Nikol
UVOD
New York, Menhattan
Jutarnja kafa uz pogled na ljude koji užurbano koračaju ulicama Manhatana i sunce koje se budi nad gradom koji nikada ne spava je moja omiljena jutarnja rutina. Dok pijem kafu sortiram sebi obaveze u glavi koje moram da obavim za danas i razmišljam o poslu. Da o poslu, jer drugog života osim posla i nemam.
"Dobro jutro gospođice Nikol." - Kućna pomoćnica ulazi u moju sobu i pozdravlja me.
"Dobro jutro Magda, kako ste danas?"
"Jako dobro,dan je prelep."
"Da slažem se, najljepše doba u New Yorku su definitivno jesen i zima."
"Upravo tako, čarobni su."
"Baš zato obožavam ovaj grad."
"Vidi se, gledam vas svako jutro pijete kafu i gledate kroz prozor. Ama baš svako bez izuzetka, budite se pre alarma kao naručeni."
"A navika je to Magda, meni alarm vise gotovo pa i ne treba."
"Ja se Vama divim gospođice. Idem sad za poslom treba li Vama nešto?"
"Da zapravo treba, ako te mogu zamoliti da odeš i u kupovinu umesto mene. Ja danas imam jako puno posla i ne verujem da ću stići. Znam da to nije u opisu tvog radnog mesta, ali..."
"Ma kako da nije, naravno da ću otići gospođice, nema nikakvih problema."
"Hvala vam Magda, spasili ste me."
"Nema na čemu, znam da radite puno i Vi i Stefani, a ja svakako danas nemam puno obaveza. Završila sam sobu koju ste mi juče rekli da pospremim, da znate."
"Jesi li? Odlično. Spisak i novac su Vam na stolu, ja mislim da nisam ništa zaboravila napisati."
"Idem odmah, brzo se vraćam."
"Dobro Magda, samo polako, uživajte malo u ovom prelepom jesenjem danu."
"Hoću gospođo, vidimo se."
Magda je starija žena u kasnim četrdesetim godinama, jako prijatna i vredna. Zaposlila sam je pre tri godine jer joj je hitno trebao posao kako bi prehranila svoju porodicu i ne želim zbog toga. Pre sam sama sve radila i niste ni svesni koliko Vam pomoć u kući dobro dođe kad na poslu provodite po dvanaest sati poput mene, a nekada i više. Da ne spominjem to da živim sa mlađom sestrom koja i dalje ne zna pospremiti nista van svoje sobe, a i to joj je teško.
"Umalo da zaboravim gospođice, imam nešto za Vas. Našla sam je juče dok sam pomerala kutije mislim da biste je želeli." - Magda se vratila u sobu držeći nešto u ruci.
"Šta je to?" - Upitala sam, a Magda mi je dodala staru fotografiju koja je u meni pokrenula neočekivanu buru emocija.
"To ste Vi i Stefani?" -Upita Magda.
"Da Magdam moja sestra i ja, pre gotovo petnaest godina." -Kažem promuklim glasom i zasuzim od jednog pogleda na sliku.
"Izgledate jako srećno."
"I jesmo, tu smo na porodičnom izletu sa našim roditeljima. Takvi izleti su bili retkost jer su naši roditelji puno radili, pa kad bi nas konačno negde odveli našoj sreći nije bilo kraja."
"Stefani se ništa nije promijenila i dalje je mala devojčica u sestrinom naručju." - Kaže Magda uz osmeh.
"Da bar jeste." - Kažem uz uzdah. "Da bar jeste i dalje ta malena devojčica manje bih brinula za nju."
"Dobra je Stefani, kao i njega sestra. Vi se puno brinete za nju, ona je samo mlada i puna života pa i Vi ste bili takvi u njenim godinama. Zar ne?"
"Da, jesam." - Kažem uz blagi osmeh iako to nije bila istina.
"Nisam znala da će Vas ova fotografija rastužiti, izvinjavam se. Zašto ste tužni?"
"Ne, ne, nisam tužna. Hvala Vam što ste je našli, bila sam zaboravila na ovu sliku."
"Zašto onda plačete?"
"Ma ne plačem, samo me slika malo vratila u stare dane. Sve je uredu, idite Vi u kupovinu."
"Sigurni ste?"
"Da Magda, ništa ne brinite."
Magda je izašla iz sobe, a ja sam ponovno vratila pogled na sliku. Na staroj požuteloj fotografiji dva nasmejana dečija lica, dve sestre zagrljene i srećne. Starija devojčica sam ja, na slici imam taman toliko godina koliko i ova fotografija u mojim rukama. Stojim ispod drveta i grlim svoju devetogodišnju sestru u ružičastoj haljinici do kolena. Smejem se i gledam u kameru dok ona gleda u maleno mače u svojim rukama i osmjehuje mu se. Još od malena je bila jako nežna i pažljiva prema svima, a posebno prema životinjama.
