Tajvan, okrug Nantou, Narodna Republika Kina
Nikša
Voleo bih da sam sam u helikopteru, avaj ovoga puta mi nije dato da na miru posmatram maglu i vrhove krošnji raznolikog drveće, koje probada gusto sivilo. Buka motora i zvižduk elisa jedini su zvuci koji me prate od Tajpeja - glavnog i najvećeg grada na Tajvanu. Danica je budna, ćutljiva i nervozna, a Miroslava je prespavala put od Beograda do Pekinga, zatim i do Šangaja. Od aerodroma u Šangaju do ove od sveta zaboravljne nedođije, ćutimo i putujemo helikopterom jer drugačije ne bi bilo moguće.
Nijedna od njih dve mi se nije obraćala više od dvadeset sati, i na tome sam im zahvalan. Ne bih mogao da podnesem još Miroslavinih mudrosti i bio bih primoran da je uspavam, da nije sama zapala u neki oblik komatoznog stanja. Danilo sve vreme putovanja nemo pokušava da mi ukaže na nešto što mu smeta, no uspešno ga ignorišem. Sedi kraj mene i neprestano odašilje tihi prekor koji se odbija od mene nalik metku o blindirano vozilo - uopšte mi ne nanosi štetu, niti me dotiče. Rikošetira do Danice koja svako malo odmeri Danila zatim i mene. I ona pokušava da dokuči šta to Danilo „emituje“ ali ne polazi joj za rukom da razluči za šta me tačno verni sluga optužuje.
- Imam li nešto na licu, Danice? - naposletku progovorim kroz sveopštu buku, jer ne prestaje da me zagleda.
- Imaš. Prazninu! - poviče suženih očiju kao da poseduje lasere u njima koji bi me mogli ispržiti.
Nacerim se i namignem joj dok se sve više mršti. Sve ovo je postalo mučno. Nisam planirao da se situacija ovako razvija ali mi ide na ruku pa se previše ne bunim. Nisam mogao ni da naslutim onda kada sam prvi put ugledao Danicu u moru starih, podebelih lovatora na sahrani, da će nam se putevi ukrstiti na zanimljiv i neplaniran način. Kriv sam za ukrštanje neukrstivih puteva, priznajem. Ali za njenu povezanost sa Miroslavom tada nisam znao, jer da jesam ne bi bili ovde gde smo sada. Danilo je verovatno znao, iako možda ne to da sam je jednom davno poznavao, ali sigurno je među iskopanim informacijama bilo i njeno ime. Prećutao mi je taj detalj isto kao što mi je prećutao da prvi put nije pronašao Danicu. Pak, opraštam mu. Pobude su mu bile dobronamerne i nisu bile loše uperene direktno protiv mene. Da je radio protiv mene, rešio bih problem u samom korenu, ovako sam voljan da zažmurim. Ako ništa bar sam posredstvom njegovog prećutkivanja sreo sopstvenu prošlost i sagledao je kroz tuđe oči. Ulepšana je jer Miroslava nije na svojoj koži osetila ono što sam ja. No prošlost je prošlost i ona se ne zaboravlja ma koliko ljudi tvrdili drugačije. Prošlost može da ne boli, može da se zanemari na kratko tako što se zakamuflira nekim novomodnim nazivima, može da se prepričava sa prizvukom sete u glasu, ali sećanje na prošlost i događaje nikada u potpunosti ne napusti ljudsku svest. Moju nikada nije napustila tako da bar jednom u toku dana ne odmotam staru traku i da kao na filmskom platnu gledam veličinu nesreće, nepripadanja. Uvek je tu - prisutna, postojana nalik rasednim planinama preko kojih prelećemo. Njih nije promenilo ni vreme, ni prilike, ni ljudi. Izdižu se ponosito iznad četri različita mora i dominiraju kompletnom istočnom stranom tajvanskog ostrva. Čak štaviše, one i dalje rastu u visinu i zadaju glavobolje geolozima i raznoraznim naučnicima koji nikada nisu niti će ikada do tančina moći da razreše ćud prirode i njenih ponekad nelogičnih zakona. Tako isto se iznad mene izdiže sve što sam doživeo i preživeo - pokatkad nelogično, katkad neshvatljivo, ali zauvek postojano.
