao iz operacione sale i obratio se Leu;
"Vaša djevojka je sada stabilna. Njena ruka i tijelo će biti dobro uz njegu naravno, ali nažalost nismo uspjeli spasiti plod."
Leo je pozelenio na njegovu zadnju riječ, a ja sam se ugrizao za usnu jer ga nisam pripremio za tu informaciju.
"Plod?" -Upitno je pogledavao u mene pa u kolegu, zbunjen i blijed u licu.
Šutio sam. Nije znao za bebu i nije bio spreman za ovu vijest.
"Kakav plod?!" -Nastavio je.
"Gospodine vaša djevojka je bila trudna, sedam do osam sedmica. Zbog rane i obilnog krvarenja njen organizam je pretrpio veliku traumu te je odbacio plod kako bi je održao u životu."
Njegov stisak na mojim ramenima je popustio, a po pogledu vidio sam da se izgubio i odlutao negdje daleko od ovog mjesta i ove bolnice.
To je trajalo nekoliko minuta, hirurg je već davno otišao ostavljajući me samog sa njim kad je počeo dolaziti sebi.
"Bila je trudna! Kako to nisam shvatio, cijelo to vrijeme je bila trudna!!!"
Lupao se po glavi, a ja sam stajao pored njega, potpuno bespomoćan.
"O moj boze. Ja sam kriv, ja sam za sve kriv!!!" -Ponavljao je u sebi i poželio sam da mu pomognem, ali nisam znao kako. Nisam nešto posebno volio ovog momka, ali mi ga u ovom trenutku bilo žao te sam se suosjećao sa njegovim bolom. On voli Stefani i to jako, a ona je za mene kao mlađa sestra i ponosan sam na to što imaju takav odnos, ali ova tragedija...nije me ostavljala ravnodušnim.
Uhvatio se za glavu dok su suze klizile niz njegove obraze, a njegovo tijelo klonulo prema podu. Pokušao sam ga podići i baš tada stigla je njegova pomoć, koju je trebao više od mene.
Maximilian Karigen se pojavio na hodniku te mi pritekao u pomoć da ga uspravimo, tijelo mu je bilo opušteno i nije reagirao na naše dodire dok nije ugledao Maxa. Kad ga ugledao bacio mu se u zagrljaj, a ja sam se odmakao dok me crnokosi mrgud oštro strijeljao pogledom.
Nije me podnosio, a nisam ni ja njega i nismo se trudili prikriti to. Nisam ga podnosio zbog njegovog bliskog odnosa sa Nikol, koji mi nikako nije odgovarao.
"Nikol!!! Moram da javim Nikol." -Sinulo mi je.
-"O Boze!!" -Odjednom je ova noć postala gora, ako je to uopće bilo moguće.
Otišao sam do recepcije i ponašao glavnu sestru, pitao sam je da li je obavijestila koga o Stefaninom stanju, a ona mi je otkrila da je pokusavala dobiti Nikol ali nije uspjela.
Pozvao sam je i ja.
"Birani pretplatnik je trenutno nije dostup.."
Isključen joj je telefon, tek tad sam se sjetio da Nikol nije u New Yorku.
No brzo sam se snašao te preko njene poliklinike dobio broj zgrade kojoj se održavala konferencija.
Nazovem zgradu, objasnim situaciju i zamolim da mi hitno pronađu Nikol. Nakon kratke pauze prebace me na drugu liniju i ja ubrzo čujem njen glas sa druge strane linije.
"Halo Viliam." -Iako je zvučala profesionalno, njen glas bio je melem za moje uši.
"Halo Nikol."
"Na jako bitnom sam sastanku Viliam, ne mogu sada razgovarat. Šta si me zvao?"
"Možeš li izaći na trenutak?"
"Ne mogu, upravo držim prezentaciji i pričam sa tobom pred više od sto duša. Tako da bolje ti je da je nešto jako važno."
"Jeste važno."
"Šta je u pitanju Viliam, nemam toliko vremena?" -Kaže hladno, a meni srce pukne jer ne znam kako da joj kažem ovo što imam.
"Viliamm, halo!"
"Tu sam." -Kažem nakon kraće stanke.
"Nazvat ću te kad završim."
"Kad završavaš?"
"Za dva do tri sata."
"Ne, stani Nikol, ne može toliko čekat."
"Onda mi reci šta se dogodilo, ne odugovlači."
"Nikol."
"Molim."
"Stefani je u bolnici."
"Štaa!! Viliame šta se dogodilo?!"
"Slušaj me pažljivo Nikol, Stefani je upucana ali sad je sve uredu. Operacija je prošla dobro i zovem te samo da to javim da treba da se vratiš što brže."
"Operacija, O Bože!! Viliame šta je sa mojom sestrom, daj mi je na telefon?!"
"Još nije došla sebi."
"Nije došla sebi?!!" -Vrisnula je.
Nikol je kritizirala na telefonu, a ja sam strepio jer znao sam koliko je ovo pogađao, da sve bude gore bila je miljama daleko od nas.
Lagao sam je da je rana površinska, samo ogrebotina i da smo Stefani uspavali kako bi odmorila i da ne trpi bolove pa se Nikol ipak malo primirila.
"Možeš li se vratiti, znam da bi trebala ostati još par dana i da je ti je to bitno za pos..?"
"Šta mogu li, dolazim odmah!!"
Nisam ni izgovorio do kraja, a ona je već prekinula vezu i sigurno bila u putu do aerodroma.
Nikol će poludit kad shvati šta sam joj sve prešutio.
_____________________________________
Viliam by;Dream_Nela ♡
Evo ga ljudi i prvo poglavlje koje smo ja i vaša draga @UchihaMikotoSama pisale po pola.
Nadamo se da Vam se sviđa, javljajte nam vaše utiske.
Lijep pozdrav! 💟💟
Dream Nela
_______________
Mislim da smo vas iskreno iznenadile ovakvim obrtom situacije. Neću vas predugo držati u neizvesnosti, sutra postavljam nastavak iz Stefanine perspektive.
Hvala vam na preko 1.8 pratilaca, jer mi to bezgranično znači, zaista ste divne. ❤
Mišljenja nam pišite u komentarima.
Želim vam ugodno veče.
UchihaMikotoSama