Sestre 🔚~UchihaMikotoSama&Dream_Nela

11.

STEFANI

Posle sedmočasovnog dežurstva na urgentnom prijemu bila sam i više nego spremna da legnem u svoj udobni krevet i zaboravim na sve svoje probleme i obaveze. Ponovo sam ispijala još jednu kafu iz automata boreći se sa umorom koji me nadvladavao, nakon četvrte sam prestala da ih brojim.

Gledala sam u telefon nadajući se da će moja dosadna sestra prihvatiti da me odveze do stana, ali ona je tvrdila da je zauzeta i ponovo je želela da me nauči još jednoj od njenih životnih lekcija ovime. Nisam bila kriva jer mi se auto pokvario, a još manje za to što ni jedan automehaničar ne radi nedeljom.

Kakvih je ona obaveza mogla imati u pet ujutru? Svi njeni visokoplatežni pacijenti zakazuju operacije posle devet, a sem toga danas je jedan od njenih slobodnih dana; ona sigurno ne spava, jer se uvek budi tačno u pola šest i ispija kafu posmatrajući grad iz naše dnevne sobe.

Da Leo ponovo nije morao da otputuje zbog posla sve bi ovo bilo mnogo jednostavnije; a ovako mi je bilo glupo da pošalje njegovog vozača po mene... Zavisila od Nikoline dobre volje, koju ona skoro nikada nije imala.

"Doktorka, imate pacijenta", jedna od sestara je uz kucanje ušla u sobu za odmor.

"Odmah dolazim", rekla sam ispijajući poslednji gutljaj kafe i bacivši čašu u kantu za smeće koja se nalazila u uglu prostorije.

Dežurstva su uvek bila najgori i najiscrpniji deo moje specijalizacije, jer nikada nisam znala šta me može zateći na prijemu. Trebala sam jednostavno da izaberem dermatologiju kao i Lejsi, ona dežura jednom u tri meseca; a sem toga polovinu radnog vremena isprobava nove kozmetičke preparate...

Potrčala sam ka prijemu, gde me je glavna sestra uputila u ordinaciju broj četiri. Ponovo sam dobila maloletnika koji je izazvao neku od tuča; ja zaista ne mogu da razumem ove nove generacije koje nasiljem pokušavaju da reše sve svoje probleme.

"Pusti me, da ne završiš kao i onaj...!"

Prepoznala sam glas dečka koji je vikao na policajca, zašto nisam bila iznenađenja što ga ponovo vidim?

Pomešani mirisi alkohola, muškog parfema i duvana su ispunili celu prostoriju, bilo je mučno čak i boraviti u istoj; ali kao lekar sam se morala priviknuti na ovakve situacije.

"Mark, zar ponovo?", uzdahnula sam videvši njehove krvave pesnice i unakaženo lepo lice.

"Doktorko Stefani...", prestao je da se otima policajcu i blago mi se osmehnuo.

"Možete li nas ostaviti same i skinuti mu te lisice?", kulturno sam upitala policajca, nadajući se da će prihvatiti.

Poznavala sam ovog dečka jer mi je bio prvi pacijent dok sam odrađivala pripravnički, a to je bilo pre skoro dve godine. Od tada sam ga viđala češće nego ikoga; upadao je u nevolje makar jednom nedeljno i iako se predstavljao kao bezosećajni momak, imao je bolju dušu od većine ljudi koje sam upoznala.

"Doktorka, bojim se da ne shvatate koliko je on u stvari opasan..."

"Ne brinite, poznajemo se nas dvoje odlično, nikada mi nije pravio problem; pa ne verujem da će sada početi...", molećivo sam ga pogledala.

"Potegao je nož na dečka jer ga je iznervirao..."

"Bolje da sam ga odmah ubio!", zarežao je Mark koji je i dalje bio vezan, a ja sam ga prostrelila pogledom.

"Možete biti ispred, zvaću vas ukoliko se u bili kom trenutku osetim ugroženom", osmehnula sam se mladom policajcu koji se kolebao da li da me posluša.

"Ali on je opasan."

"Ispred imate aparat za kafu, sigurna sam da ste umorni; ove noćne smene zaista znaju da izmore čoveka."