Sestre 🔚~UchihaMikotoSama&Dream_Nela

32.

NIKOL

"Nikol." - Dočekala me Ana na ulazu u kancelariju.

"Ana." 

Žurim prema stolici jer jedva stojim na nogama, ove proklete štikle me ubijaju.

"Kasniš djevojko!"

"Znam, javila sam im da odgode operaciju." 

"Svejedno imaš malo više od pola sata do iste, trebam li da te napominjem koliko takve operacije traju i koliko pripreme zahtijevaju, a ti se nisi ni počela spremat za istu?"

"Ne brini se, spremila sam se sinoć."

"To objašnjava te ogromne podočnjake." 

"Daj mi pola sata da jedem i presvučem se pa dolazim u operacionu. Je li sve spremno za operaciju?"

"Sestre rade na tome, ne brinite se." 

"Odlično."

"Opet hamburgeri, još dva. Je li ti to malo?"

"Jeste, pregladna sam. Preskočila sam doručak jer sam upravo preko četiri sata morala biti na glupom sastanku, a cijelo jutro trčati po gradu, plaćati račune, tražiti dozvole, tražit majstore i šta već sve ne. Ideja da proširim polikliniku nije mi mogla doći u gorem periodu."

"Pod stresom si, to je očigledno, ali to i dalje ne objašnjava tvoju ludu želju za hranom koju nikada prije nisi jala." 

"Ne budi bezdušna Ana, shvati gladna sam, radim skoro 20 sati na dan, ne spavam ni blizu dovoljno, ne odmaram, pa pusti me barem da jedem na miru i ja imam dušu." 

"Znam da radiš dušo, ali se brinem za tebe."

"Zato što jedem hamburgere, a ne neku fensi salatu?" -Pogledala sam je podignute obrve dok sam se spremala uzeti jedan veliki zalogaj toplog hamburgera i osjetiti taj božanstveni okus mesa, topljenog sira i majoneze.

"Jedeš hranu za koju si godinama grdila Stefani, udebljala si se skoro pet kila i kad si posljednji put vježbala?"

"Nisam vježbala od kako sam se vratila sa poslovnog putovanaj jer nisam imala vremena za to, nesreća sa Stefani mi je trebala dati pamet da ne počinjem sa širenjem, ali na žalost nije. Mislila sam ako radim više skrenut ću misli sa problema i kao što vidiš više nemam vremena da jedem normalno i da udebljala sam se skoro šest kila i znam da treba da stanem, ali ovaj hamureg je jedina stvar koja mi u posljednjih par mjeseci daje volju za životom, tako da..."

"Dobro neka ti bude, nemoj da bude da te nisam upozorila." 

"Neće, ne brini. Poslovi se uskoro privode kraju, već sam počela ganjati dozvole za rad, a od jučer sam počela tražiti i specijaliste da popunim te lijepe ordinacije."

"Jesi li razmišljala o tome da zaposliš Stefani? "

"Jesam, ali to sad nije moguće jer mora prvo da završi specijalizaciju." 

"To jest, kako je ona sad?"

"Ne znam šta da ti kažem. Mislila sam da poznajem sva njena stanja, ali nakon svega što se desilo više nisam sigurna u to koliko je poznajem." 

"Stefani je mlada djevojka i jaka, pregurat će to ona." 

"Nadam se Ana, više sliči na mene nego što sam mislila. Vratila se na posao i ne da ljudima da vide koliko pati, trpi to u sebi i to šutke, a znam da je tako više boli." 

"Uvijek sam ti govorila da ponekad vidim tebe u njoj." 

"Ja vidim našu majku u njoj, iste su."