Centralni planinski lanac Tajvana postaje sve bliži i bliži kako pilot lagano spušta letilicu ka zemlji. U daljini nazirem najviši vrh na severozapadu venca - Šušan. Gorostas od 3. 886 metara nadmorske visine pravi sablasnu senku nad tropskom prašumom koja zbog promene visine postepeno prelazi u gotovo alpsku vegetaciju, čineći je jednim od najnegostuljubivijih mesta na svetu. Tajvan obiluje mnogim nacinalnim parkovima, ali ovaj nije jedan od njih. Okrug Nantou nije čuven i poznat po pitomim pešačkim stazama i žičarama sa panoramom od koje zastaje dah. Ne, ovde je priroda surova, naseljenost nepostojeća sem ako se izuzme belogrudi medved, podvrsta crnog medveda, i krici nekih od endemskih vrsta ptica. Tu se doduše naselio i David Jerkov - još jedan Rašidov štićenik, doktor, naučnik, neurohirurg, farmaceutski mag, genije zločinačkog uma i tendencija. Na kraju, David i ja smo živeli identičnu prošlost i nismo dubili prijateljstvo dalje od površine. Ujedinilo nas je nužno zlo zajedničkog života pod Rašidovim krovom, ali dok je starac mene neobično voleo, samim tim i favorizovao, prema Davidu je postupao onako kako diktator postupa sa podređenima. Striktno je morao da prati pravila inače bi usledila kazna; morao je da se povinuje naredbama bespogovorno. A ja sam za svaki neposluh, prkos i inat bivao nagrađen. Zašto nas je Rašid „častio“ različito kada smo u suštini bili isti - deca zakržljalog sistema, bez roditeljskog staranja - nikada nisam razumeo a nisam se previše ni trudio da razumem. Kod Rašida smo dovedeni istog dana, iz istog građevinskog kontejnera gde smo bili vezani, ali nas nije gledao i tretirao isto. Gajim određene sumnje da me David mrzi zbog titule miljenika, ali Rašid mu je nadoknadio strogoću pod koju ga je podvrgnuo, tako da verujem da nije imao višak vremena koje bi trošio na gajenje mržnje prema meni više nego je potrebno. Kada je David pokazao veliko interesovanje i izuzetne rezultate na polju medicine, pogotovo farmakologije i neurohirurgije, slao ga je na najprestižnije univerzitete širom sveta koji su svoj nastavni program usmeravali ka medicinskim istraživanjima. Slao ga je i na one koji pod krinkom obrazovanja stručnog medicinskog kadra zapravo stvaraju naučnike od čijih bi se pronalazaka i studija više od pola ljuske rase zaprepastilo, potom i zaledio od straha. Živeo je u Americi, Švajcarskoj, Rusiji, Ukrajini, menjajući fakultete, profesore, i sebe. Kada se ispostavilo da više niko ne može ništa da ga nauči jer ih je sve nadmašio u znanju i počeo on njih da podučava, Rašid ga je trajno preselio na Tajvan, usred prašume, usred borova i jela, usred ničega. Izgradio mu objekat najsličniji onom metalnom kontejneru u kome smo se probudili, i opremio mu laboratoriju i operacione sale tako da bi mu pozavidele svetski poznate farmaceutske kompanije i izvikane prestižne klinike, naravno kada bi za njeno postojanje znale. Neke znaju, ali ćute jer zavise od 1.500 kvadratnih metara metala, koliko broji Davidov naučnički raj na zemlji, a nešto malo manje kvadrata nalazi se i ispod zemlje. I da, nije se previše potresao zbog posečenih stabala tajvanskog čempresa i jela, koje su morale da nestanu kako bi nikla čelična konstrukcija. David je moj odraz u ogledalu - ne brine mnogo o okolini ukoliko nema interes, korist od nje. Nas dvojica smo isti nus-proizvod, suvi ostatak naročite gadne hemijske reakcije koja se nije odvila onako kako je učeni hemičar predvideo. Rašid se trudio, mešao reagense pažljivo, ali je zaboravljao da eksperimenti rađeni u kontrolisanim uslovima u određenom trenutku izmaknu kontroli i postanu haos. Nastane efekat leptira, samo što se u ovoj teoriji haosa nije promenilo vreme - promenili smo se David i ja. Otrgli smo se od njega i svaki je na svoj način pokazao otpor, revolt, poštovanje. Jedino što je David blaži u ophođenju prema Rašidu i ljudima uopšte, ali nikako manje podmukao. A ljude baš i ne viđa usred šume, sem zaposlenih sa kojima i ne priča ukoliko se ne radi o istraživanju.
