Sestre 🔚~UchihaMikotoSama&Dream_Nela

28.

Kako ona zna bilo šta o tome? Pa Leo nije bio toliko lud da joj to ispriča…

"Otkud ti to?", upitala sam je praveći se da ne znam o čemu priča.

"Nemoj da se praviš luda; bila mi je Ajana juče u poliklinici, možeš zamisliti moj šok kad sam saznala šta ste radili. Pa jeste li vas dvoje normalni?! Ajde Leo što je željan adrenalina, ali šta tebi bi da ideš sa njim?!"

"Jao Nikol, samo da znaš koliko je okeanski svet divan. Nemoj da si na kraj srca, pa bili smo opremljeni, a i instruktor je bio sa nama…"

"To me ne interesuje, ovo ste sad otišli na drugi kraj sveta i nikad više, od sada ja ima da vam biram destinaciju. Juče ste mi rekli da ćete biti na plaži, samo ne znam od kada je to plaža pod vodom!"

"Nikol, znaš koliko ja tebe volim…"

"Tek ćemo mi pričati kad se vratiš, nemoj sad da mi iskazuješ ljubav, pa lepo sam te zamolila da se čuvaš… Daj mi sad Lea."

Nisam želela da se raspravljam sa njom, jer su mi ovako bile veće šanse da sve zaboravi i da se izvučemo sa ovim. Sa obzirom da treda da putuje na onaj seminar kad se mi vratimo, možda se i provučemo.

Pružila sam Leu telefon, a on ga je nasmejano prihvatio i ne sluteći šta mu se sprema.

"Halo, nije li to moja omiljena doktorka? Kako si Nikol, šta ima novo?", upitao je sa širokim osmehom, a već u sledećem trenutku taj osmeh je nestao sa njegovog lica.

Dok je on slušao Nikoline kritike, ja sam obukla teksas šorc i jednu usku majicu na brtele. Nasmejala sam se na njegov izraz lica kada je ušao, jer je izgledao iznervirano.

"Maks će ostati bez sestre, neće ona preživeti naš sledeći susret…"

"Nadajmo se da će Nikol zaboraviti na ovo dok se ne vratimo", popela sam se na prste i strasno ga poljubila.

"Možda bismo ipak mogli da odložimo kupovinu", mazno mi je šapnuo na uho.

"Zaboravi na to, frižider nam je prazan; a ne želim da ponovo jedem lokalnu hranu koja mi ne prija", spustila sam svoje usne na njegov meki obraz, a zatim sam se posvetila traženju baletanki.

"Uništićeš me, Stefani Benet."

Kada sam konačno pronašla svoju najdražu obuću, nakon par neuspelih pokušaja shvatila sam da ih ne mogu obuti. Toliko sam se iscrpljivala prethodnih dana da su mi čak i noge otekle, odmah posle povratka iz obližnjeg mesta planiram da nadoknadim preko potrebni odmor. Uzela sam prve patike i obula ih, a zatim sam izašla ispred kuće da uživam u pogledu.

Život na ovom ostrvu jednostavno je raj na zemlji, buđenje uz zvuk talasa i miris okeana su nešto što će mi najviše nedostajati. Sve je bilo tako prirodno, bez zgusnutih stambenih zgrada i zagušljivog njujorškog vazduha. Leo i ja smo se u potpunosti posvetili uživanju, a samo kroz par dana vratićemo se našim svakodnevnicama. 

Ne mogu reći da mi rad sa pacijentima nije nedostajao, jer je to životni poziv kome sam se odazvala; ali vreme provedeno sa Leom mi je najvrednije.

Sela sam na suvozačevo mesto i sačekala Lea da izađe, a on se u kući zadržao neobično dugo.

"Duže se oblačiš nego ja", nasmejala sam se, a on je izgledao mrzovoljno.

"Izvini", rekao je nekako odsutno, ovo mi nije ličilo na njega.

"Šta se dogodilo?"

"Ništa, šta bi se moglo dogoditi?"

"Leo, pre samo par minuta imao si osmeh od uha do uha, a sada izgledaš izgubljeno. Nešto se desilo i volela bih da znam kako mogu da ti pomognem."