STEFANI
"Budi se spavalice!", čujem Leov glas, ali se samo okrenem na drugu stranu kreveta.
Preumorna sam da bih odmah ustala, svaki deo tela me boli od juče i ne planiram da skoro napustim ove paperijaste jastuke. Moj verenik je razmakao zavese puštajući jake sunčeve zrake u našu spavaću sobu.
"Pusti me Leo, lezi i spavaj, gde bi ti od ranog jutra?"
"Ljubavi, prošlo je podne; Nikol je već dva puta zvala, a ukoliko joj se ne javiš u narednih sat vremena verujem da će sesti na prvi avion…"
"Jao, u potpunosti sam zaboravila na nju!"
Odmah sam se rasanila i uspravila u krevetu, a imala sam najlepši mogući pogled. Leo je stajao ispred mene go do pojasa sa poslužavnikom u rukama, a kosa mu je i dalje bila čupava od spavanja.
"Dobro jutro, Stefani", prišao mi je i nežno me poljubio, ovo je nekako postala naša svakodnevnica.
"Znaš da sam ja ona koja bi trebala tebi da donosi doručak u krevet?", uzvratila sam mu strasnim poljupcem.
"Šta da radim kad sam se verio za doktorku koja celo jutro prespava…"
"Zaista Leo, zar se nisi ni malo umorio juče?", upitala sam ga:"Mene svaki mišić u telu boli…"
Leo se trudio da maksimalno iskoristimo svaki dan i uvek bi radili nešto drugačije, juče smo na primer išli na ronjenje sa instruktorom. To je zaista bilo neverovatno iskustvo koje ću pamtiti duži vremenski period, videti okeanske dubine i živi svet uživo, a ne samo na fotografijama.
"Ja sam odlično svako jutro koje se budim uz najlepšu ženu koju sam ikada upoznao", namignuo mi je.
"Hajde laskavče jedan, na šta to danas želiš da me navedeš?", upitala sam ga:"Možda da skačem sa vodopada?"
On se glasno nasmejao na moje pitanje, iako se ja nisam šalila. Za samo jednu nedelju, skakali smo padobranima iz helihoptera, ronili u okeanu, obilazili kišne šume Fidžija i vozili kajak obližnjom rekom.
"Ništa tako egzotično, danas idemo u kupovinu namirnica", osmehnuo mi se.
Smestio se pored mene u krevetu i zajedno smo u živali u obilnom obroku, ako se ne ugojim na ovom odmoru verujem da nikada neću. Imam osećaj da će me Nikol baciti na rigoroznu dijetu čim se budemo vratili…
Nesvesno sam se nasmejala, a moj verenik me zbunjeno pogledao.
"Samo sam se zamislila kakav me teror čeka kad se vratim, ugojićeš me Leo…"
"Ma o kakvom teroru ti pričaš, super izgledaš…"
"Nisi ti nikida živeo sa Nikol, kakva je, neće mi ni vodu davati…", nasmejala sam se
"Stefani, pa ti super izgledaš, ne zamaraj se glupostima."
Posle doručka i dužeg zajedničkog tuširanja uzela sam telefon i pozvala Nikol, iskreno mi je nedostajala u poslednje vreme.
"Dobro jutro sestrice, kako si mi danas?", veselo sam je upitala čim se javila.
"Kakvo jutro Stefani, koliko sam upućena kod vas je prošlo jedan popodne? Vidim da se Leo iskreno trudi da vam bude zanimljivo. Šta ste isplanirali za danas; čisto se nadam da nije neka ekstremna aktivnost?"
"Nemaš pojma koliko nam je lepo, on je jednostavno divan. Ma kakva ekstremna aktivnost, idemo u kupovinu."
"Gde su kod vas prodavnice, u okeanu na 50 metara dubine?", upitala me.
Kako ona zna bilo šta o tome? Pa Leo nije bio toliko lud da joj to ispriča…
"Otkud ti to?", upitala sam je praveći se da ne znam o čemu priča.
"Nemoj da se praviš luda; bila mi je Ajana juče u poliklinici, možeš zamisliti moj šok kad sam saznala šta ste radili. Pa jeste li vas dvoje normalni?! Ajde Leo što je željan adrenalina, ali šta tebi bi da ideš sa njim?!"
"Jao Nikol, samo da znaš koliko je okeanski svet divan. Nemoj da si na kraj srca, pa bili smo opremljeni, a i instruktor je bio sa nama…"
"To me ne interesuje, ovo ste sad otišli na drugi kraj sveta i nikad više, od sada ja ima da vam biram destinaciju. Juče ste mi rekli da ćete biti na plaži, samo ne znam od kada je to plaža pod vodom!"