Kroz misli o Davidu i našem predstojećem susretu, začujem pilota kako najavljuje sletanje, koje se dogodi u par minuta. Čim skije dotaknu tlo male čistine, veštački napravljene za svrhe sletanja i poletanja, prvi iskačem napolje, ostavljajući Danila da pomogne dvema ženama da izađu. Elise se još uvek okreću, primoravajući me da pognem glavu kako bih se zaštitio od naleta vetra i prašine u vazduhu oko helikoptera. Ali uprkos tome, krajem oka vidim Davida kako stoji nedaleko od mesta sletanja, ispred konvoja od četiri zelena terenca i isto tako zelenog kombija koji bi trebalo da predstavlja ambulantno vozilo. Pretpostavljam da se radi o kamuflaži jer bi se svaka druga boja u svom zelenilu oko nas izdvajala nalik crnoj mrlji na čisto belom platnu. No za tim nema potrebe, pošto nas niko ne bi ni video sve i da mu prstom pokažu mestu gde da gleda.
Sa njim stoje najmanje desetorica muškaraca, svi do jednog Kinezi ili neka slična kosooka rasa. Nikad ih nisam precizno razlikovao. Liče mi jedni na druge svi tako niski, žućkaste kože, i boje glasa koja nalikuju dečjem. Skiče, stenju, nazalno mumlaju dok govore i mislim da ni sebe ne razumeju, a niti ne razlikuju kad se sretnu. To nije posve tačno ali moja je teorija iza koje odgovorno stojim. David štrči među njima. Oni su crne kose a on plavušan; oni nemaju ni metar šezdeset a on ima mojih blizu dva metra visine. Gospodin veliki naučnik izgleda kao naročito namrgođena učiteljica koja je povela dečicu na izlet, samo fali da ih poređa u vrstu po dvoje i naredi im da se uhvate za ruke kako se ne bi pogubili. Umalo mi se otme gromoglasni smeh, ali ga nekako ugušim. Ipak, Davidu ne promakne trzanje mojih usana i vilice kada stanem pred njega.
- Vidim, drago ti je što me vidiš - obrati mi se, ozbiljan, namrštenih plavih očiju. Ne miče mu se ni jedan mišić na bledom licu dok govori.
- Naravno da mi je drago. Naprosto sam noćima plakao zadnjih godinu dana koliko se nismo videli, zato što si mi nedostajao.
- Nikša, sereš previše. Ali navikao sam na to... Vidim, prija ti Arieva smrt. Nekako ti ramena stoje uspravnije. Isprsio si se kao paun.
- A tebi prijaju ovdašnje žene koje zvuče kao mačke kada se dave dok svršavaju, pa si počeo da se ponašaš kao žena. Kad si se poslednji put ošišao i obrijao? Razumem da su genijalci skloni da izgledaju kao preživeli ratni zarobljenici, ali Robinzon Kruso stil ti uopšte ne stoji - liči na brodolomnika, raščupane kose koja mu pada preko očiju i brade koja mu se zalepila oko usana i po obrazima nalik stepskom kotrljajućem busenu trave. Sav je obrastao u dlake.
- Jebi se, prijatelju!
