Sestre 🔚~UchihaMikotoSama&Dream_Nela

14.

LEO

Dve nedelje sam zbog posla morao da budem odsutan iz SAD-a, ali na kraju svakog dana čeznuo sam da čujem Stefanin zarazni smeh i poljubim njene meke usne. Za prvi problem sam pronašao rešenje koristeći prednosti današnje tehnologije, ali za drugi nisam. 

Tokom sinoćnog poziva sam joj prećutao da se danas vraćam jer sam želeo da vidim onaj njen detinjasti osmeh koji je izdvajao od svih. Izašao sam iz svog auta i dao znak svom obezbeđenju da me ne prate; jer se njena smena završila pre petnaest minuta, a poznajući je, znao sam da svoje presvlačenje uvek oduži.

Osetio sam kako mi telefon vibrira u džepu i odmah sam odgovorio.

"Gospodine, sve će biti spremno za petak", bio je to čovek kojeg sam iznajmio da se pobrine za Stefanino rođendansko iznenađenje.

Iako joj je pravi rođendan sutra, znao sam da ona zbog specijalizacije neće prihvatiti da odmah otputujemo, tako da sam sve morao pomeriti za vikend.

"Nemoj zaboraviti da pokupiš poklon, u četvrtak će biti na aerodromu."

"Naravno, gospodine."

Maks je već prihvatio da mi pozajmi ključeve svoje kolibe, a ja sam isplanirao da njen rođendan provedemo sa njim i Nikol. Želeo sam da makar na vikend pobegnemo od gužve i užurbanog života koji pruža grad, želeo sam da uživamo u prirodi daleko od svih problema i obaveza; a uz to sam najboljeg prijatelja hteo da spojim zajedno sa njegovom ženskom verzijom.

Ugledao sam Stefani kako se kreće ka izlazu, ali uz nju je bio onaj Vilijam koji joj se toplo osmehivao, a ja sam se po prvi put osetio ljubomornim kada je u pitanju neka devojka. Sklonio sam se u stranu, ne skidajući pogled sa onog zgodnog doktora o kome sam toliko toga čuo.

Zašto joj se osmehivao i gledao je na taj način? Možda je Maks ipak bio u pravu u vezi njega…

Kada me Stefani primetila ugledao sam iznenađenje na njenom licu i ona je ostala zaleđena u mestu, ali već u sledećem trenutku je potrčala prema meni.

Čvrsto me je zagrlila, a ja sam udahnuo miris njene kose koji mi je toliko nedostajao. Kosa joj je bila podignuta u neuredni rep, a lice joj je bilo bleđe nego inače, ukoliko je to uopšte moguće. Nosila je svoju usku tirkiznoplavu uniformu koja je isticala njeno savršeno telo i ja sam se zapitao zašto ne nosi mantil preko nje; jer nisam želeo da je drugi požudno gledaju.

"Zašto mi nisi rekao da se vraćaš?", upitala me sa njenim detinjastim osmehom.

"Jer sam želeo da vidim tu iznenađenost i taj privlačni osmeh", njen smeh je bio zarazan.

U njenim očima sam video milion pitanja, ali sam je samo privukao bliže sebi i strasno je poljubio, pokušavajući da ovim poljupcem nadoknadim sve propušteno vreme.

Nisam obraćao pažnju na onog doktora, a uz to sam mu želeo staviti do znanja da je Stefani samo moja.

Nakašljao se i to je nateralo Stefani da se odmakne od mene, a zatim sam ugledao kako joj obrazi poprimaju svetlocrvenu boju. Došao je do nas, a ja sam posesivno obuhvatio svoju devojku oko struka.

Znao sam da su šanse da se nešto između njih dešava skoro nepostojeće jer je on njen stari porodični prijatelj i sadašnji mentor, ali moja muška sujeta to jednostavno nije želela da prihvati.

"Leo, ovo je doktor Viliam Limberg, moj mentor", Stefani ga je predstavila.

"Pretpostavljam da je ovo muškarac koji je osvojio tvoje srce", nasmejao se, a zatim mi je pružio ruku:"Drago mi je."

"Leo Anders, drago mi je", prihvatio sam da se rukujem sa njim.

Poslednji deo rečenice mi je bilo posebno teško da izgovorim, ali sam znao da bi Stefani inače nešto bilo sumnjivo, a ja nisam želeo da veče provedem slušajući njene kritike.