Protiv svoje volje vraćam se u dan kad je slika snimljena, sećam se očevog nasmejanog lica dok nas slika i maminog glasa dok viče na Stefani da prestane da steže mačku.
"Ovo je moja maca." - Sećam se njenog odgovora i očevog toplog zagrljaja nakon toga.
Savršena porodična idila, taj dan je jedan od onih dana koji bi vam trebali ostati u sećanju ceo život. Porodični izlet u obližnjem odmaralištu u blizini grada Hudsona, malenog gradića u kome sam rođena i odrasla.
Moj otac bio je obični majstor, dok je majka bila doktorka u gradskoj bolnici. Stefani i ja smo bile srećne devojčice nastale kao plod velike ljubavi između naših roditelja. Oduvek sam bila ponosna na njih i oni na nas, imali su miran i lep brak, a mi srećno i voljeno detinjstvo do kad je trajalo.
Porodični izlet koji je trebao biti samo jedna u nizu lepih uspomena na moje detinjstvo bio je moja zadnja uspomena na moje roditelje i dan kad je petnaestogodišnja djevojčica preko noći odrasla. Savršen dan pretvorio se u najveću noćnu moru dve do tad bezbrižne devojčice.
Slika mi je ispala iz ruku i završila na podu dok mi se celo telo treslo i znala sam šta se dešava. Znala sam jer dešavalo se i pre i nisam to mogla zaustavit niti kontrolisati.
Ponovno sam se našla u tom autu, noć je i vraćamo se kući sa izleta svi srećni osim moga oca. Dok mama i Stefani pevuše pesmicu ja gledam u očev zabrinuti izraz lica koji kao da sluti da će se dogoditi nešto loše ili je samo zabrinut zbog obilne kiše koja mu je otežavala vožnju. Gledala sam lice svog oca kao da ga prvi put vidim i pažljivo proučavala svaku crtu na njemu. Baš u tom momentu jaka svetlost suprotnog automobila nas obasjava i čujem zagušljujuću škripu guma na putu. Snažno zagrlim svoju mlađu sestru i zatvorim oči dok mi mamin vrisak ledi krv u žilama. Nakon toga jak udarac, osetim oštar bol u leđima i Stefani dok vrišti ispod mene, a potom tama.
Ne znam koliko sam dana ležala u bolnici, ali znam da kad sam se probudila soba je prazna; bas kao i moj život od trenutka kada mi je lekar saopštio da su moji roditelji mrtvi, a sestra još uvijek bez svijesti, iako van životne opasnosti.
Taj dan sam izgubila svoje detinjstvo, ali nisam izgubila snagu i volju za životom. Moja snaga je bila ta malena devojčica na prevelikom bolničkom krevetu i tad sam se zarekla da će moj ceo život biti posvećen njoj, ona nikad neće ostati sama i nezaštićena sve dok ja dišem disaću za nju. Moju malu Stefani…
To malo nestašno čudovište izraslo je u prelepu devojku i sestrin ponos. Skoro je diplomirala i bila prava slika i prilika svoje majke, samo mnogo mlađa i naravno luđa. Zbog toga sam ja bila tu da kontrolišem njenu ludost i izvedem je na pravi put. Kad god pomislim da sam uspela u tome, ona napravi neku glupost i natera me da se predomislim.
Puno toga se promenilo od tog dana do danas. Nakon smrti naših roditelja napustile smo našu porodičnu kuću i otišle živeti sa očevom majkom koja je bila naš jedini spas. Ja sam ubrzo završila srednju školu i želela sam nastaviti raditi kako bih mogla obezbediti pristojan život za sebe i Stefani. Sva sreća pa me moja baka sprečila u tome i naterala da ipak upišem fakultet i to ne bilo kakav fakultet, nego baš onaj o kojem sam maštala. Novac nije bio toliki problem jer sam dobila stipendiju na prvo prijavljivanje, a i baka nas je finansijski podržavala. Problem je bio u Stefani, morala sam se odvojiti od nje, te sam na kraju teška srca to i uradila.
Upisala sam stomatologiju i odvojila se od svoje sestre kako bih ispunila svoj cilj i postala uspešna te time pomogla njoj da živi život kakav je zaslužila. Nepunu godinu dana sam živela dalje od nje i to je za mene kao i za nju bio pakao. Priznala to ili ne, Stefani je podjednako loše podnela našu naglu razdvojenost koliko i ja, zbog čega sam je odlučila odvesti sa sobom.