"Nikol, znaš koliko ja tebe volim…"
"Tek ćemo mi pričati kad se vratiš, nemoj sad da mi iskazuješ ljubav, pa lepo sam te zamolila da se čuvaš… Daj mi sad Lea."
Nisam želela da se raspravljam sa njom, jer su mi ovako bile veće šanse da sve zaboravi i da se izvučemo sa ovim. Sa obzirom da treda da putuje na onaj seminar kad se mi vratimo, možda se i provučemo.
Pružila sam Leu telefon, a on ga je nasmejano prihvatio i ne sluteći šta mu se sprema.
"Halo, nije li to moja omiljena doktorka? Kako si Nikol, šta ima novo?", upitao je sa širokim osmehom, a već u sledećem trenutku taj osmeh je nestao sa njegovog lica.
Dok je on slušao Nikoline kritike, ja sam obukla teksas šorc i jednu usku majicu na brtele. Nasmejala sam se na njegov izraz lica kada je ušao, jer je izgledao iznervirano.
"Maks će ostati bez sestre, neće ona preživeti naš sledeći susret…"
"Nadajmo se da će Nikol zaboraviti na ovo dok se ne vratimo", popela sam se na prste i strasno ga poljubila.
"Možda bismo ipak mogli da odložimo kupovinu", mazno mi je šapnuo na uho.
"Zaboravi na to, frižider nam je prazan; a ne želim da ponovo jedem lokalnu hranu koja mi ne prija", spustila sam svoje usne na njegov meki obraz, a zatim sam se posvetila traženju baletanki.
"Uništićeš me, Stefani Benet."
Kada sam konačno pronašla svoju najdražu obuću, nakon par neuspelih pokušaja shvatila sam da ih ne mogu obuti. Toliko sam se iscrpljivala prethodnih dana da su mi čak i noge otekle, odmah posle povratka iz obližnjeg mesta planiram da nadoknadim preko potrebni odmor. Uzela sam prve patike i obula ih, a zatim sam izašla ispred kuće da uživam u pogledu.
Život na ovom ostrvu jednostavno je raj na zemlji, buđenje uz zvuk talasa i miris okeana su nešto što će mi najviše nedostajati. Sve je bilo tako prirodno, bez zgusnutih stambenih zgrada i zagušljivog njujorškog vazduha. Leo i ja smo se u potpunosti posvetili uživanju, a samo kroz par dana vratićemo se našim svakodnevnicama.
Ne mogu reći da mi rad sa pacijentima nije nedostajao, jer je to životni poziv kome sam se odazvala; ali vreme provedeno sa Leom mi je najvrednije.
Sela sam na suvozačevo mesto i sačekala Lea da izađe, a on se u kući zadržao neobično dugo.
"Duže se oblačiš nego ja", nasmejala sam se, a on je izgledao mrzovoljno.
"Izvini", rekao je nekako odsutno, ovo mi nije ličilo na njega.
"Šta se dogodilo?"
"Ništa, šta bi se moglo dogoditi?"
"Leo, pre samo par minuta imao si osmeh od uha do uha, a sada izgledaš izgubljeno. Nešto se desilo i volela bih da znam kako mogu da ti pomognem."
"Manji problem u kompaniji, ne brini o tome, Maks će to rešiti. Izvini, obećao sam da neću razgovarati o poslu na ovom odmoru"
"Da li ja nekako mogu da ti pomognem?"
"Hvala ti na brizi, ali ovo je nešto u čemu mi ne možeš pomoći. Nije trebalo ovo ni da ti spominjem, za par dana se vraćamo, a do tada želim da maksimalno iskoristimo svaki sekund."
On je uvek bio tu za mene da sluša moje probleme, ali nikada nije želeo svoje da podeli sa mnom, jer nije želeo da me opterećuje; a to mi je iskreno smetalo. Veza se zasniva na poverenju i otvorenosti, a on kao da se trudimo da od toga pobegne. Ovo je definitivno nešto na čemu ćemo morati da poradimo pre braka.
Za vreme vožnje smo ostali tihi, on je bio izgubljen u svojim mislima, a ja nisam želela da ga primoravam na razgovor. Kada bude spreman, nadam se da će podeliti ono što ga muči sa mnom.
Parkirao je auto u blizini lokalne pijace na kojoj je kao i obično vladala gužva. Sve je vrvelo od života i pozitivnosti, o kojoj smo mi u Njujorku mogli samo sanjati.Leo me uhvatio za ruku i toplo mi se osmehnuo pre nego što smo počeli da obilazimo tezge uličnih prodavaca.
"Jesi li odlučila šta bi želela za ručak?"
