Sestre 🔚~UchihaMikotoSama&Dream_Nela

34.

STEFANI

Prošlo je nešto više od dva meseca od kada sam izgubila dve stvari koje su mi bile najbitnije, a da jedne od njih nisam ni bila svesna. Požurila sam da se vratim poslu, jer iako su mi telesne rane zacelile; one na mom srcu ne verujem da će uvek biti prisutne.

Nikol se neizmerno brinula zbog mene, pokušavajući da me oraspoloži na sve načine; a ja sam radila ono što sam najbolje znala, glumila sam. Glumila sam hladnoću i nezainteredovanost, u potpunosti sam se posvetila specijalizaciji i učenju; tražeći u svemu tome nešto što bi mi moglo skrenuti misli.  Nikol je sve to gledala i ovoga puta je odlučila da me ne prisiljava na razgovor, ali nju je sve ovo bolelo isto koliko i mene.

Muškarac koga sam volela više od sebe me odmah posle nesreće ostavio i prezirala sam ga zbog toga. Onog trenutka kada mi je bio najpotrebniji jednostavno je zatražio da mu vratim verenički prsten, jer mu je to neko porodično nasleđe; a ja ipak nisam bila prava za njega. Pokušavala sam da opravdam njegove postupke, Bog mi je svedok da jesam; ali on je ipak samo razmaženo bogataško derište.

Ni jednog jedinog trenutka mog boravka među četiri hladna zida bolničke sobe se nije ni udostojio da me poseti i makar pita kako sam. Sve što je on uradio bilo je da je poslao šefa obezbeđenja po njegov skupoceni prsten i da mi se zahvali na tome što sam mu spasila život. Jedina osoba koja mi je došla u posetu iz one porodice, a koju sam odbila da vidim, bila je Lisa. Jedna od sestara mi je čak rekla da je po prvi put videla tu snažnu ženu sa suzama u očima.

Lisu sam neizmerno poštovala, jer je želela da ispravi sinove greške, ali ja sam bila ona koja nije imala snage da se susretnem sa njom; jer bi me upravo taj susret ponovo podsetio na sve što sam izgubila. Ona nije bila kriva ni za šta, a još manje je mogla bilo šta popraviti.

Iako sam sada mrzela svog bivšeg verenika, kada god bih sebi postavila bitanje da li bih sve ponovila; odgovor je bio pozitivan. Ponovo bih proživela svaki naš sastavak, svaki poljubac, svaki trenutak njegove pažnje i ponovo bih rizikovala svoj život sa njega. Koliki god gad ispao na kraju, Leo je jedini koji mi je pokazao koliko život može biti vredan ukoliko se provede uz pravu osobu.

"Doktorko Benet, doktor Limberg vas je pozvao, uskoro će biti velika gužva u hitnoj, desio se neki vatreni okršaj", jedna od dežurnih sestara je ušla u sobu za odmor.

"Odmah dolazim!", viknula sam uzimajući svoj mantil sa stolice.

Toliko o mom obećanju Nikol da ću povesti računa o svojoj ishrani, jer izgleda da ću večeras opet ostati bez večere…

Otrčala sam na hitni prijem gde me dočekao moj mentor zajedno sa nizom doktora iz ove bolnice. Biće ovo jedna duga noć…

"Izvini što sam prekinuo tvoju večeru, ali biće nam potrebna sva moguća pomoć koju možemo dobiti", Vilijam mu se tiho izvinio.

"Nemaš na čemu da mi se izvinjavaš i nema potrebe da me više štediš, sve ono je iza mene", tiho sam mu uzvratila.

Čak ni Vilijam nije ostao ravnodušan za sve kroz šta sam prošla i maksimalno se trudio da me tokom smena štedi i na neki način zaštiti od glasina koje su kružile ovom bolnicom; ali ipak nije mogao sprečiti svaku od njih da ne dopre do mene.

Iako je ovo jedna od najvećih bolnica u Njujorku, glasine i tračevi su se širili brzinom svetlosti; a meni je bilo muka od lažnih osmeha i sažaljivih pogleda koje su mi svi upućivali. Većinu njih nije ni bilo briga za dete koje sam izgubila, već su samo lovili trač koji bi mogli prodati novinarima ili proširiti bolnicom.

Sa prvim ambulantnim kolima koja su pristigla, doktor Grin, načelnik hitne, je preuzeo raspodelu pacijenata. Ovo nije bio prvi put da se ovako nešto dešava, pa sam strpljivo čekala svoj red.