Stefani je išla u školu dok sam ja studirala i radila po malo bilo koji honorarni posao koji sam mogla naći, imale smo tačno onoliko novca koliko nam je bilo dovoljno za stan i preživljavanje, ali smo bile srećne. To mi je bila dodatna motivacija da se borim još jače kako bih nas izvukla iz siromaštva. Bilo je jako teško izneti sve to, ali uz moju volju i sestrinu podršku smo na kraju uspele. Iako jako mlada i nezrela Stefani me oduvek razumela i razumela je žrtvu koju sam katkad morala podnositi zbog nas. Razumela je i dane kad nisam imala dovoljno novca za pristojan obrok i nove patike kao kod njenih prijateljica. Razumela je i to zašto sam na kraju dana tako umorna i zašto nemam vremena za igru sa njom. Oduvek je imala svojih bubica sa kojim sam se morala boriti, ali bi me na kraju uvek poslušala jer je znala da sve što radim, radim za njeno dobro.
Par godina patnje i ja sam završila fakultet, te kao jedan od najboljih studenata svoje generacije odmah dobila posao u glavnom gradu sveta, New Yorku. Radila sam naporno i neiscrpno te sam svojim radom mnogim poznatim doktorima upadala u oči. To mi je stvorilo dosta veza u poslovnom svetu stomatologije koje su mi omogućile da napredujem brže od većine. Konačno sam imala dovoljno novca za život na visokoj nozi i za razmaziti svoju sestru. Do tad Stefani je već bila zaluđena medicinom što je na kraju odlučila i upisala na moje neodobravanje. Bavila sam se i i dalje se bavim tim poslom i znala sam koliko je to nezahvalan posao, pogotovo za žene. Ali me na kraju taj mali vrag naterao da pristanem na to. Nisam ni mogla odbiti, Stefani je toliko ličila na moju majku da sam duboko u sebi znala da će biti jako dobar i odgovoran lekar kao sto je i naša majka bila.
Još od malena sam bila jako ambiciozna, a moja sestra me uvek podržavala u tome i bila moj pokretač u životu. Kako sam se pokazala kao jako dobar stomatolog, odlučila sam se unaprediti i upisati specijalizaciju.
Specijalizirala sam maksilofacijalnu hirurgiju i postala jedan od najboljih maksilofacijalnih hirurga u gradu. Danas imam svoju polikliniku i par ljudi koji rade za mene. Petnaest godina kasnije sam i više nego sposona obezbediti sebi i svojoj sestri sve sto nam je potrebno i mnogo više od toga, iako njoj moja finansijska pomoć više i ne treba. Stasala je u veoma lepu i uspešnu mladu damu, diplomirala je, počela sa radom i upisala specijalizaciju na što sam ja kao njen staratelj jako ponosna.
Iako je već gotovo postala uspešna žena, u mojim očima ona je i dalje ona malena devojčica kojoj je potrebna sestrina zaštita na koju je navikla godinama.
Poljubim fotografiju i odložim je u fioku te ustanem i uputim se prema kupatilu. Nakon tuširanja budem kao nova i spremna za sve obaveze koje me danas očekuju. Spremim doručak sebi i Stefani koja se nije setila ni da mi pošalje poruku da će ostati duže na poslu, a kao po običaju telefon joj je isključen. Pa ti Nikol crkni od muke i brige za njom.
Čujem ključ u bravi i po zvuku znam da je to moja nespretna sestra. Stefani, visoka i atraktivna plavuša u plavoj bolničkoj uniformi ulazi u stan sa slušalicama u ušima i osmehom na licu. Veruj te mi, poznajem svoju sestru jako dobro i taj osmeh sluti na nevolju ili pak bolje reći na moju glavobolju.
Kad me primeti okrene se i taj osmeh postane veći, tako ne izgleda devojka koja se vraća sa dežurstva u bolnici i po ko zna koje po redu neprospavane noći. Tako izgleda devojka koja je odlučna u nameri da svoju sestru izludi i pošalje u psihijatrijsku bolnicu pre vremena.
Daj Bože da nisam u pravu, ali takav osmeh na njoj može biti samo zbog muškarca. Poznajući moju sestru, danas mi je propisana glavobolja, a taman sam mislila da će ovo biti lep dan.
_________________________________________
Ideja za ovu priču je nastala potpuno spontano u razgovoru između mene i Dream_Nela. Obe se nadamo da će vam se priča dopasti i da ćete uživati kao i nas dve pišući je.
U ovoj priči želimo da se fokusiramo na ljubav i odnose između dve sestre koje u životu imaju samo jedna drugu. U nju smo ubacile dosta humora, ljubavi, suza, traganja za srećom i boljim životom.
Volele bismo da čujemo vaše utiske.
Poglavje napisala Dream_Nela
Cover was made by Malak--