Osetila sam miris pečene ribe iz obližnjeg restorana i on me na moje veliko iznenađenje privlačio.
"Ribu, ali ti kuvaš."
"Zar mi nisi pre samo pola sata rekla da ne želiš da jedeš lokalnu hranu?", sumnjičavo me pogledao.
"Jesam, ali sam se predomislila. Ovaj miris me podsetio na pečenu ribu koju nam Magda obično sprema četvrtkom."
"Onda je najbolje da ručamo u restoranu, znaš da nisam najbolji u spremanju komplikovanih jela…"
"Ali ja želim da je ti spremiš, obećavam da ću ti pomoći", molećivo sam ga pogledala, znajući da je na to slab.
"Stefani, koliko ja vidim mi ćemo na kraju samo voće jesti, ali neka bude po tvom", slegnuo je ramenima.
"Ne budi takav, koliko teško može biti ispeći ribu na roštilju?"
"Ne mogu da se raspravljam, samo se smatraj upozorenom da su velike šanse da ćemo ostati gladni…"
“Smatram se upozorenom”, nasmejala sam se i zabovoljno ga poljubila.”Nego Leo, imaš par godina da naučiš da spremaš osnovna jela, jer ne planiram da se udam za nekoga ko ne zna ni kako kuhinja izgleda:”
“Platiću ti kuvara, to je najmanji problem.”
“Super, ali plati ga da te obuči; verujem da sam bila jasna”, namignula sam mu.
Nakon nabavke svih namirnica uputili smo se nazad ka našem automobilu, a ja nisam mogla da ne primetim Leov osmeh na usnama dok je gledao decu koja su se igrala oko nas. Bila sam srećna što ga imam uz sebe, jer će on za par godina biti odličan otac pun ljubavi i pažnje.
Mala tamnoputa devojčica je udarila u mog verenika tokom igre i pala, a on je odmah spustio sve namirnice i sagnuo se na kolena da joj pomogne. Devojčica je zaplakala iznenađena situacijom, a Leo je na moje veliko iznenađenje ostao smiren.
“Da li si dobro?”, nežno je upitao.
Devojčica je odmahnula glavom pokazujući na oguljena kolena, a Leo mi je uputio zabrinuti pogled. Nije mi morao reći šta je želeo, jer sam to unapred znala.
“Ja sam Stefani, kako se ti zoveš?”, osmehnula sam se devojčici.
“Alitia.”
“Sigurna sam da te to boli, mogu li da ti pomognem?”, upitala sam je, a ona je uplašeno klimnula glavom.
“Alitia, gde su ti roditelji?”, upitala sam je ispirajući joj kolena sa vodom iz flašice.
Uplašeno je odmahnula glavom, dajućimi do znaja da ne zna; verovatno je u toku igre zalutala. Kao što sam i pretpostavila, samo je izgrebala kolena, a Leo me i dalje zabrinuto gledao očekujući moju potvrdu da nije ništa ozbiljno.
“Samo si malo ogulila kolena, za par dana nećeš ni znati da si bila povređena.”
“Jesi li sigurna?”, Leo me upitao, a njegova zabrinutost se prenosila i na malu devojčicu.
“Sigurna sam Leo, zar mi više uopšte ne veruješ kao doktoru?”
“Alisia!”, trudnica koja nije bila mnogo starija od mene je dotrčala do nas.
“Mama!”, devojčica je radosno uzviknula.
“Koliko puta treba da ti kažem da ne možeš samo tako odlutati? Prepala si me…”, žena je privukla u čvrsti zagrljaj.
“Izvinite ukoliko vam je izazvala neke probleme, na trenutak sam sklonila pogled da platim namirnice i nje nije bilo… Ne znam kako bih mogla da vam se zahvalim. ”
“Nema na čemu, malo je ogulila kolena i zbog toga se dodatno uplašila. Drago mi je da ste je našli.”
“Idemo Alisija, još jednom vam hvala.”
Sela sam u džipa i dalje se smejući zbog Leove prethodne zabrinutosti, jedostavno mi je bio neodoljiv. Pre samo par meseci kada je završio u hitnoj izgledao mi je tako hladno i razmaženo, ko bi rekao da se ta ista osoba prepala zbog dečije bezazlene povrede.
“Odlučila sam da ti olakšam posao”, nasmejala sam se kada je parkirao auto ispred kuće.
“Nemoj mi samo reći da si sada donela odluku da želiš da jedeš u restoranu…”
“Naravno da nisam, pozvaću Magdu da mi da recept za preliv dok ti budeš pekao tu ribu..”
“Mnogo si mi olakšala…”, pobunio se iznoseći namirnice i noseći ih ka roštilju.
“Nema na čemu Leo, volim i ja tebe!”, dobacila sam za njim uzevši ostatak kesa.
