Sestre 🔚~UchihaMikotoSama&Dream_Nela

1.

STEFANI

"Ne Nikol, neću ići na promociju te knjige sa tobom, planiram da se u petak napijem i uživam mladosti, dosta mi je knjiga za druži vremenski period."

Kratko sam odbila Nikol, jer posle šest godina studiranja medicine i spremanja i više nego preobimnih ispita želela sam da okusim svu onu zabavu koju sam propustila. Sem toga, želela sam da makar na jedno veče ne razmišljam o specijalizaciji i pacijentima.

Od svih ljudi na planeti ja sam dobila asocijalnu i dosadnu sestru koja prezire svaki vid zabave. Volim Nikol, ipak me ona izvela na pravi put nakon smrti naših roditelja; ali se naši životni stavovi uopšte ne podudaraju.

"A sledećeg jutra bi otišla da radiš?", kritično me upitala:"Ti si baš rešila da ostaneš bez te specijalizacije..."

"Izvini, moram na urgentni prijem."

U trenutku sam završila poziv i posvetila se svom obroku, nikad se ne zna kada me zaista mogu pozvati; a pošto sam ručak preskočila zbog gužve u saobraćaju, ova večera mi je bila i više nego potrebna. Kao specijalizant prve godine anesteziologije sa reanimatologijom praktično sam živela u bolnici. Imala sam radno vreme koje je zvanično trajalo osam sati, a nezvanično to se moglo odužiti i na petnaest; ali ipak se ne mogu žaliti jer sam ovo sama izabrala.

"Doktorko Benet, imamo ustrelnu ranu u trojci", medicinska sestra me obavestila, a ja sam odmah ustala i potrčala za njom.

Zar ne može makar jedan dan da prođe bez rana nanetih nekom vrstom vatrenog oružja?

"Jeste li zvali hirurgiju?", pitala sam je, jer kao prva godina nisam mogla mnogo toga da učinim.

"Naravno."

Ispred ordinacije sam ugledala četiri muškarca u crnim odelima koji nisu dopuštali nikome da uđe unutra. Zbunjeno sam pogledala medicinsku sestru, a ona je samo slegnula ramenima uz reči:"Obezbeđenje".

Divno, samo mi je još falilo mnoštvo radoznalih pogleda i neko da mi diše za vratom dok budem radila. Znala sam da povremeno kod nas završe ljudi sa zaštitom, nebitno da li su sa ove ili one strane zakona, uvek bi sa njima bilo najviše problema; ali ovo je prvi put da se ja susrećem sa nečim ovakvim.

Dvojica su mi prišla i sprečila me da uđem u ordinaciju, a ja sam ih pogledala sa nevericom.

"Ja sam dežurna doktorka, tako da vas molim da se pomerite i pustite me da radim svoj posao."

"Prvo je pretresi", najviši je progovorio.

"Neće mene niko pretresati", hladno sam odbila.

"Skaje, šta se dešava?", čula sam dominantni muški glas koji je dopirao iz ordinacije.

Pokušala sam da se nadvirim, ali ona dvojica su bila ogromna; nikada se sa svojih metar i sedamdeset šest nisam osetila niskom do sada. Njihova mišićava i snažna tela su u potpunosti ispunila moje vidno polje, a ni jedan od njih mi nije delovao prijateljski nastrojeno.

"Neka mlada doktorka odbija pretres..."

"Pusti je unutra", ponovo taj dominantni i zahtevajući glas.

"Ali..."

"Nema "ali" Skaje, grešku ste već napravili, a mene sutra očekuju poslovne obaveze za koje moram biti odmoran."

"Naravno, gospodine", ponizno je rekao, a zatim su me pustili da prođem.

U ordinaciji sam ugledala plavog muškarca čija je pojava jednostavno odisala samopouzdanjem i autoritetom. Brzo sam prešla pogledom preko njega i pažnju mi je odmah privukla krvava mrlja na njegovom džemperu, zdravom rukom je na povređenom ramenu držao gazu koja je suzbijala krvarenje. Sa obzirom da je i dalje bio pri svesti i uz to izdavao komande, verujem da je rana samo površinska i da nema preteranog razloga za brigu.