- Hoću! Samo želim pravu ženu, ne one koje liče na devojčice zaostale u razvoju, negde u pubertetu, koje ti preferiraš.
- Odjebi, Nikša. Ne jebem decu!
- Kineskinje liče na preraslu decu - slegnem ramenima, jer sam u pravu a i volim da ga podbadam. Za jednog jako inteligentnog čoveka prelako, glupavo, naseda na moje provokacije. Na moje veselje, drago mi je što je tako.
- Mogao bih da jebem i onu koja upravo korača ka nama. Nije loša, zar ne?
- Pokušaj! Baš bih želeo da vidim kako te sočno šalje u vražju mater. Ipak se nas dvojica obradujemo kad nas pošalju kod mame, pa samo napred - u rođenom glasu osetim tračak upozorenja. Nije da me briga sa kim će Danica trošiti svoje dane i noći kada izvrši svoju funkciju u mom životu, ali pošto sam odlučio da joj dozvolim da avanzuje iz surogata u ljubavnicu, njeni dani i noći su moji.
- Ne ide mi se kod mame, ali među butine plavuše bih rado krenuo - isceri se tako da mu beli zubi vire iz brade.
- Davide...
- Opusti se, Nikša! Nikada ništa nismo delili sem Rašidove pažnje, njegove kuće, parčeta hleba, i možda malo sudbine. Ništa svoje nismo delili, jer ništa svoje nismo ni imali. Nećemo početi da delimo ni žene. Ne sada kada možemo da imamo svojinu... Dobrodošao u ICMFP-Futur I*. Ali ovde si gost, ni njega ne delimo - pruži mi ruku u pozdrav.
Stisnem mu šaku svojom. Uzvraćam pozdrav, svestan da su Danica i Miroslava stale iza mene.
- Davide Jerkov, dečače kundrave plave kose, ko bi rekao da će doći dan kada će moj život i smrt zavisiti od tebe... Čudan je ovaj život, čudan! Uvek zatvori krug u tački na kojoj je počeo da ga crta - oglasi se baba preko mog ramena i počinju mudrosti.
Srećno ti bilo, Davide! Postaćeš pobožan dok ona ne odapne i spasi te mudračkih govora!, pomislim i namignem budućem najvećem vereniku.
- Pa, Miroslava, nekada je mnogo štošta zavisilo od tebe. A sve se menja. To je vremenski ciklus, tendenciozno prevrtljive volje. Ipak, drago mi je što te vidim nakon svih godina koje su ostale za nama - zakorači napred kako bi me zaobišao, jer nemam nameru da se pomerim, niti da se okrećem i gledam kako se rukuje sa njom.
- Gde smo?... Gde se tačno nalazimo? - Danica šapne pokraj mene. U nekom momentu se prišunjala i stala rame uz rame sa mnom.
- Na Tajvanu - odgovorim ravno, informativno i lišeno bilo koje intonacije koja bi ukazala na eventualna emocionalna previranja.
- I ovde... U ovoj divljini će lečiti Mirka?! Ovo je najbolje od najboljeg koje si mi obećao?! - neverica je tako očita u njenom pitanju iako šapuće, da naprosto ne mogu da odolim i ne osmehnem se.
- Nisi mi delovala kao neko ko sudi knjizi po koricama, Dano - ime joj izgovorim karikirajući Miroslavu.
- Ne sudim nikome ni po izgledu ni po ponašanju, jer da je tako ti bi bio zreo za električnu stolicu. Samo iznosim činjenice koje vidim, a ovde nema ničega sem iskrčene šume. Nikša, ona će umreti ovde! - gotovo opet zaplače a taman je prestala, hvatajući me za mišicu i stežići me obema šakama.
- Umrećemo svi, jednog dana gde god se nalazili. Ako ona umre ovde, znači da za nju nema leka. Ali ako neko može da pokuša da izleči neizlečivo to je čovek koga si videla. David će uraditi nezamislivo u želji da joj pomogne. Ne zato što je empata, ne raduj se džaba, već zato što će tako imati čoveka na kome će vršiti eksperimente i neće morati da razmišlja o tome da li će ga u procesu usmrtiti neki od nedovoljno testiranih lekova. Ona je ionako na samrti, a on će uredno beležiti greške i ispravnost jedinjenja koje je stvorio. Kao i reakcije njenog tela na unete supstance.