Pozvala sam Magdu nadajući si da će čuti telefon i ona se na moje veliko iznenađenje javila. Zatražila sam joj recept za preliv, a u njenom glasu sam mogla čuti smeh.
“Kako ste, gospođice Stefani? Nadam se da se lepo provodite, Nikol i meni mnogo nedostajete, Vaša sestra je čak uzela i odmor kada ste otputovali...Znam da ne bih ovo trebala da Vam kažem, ali jedva čekam da se vratite…”
Magda je za Nikol i mene bila nešto poput truge majke, znala je većinu naših problema i povremeno sam imala utisak da nas zna bolje i od nas samih. Uvek se trudila da izgladi odnose između moje sestre i mene nakon naših svađa, a neretko nas je i sama savetovala.
“Super sam Magda, Leo je zaista pun ljubavi i pažnje. Iskreno, oboma nam je trebalo da na kratko pobegnemo od svih obaveza; ali se ipak za par dana vraćamo, nemoj brinuti… Čekaj, jesi li ti to meni rekla da je Nikol uzela odmor?”
Trebalo mi je vremena da shvatim šta je upravo rekla, ali Nikol mi je rekla da se odmah posle naše veridbe vratila na posao; ona nikada do sada nije odlazila na odmor. Zašto bi me lagala u vezi toga? Nije valjda da nešto krije od mene?
“Jesam, par dana je bila nekako zamišljena i nije uopšte izlazila; ipak je za nju sve ovo bila velika promena…”
Kakva promena, pa ona je zajedno sa Leom i isplanirala ovu veridbu? Moja sestra je odlučila nešto da sakrije od mene, a ja ću saznati šta je to; htela ona to ili ne. Ovo nije bio prvi put da mi je Nikol nešto prećutala, ali nikada do sada nisam imala osećaj da je nešto ozbiljno u pitanju.
"Magda, još jednom ti hvala za recept. Ne brini se zbog Nikol, verovatno joj je samo trebao kraći predah."
Čim sam završila sa Magdom, pozvala sam osobu koja mi može reći sve što me zanima.
"Stefani, da li se nešto desilo?", Ana mi se zabrinuto javila.
"Gde je Nikol, jesi li sama?"
"Jesam, završavam neku papitologiju, tvoja sestra je na operaciji. Šta se dešava, šta si ovoga puta napravila?"
"Ana, kako je Nikol?"
"Odlično, kako bi bila? Malo je izmorena zbog rasporeda, ali to nije ništa neobično za nju…"
"Ana, znam da me lažeš. Čula sam da je Nikol bila na odmoru i hoću da mi kažeš šta mi je sa sestrom. Da li je nešto muči?"
"Ma Stefani, šta bi je mučilo? Mlađa sestra koju je odgajila se verila i trebalo joj je vremena da sve shvati."
"Znala je za to, nešto se dešava, a ona ti je sigurno naredila da mi ne smeš ništa reći. Poznajm vas obe, a ti znaš da sam na drugoj strani sveta; reci mi šta je sa njom da ne bih ovaj odmor završila prevremeno i sama saznala sve što me interesuje."
"Stefani, samo je bila prehlađena. Moraš li oko svega da dižeš toliku paniku?"
"Ana, sigurno mi nešto ne prećutkuješ?"
"Htela ti to ili ne, ista si Nikol. Uzela je par dana da se odmori i ponovo se vratila svom rasporedu."
"Stefani, šta misliš da ručamo napolju?", čula sam Leov glas.
"Idi i pomozi vereniku, ne želiš da te čeka. Hajde uživajte još tih par dana, sve ćeš mi ispričati kad se vratiš. Uživaj malo i za Nikol i mene", rekla je pre nego što je prekinula poziv.
"Stefani, pa šta je sa tim prelivom?", Leo je ušao u kuhinju i počeo da se smeje jer ništa nisam čak ni raspakovala.
"Biće gotov za petnaest minuta, dobre stvari treba čekati."
"Sreća pa u Njujojrku postoji dostava hrane, jer se ne zna koje je od nas bolji kuvar", ponovo se nasmejao.
"Da li ti to imaš neku žalbu?"
"Ma kakvi, može ona riba i bez tog preliva da se jede", zlobno me pogledao, a pre nego što sam i shvatila podigao me u svoje naručje i poneo ka spavaćoj sobi.
"Leo, spusti me dole, gladna sam."
"I ja sam, više nego što bi i mogla shvatiti", samo mi je namignuo, ne obrativši pažnju na moje prigovaranje.
______________________________________
Nadam se da vam se nastavak dopao. ❤
Mišljenja nam pišite u komentarima.