Sestre 🔚~UchihaMikotoSama&Dream_Nela

13.

Maximilian

"Gospodine Maximilian još uvijek ste budni?"

"Jesam Samantha. Zašto Vi ustajete ovako kasno."

"Krenula sam po vodu. Treba li vam nešto?"

"Ne treba, hvala."

"Uredu. Laku noć gospodine."

"Laku noć."

"Gospodine?"

"Molim Samantha?"

"Je li sve uredu?"

"Jeste. Zašto?"

"Izgledate nekako snuždeno."

"Sve je u redu, samo Vam se čini."

"Sigurno?"

"Samo sam umoran od posla, sve je u najboljem redu. Idite spavati, Samantha."

"U redu gospodine, laku noć."

Klimnem glavom i ona ode. 
Samantha je moja stara kućna pomoćnica, starija latinoamerikanka koja je ostala bez muža i djece kao jako mlada. Nakon toga se nije udavala, radila je kod moje majke, a sad radi i živi kod mene. Odrastao sam uz nju i jako sam je poštovao, za mene je uvijek bila nešto poput druge majke.

Gledam u hrpu papira na stolu, sve sam završio i provjerio, neke čak više od tri puta. Nema više posla za mene kojim bih bježao od svojih misli. 

Uzdahnem bolno te ustanem do stolića uz zid gdje zastanem sipajući sebi još jednu čašu viskija. Podignem čašu, popijem gutljaj i krenem prema svojoj sobi. 

Kroz prozor posmatram svetla velikoga grada pokušavajući ne razmišljati o njoj. Ali ne uspijeva mi. Vidim njen nasmijani lik u sjenci stakla dok jasno čujem njen smijeh u ušima kao da je tu sa mnom.

Šta zaboga nije u redu sa mnom..

Saberi se Max, saberi see!!

Kažem sam sebi, iskapim čašu i bacim je od zid gledajući komadiće stakla kako se razlijeću po sobi.

Nikol..

Ko je ta žena u opće i zašto je jebeno ne mogu izbaciti iz glave od trenutka kad sam je sreo? Stalno je tu, stalno je prisutna u mojim mislima. Više mi ni rad ne pomaže!

Vidio sam je opet danas, ovoga puta je bila drugačija nego ikad prije. I nije bila sama, bila je u društvu ni manje ni više nego zgodnog i uspješnog doktora. 

Došao sam pola sata prije u restoran u kome sam trebao imati večeru sa poslovnim partnerima kako bi provjerio da je sve uredu. Zapravo ništa nije bilo.. 

Uočio sam ih čim sam stao za šank, izgledali su poput sretnog mladog bračnog para.  Jedva sam je prepoznao sa širokim osmjehom na licu. Nikad je nisam vidio takvu, taj osmijeh bio je iskren iz duše, oči su joj sjale dok ga je milovala pogledom. Bila je nekako drugačija..

Sjedio je preko puta nje, pričao joj nešto očito jako smiješno i promatrao je pomno uživajući u svakom trenutku.

Gledao sam ih tako skoro dvadeset minuta, a prizor se skoro pa nije mijenjao. Pričali su, smijali se kao da je sve na svijetu savršeno. Dodirivao je.. svaki put kad bi imao priliku dotaknuti je radio je to. Za ruku, za rame, za obraz, za bradu, za usne i za tu lijepu dugu kosu u loknama. 

Bijes je rastao u meni kao nadolazeća vulkanska lava sa svakim njegovim dodirom i tim očaravajućim osmijehom na njenom licu koji je izazvao. Nije ličila na sebe, nije ličila na ozbiljnu doktoricu iz ordinacije koja me mučila svojim pogledom. Ova Nikol je bila puno ljepša i mislim da sam se zaljubio, ali uzalud jer ona je bila sa drugim muškarcem srcem.