Sestre 🔚~UchihaMikotoSama&Dream_Nela

27.

STEFANI

"Zašto ne želiš da mi kažeš gde idemo?", upitala sam svog verenika po ko zna koji put danas.

Ovo nam je četrnaesti sat koji provodimo u avionu Leove porodice i više zaista ne znam kakvu zanimaciju bih mogla sebi da pronađem. Prespavala sam veći deo puta, a neizvesnost u kojoj je odlučio da me drži nije ni malo pomagala.

Još uvek ne nogu da verujem da je sve ovo isplanirao sa Nikol, a ona mi ništa o tome nije rekla. Čak je zajedno sa njim išla da mi traži haljinu, jednostavno me slagavši da će ponovo duže ostati u poliklinici. 

Moja starija sestra me po prvi put u životu izdala, a ujedno me i učinila najsrećnijom osobom na svetu. Iako smatram da smo i Leo i ja premladi za nešto ozbiljno kao što je brak, ne mogu zamisliti da se ikada budim pored drugog muškarca. 

Sada kada malo bolje razmislim ne mogu da verujem da ništa nisam posumnjala nakon njegovih  dugih razgovora o planiranju porodice i upoznavanja sa njegovim roditeljima, ali moram priznati da su se svi iskreno potrudili da to održe u tajnosti.

"Već sam ti rekao da je to iznenađenje", rekao je i nastavio da čita neku knjigu o biznisu.

"I ja sam tebi rekla da mi je dosadno, pa mi makar daj nešto o čemu bih mogla da razmišljam", pobunila sam se prekrstivši ruke na grudima.

"Možeš da isplaniraš kako ćemo provesti naredne dve nedelje", namignuo mi je.

"Kako da ih isplaniram kad ne znam ni gde idemo?"

"Nećeš me prevariti, videćeš kada stignemo."

"Kako si uopšte ubedio Nikol da ti dopusti da me odvedeš na drugi kraj sveta, a da ona ne bude negde u blizini?", upitala sam ga, a on se glasno nasmejao.

"Isto onako kako sam je ubedio da mi dopusti da te verim, dopadam se strogoj doktorki Nikol", šeretski mi se nasmejao.

"Gospodine, gospođice, uskoro slećemo, zamolila bih vas da vežete sigurnosne pojaseve", stjuardesa je prekinula naš razgovor.

Leo joj se zahvalio, a ona se povukla u kabinu, ponovo nas ostavljajući same.

"Jesi li umorna?", Leo me upitao:"Pošto nam posle sletanja ostaje četiri sata vožnje do naše konačne destinacije, možemo prespavati u hotelu ukoliko želiš…"

"Kada sam izdržala četrnaest sati, izdržaću još i ta četiri, ne mogu izdržati da budem u neizvesnosti duže nego što je za tim potrebno."

"Viti Levu", nasmešio mi se i nežno me poljubio u čelo.

"Viti...šta?", zbunjeno sam ga upitala, a to mu je izmamilo osmeh:"Šta ti to uopšte znači?"

"Mesto u kome ćemo boraviti se zove Viti Levu; zar nikada nisi čula za Fidži ostrva?"

"Geografija mi nikada nije bila jača strana, kao ni istorija", iskreno sam mu rekla.

Nakon sletanja na aerodromu nas je sačekao vozač, toplo nas pozdravivši, a piloti i stjuardesa su nam poželeli prijatan odmor. 

Pokušala sam da saznam nešto o ovom mestu, ali pošto je već uveliko bila noć nisam mnogo toga mogla videti i to me nerviralo. Dok je Leo sređivao dokumenta, ja sam izvadila telefon i odlučila da se javim Nikol, jer verovatno umire od brige; a ona se odmah javila.

"Halo, Stefani, kako si? Da li ste stigli? Nadam se da nije bilo nikakvih problema..."

Odmah me obasula pitanjima i to mi je izmamilo osmeh, nedostajala mi je.

"Dobro smo, ne moraš brinuti. Trenutno smo na aerodromu, za par sati ćemo biti na konačnom odredištu. Šta ti radiš?"

"Upravo sam se vratila iz poliklinike, Ana te puno pozdravila."