- Dakle, da uprostim - stane pred mene i brzo trplje kao da joj misaoni proces ne postiže obradu podataka koje sam izrekao. - Ona će biti zamorče. Ja sam inkubator. U kom univerzumu postoje ljudi kao ti i on?!
- U ovim u kom i ti postojiš. Samo što ti imaš sreće da upoznaš lično ono o čemu i o kome drugi šapuću i nagađaju... Skini veo naivnosti s očiju, Danice. Ništa nije onako kako drugi misle da jeste, a opet je i baš tako. Sve zavisi koliko si lakoverna. Koliko te je lako zavarati i reći da je sve teorija zavere dokonih koji u svemu vide zadnje namere - ruka mi sama krene uvis i dotaknem je prstom po obrazu. Sklapa oči, uzdiše, ali se ne sklanja od mog dodira koji šara nepravilne linije duž njene kože.
- Nikšiću, bespotreban taktilni kontakt može izazvati prenos bacila. Pogotovo u ovoj vlažnoj sredini gde milioni raznih vrsta bakterija buja. Možeš se zaraziti nekom i biću prinuđen da te smestim u karantin sa pogledom na Miroslavu i njen bolesnički krevet. Smanji fizički kontakt koliko god možeš. Ruke ćemo odmah dezinfikovati - David objavi i odnekud je izvukao bočicu dezinfekcionog sredstva, spreman da nas poprska.
- Čuješ li, Danice. Dodirvanje je zabranjeno, nisam li te već upozorio a ti si se našla uvređena. Možemo se zaraziti!
Ispružim ruke ka Davidu a on kao opsednut počne da me prska. Nema zbarana dodirivanja veze sa zarazama, jer mi se živo jebe za njih, već je do toga što nema potrebe za pipanjem ukoliko nismo usred seksa. Zašto sam je dotakao nije mi najjasnije.
- Vi ste svi ludi! - baci ruke uvis kao da se predaje pred spomenutim ludilom.
- Nisu, Dano. Oprezni su. A oprez se stiče u posebnim uslovima i teško se njega odriču, jer ako ga odbace to znači da su džabe učili da se paze od svega i svakog - baba sigurno korakne ka Danici dok priča i podlakti je, neopterećena upozorenjem na bacile. - Ja, na sreću ili na žalost, nikad nisam marila za oprez. Ko mnogo pazi taj uistinu ne živi.
- Vreme je da krenemo. Nije preporučljivo da se dugo zadržavamo na otvorenom. Ovuda! - David ukaže na pravac.
I svi, kao da je zaista stroga učiteljica, krenimo za njim ka džipovima. Miroslavu smesti u kombi, a Danica se brže-bolje uspne za njom. Nas dvojica zauzmemo drugi po redu džip u konvoju i krenemo ka lokaciji koje zvanično nema. Možda smo mi ludi, ali naše ludilo jedina je nada, ujedno i propast, ženama na začelju kolone. Isto kao što sam nehotice dotakao Danicu, nesvesno sam zavukao ruku u džep u potrazi za klikerom. Ali nema ga što govori u prilog tome šta se desi kada oprez spusti gard. Danica će se gorko kajati zbog toga što ga je ukrala i odbila da prizna krivicu. Kako je meni bitan kliker od stakla, tako je njoj bitno nešto drugo. I možda ta dva ne mogu da se mere po težini važnosti ali u mom umu ta dva su izjednačena. Zub za zub, milo za drago. Moj zub i moje drago naplaćujem troduplo. Tako me krug života naučio.
--------
Mili-Jana
*ICMFP-Futur I - Istraživački centar za medicinsko-farmaceutske patente-Budućnost jedan. Izmišljeno za potrebe teksta, ne postoji zaista. Ako postoji čista je slučajnost. ❤️