Sestre 🔚~UchihaMikotoSama&Dream_Nela

3.

STEFANI

Toliko sam nervozna da pucam po šavovima, svet kao da se večeras okrenuo protiv mene. Lejsi je pozvana da dežura, tako da sam ostala bez prijateljice za izlazak. U zadnjem minutu moje smene je na odeljenje stigao čovek kome je trebala reanimacija, što znači da nigde ne idem dok neko od specijalista ne dođe. Povrh svega ovoga, Nikol me uporno zvala i telefon nije prestajao da mi vibrira u džepu.

„Šta je sa tim hirurzima?!“, jedva sam se suzdržavala od psovki. 

„Nemaju slobodnih sala, čim neko bude slobodan, sići će", sestra je slegnula ramenima nezainteresovano.

Već pola sata oni nemaju nikog slobodnog, a meni je čovek primio već četiri doze adrenalina. Plašim se da neću još dugo moći ovako, jer život ovog čoveka zavisi od operacije i brzine kojom će mu ona biti pružena. 

„Koleginice Benet,slobodni ste", moj mentor je utrčao u ordinaciju:“Odavde ću ja preuzeti, odličan posao.“

„Da li ste sigurni?“, upitala sam ga.

„U potpunosti, idite", blago mi se osmehnuo i počeo da zadaje instrukcije sestrama.

Poštovala sam ovog čoveka zbog njegovog znanja i požrtvovanosti koju je imao za svakog pacijenata. Tek nedavno je završio specijalizaciju, ali u svakom momentu je bio spreman da pruži svoje znanje. Nije imao favorite i definitivno nije bio jedan od korumpiranih doktora. Pre svega on je dobar čovek, a tek onda izvanredan lekar.

„Doktorko Benet, još uvek ste ovde“, pogledao me krajičkom oka.

„Možete li mi javiti kako je prošla operacija?“ , pitala sam ga pre nego što sam izašla.

„Očekujte moju poruku“, blago mi se osmehnuo.

Razmišljala sam da li bih uopšte trebala da izlazim jer uskoro će deset, a ja uz to nemam ni društvo; ali sam ipak shvatila da su male šanse da ću ponovo biti slobodna ceo vikend u skorije vreme. Izvadila sam telefon iz džepa i isključila ga, večeras želim da budem u potpunosti slobodna bez sestre koja bi mi zanovetala. Sutra mi može držati predavanja koliko želi, ali ove noći ću se opustiti i uživati u svojoj mladosti. 

Otišla sam do svlačionice da se istuširam, a nakon toga sam navukla srebrnu haljinu otvorenih leđa i podigla sam kosu u visoki rep, jer sam znala koliko je nepraktično igrati sa dugom kosom koja slobodno pada. Od šminke sam stavila samo korektor da bih prekrila svoje i više nego izražene podočnjake, ruž vatrenocrvene nijanse i malo maskare; jer bi mi za celokupnu tešku šminku trebalo više od sat vremena. Nasmešila sam se svom odrazu u ogledalu i izvukla crnu kožnu jaknu iz svog ormarića i srebrnu torbicu; uniformu sam spakovala, a nakon toga sam obula svoje omiljene štikle. Da me Nikol vidi ovakvu, ne bih se dobro provela…

Pozvala sam taksi i izašla iz bolnice koristeći zadnji izlaz, imala sam sreće jer sam ga čekala manje od pet minuta. Nasmejano sam vozaču dala adresu i srećno sam iščekivala dolazak u taj poznati novi klub. 
Kada bih izlazila ne bih išla svojim autom, jer nikada nisam sedala za volan pod uticajem alkohola; ovo je bila još jedna od lekcija koje sam naučila od Nikol. 

Ona je dugi niz godina imala strah od vožnje zbog nesreće u kojoj smo izgubile roditelje, ali na moje nagovaranje i posao koji je od nje zahtevao posedovanje automobila, ipak je popustila. Mada je vožnja sa njom bila i više nego spora, u pojedinim trenucima bih se zapitala koristi li ona uopšte treću brzinu, o četvrtoj i petoj nije bilo ni reči.

„Gospođice, stigli smo", iz misli me vratio glas taksiste.

Zahvalila sam mu se i platila, a zatim sam ušla u klub o kome sam čula samo reči hvale. Muzika je bila glasna, a u vazduhu sam mogla osetiti poznati miris alkohola.