Nebo nad Beogradom

~ Sat unazad ~

Dvadeset godina ranije 
Beograd / okolina Dohe - Katar
Nikša

Zadnja stvar koje se sećam je trčanje niz sumornu beogradsku ulicu, dok mi krv iz usne kapa niz bradu i nestaje na mom odrpanom duksu. Trčao sam i trčao, bežeći od prekora socijalne radnice, od sažaljivih pogleda sa kojima bi me krišom posmatrala; bežao sam iako sam jako dobro znao da ne mogu pobeći od onoga ko sam ma koliko silio noge da grabe napred. Stopala su mi udarala po prljavom, delimično zamrznutom pločniku. U daljini su se nazirala šarena svetla novogodišnje rasvete, do ušiju mi je dopirao žamor ljudi koji su se okupljali na Trgu republike kako bi uz pesmu nekog popularnog pevača proslavili trinaesti januar i dočekali Novu godinu, po tom nekom kalendaru koji kasni četrnaest dana u odnosu na ovaj koji svi koriste. Meni nije mogla manje da znači sva ta tarapana, muzika, novogodišnje želje i vreme koje kasni. Nisam imao želja, osim jedne - želeo sam topli krevet koji je samo moj, i nešto za jelo a da to nije pasulj iz limenog kazana, od skoro pedeset litara zapremine. Želeo sam i nove patike, neke obične, bilo kakve, samo da su cele i da iz njih ne ispadaju nožni palčevi, i ne prodire mraz koji ledi krv u žilama kada si gotovo nag i bos. Želeo sam i da budem neko. Neko ko ima dostojanstvo, čija reč nešto znači, jer sada mi se i glas i krik, a i želja gubila u vetru koji najavljuje sneg i golo preživljavanje. 

Rukom sam obrisao krv sa usne po ko zna koji put i nastavljao maraton protiv samog sebe. Tražio sam Bebu koji se, nakon tuče sa lokalnim huliganima, nekud izgubio. Pobegao je i ostavio me samog sa njima čim su svoju pažnju sa njega usmerili na mene. Uvek sam ga branio, a on je mene ostavio njihovim uvredama, metalnim bokserima i stopalima koja su se nemilosrdno zarivala u moj stomak i prepone. No, nikada mu to nisam zamerao. On je jedina osoba koju imam na ulici, jedini koji nije ulepšavao stvarnost i govorio mi da ima nade i nekog boljeg sutra. Nije imalo, ne za Bebu i mene - ne za decu odbačenu i zaboravljenu od onih koji su trebali da ih vole i štite. Takva deca morala su sama da nađu svoj put. Morala su sama da biju svoje bitke i pokušaju da od beskućnika postanu makar polupristojan građanin. Naravno, ukoliko pre toga ne postanu statistički podatak zavoda za nestala lica, koja u takvim okolnostima niko i ne traži. Zašto bi iko tražio nekoga kada ga niko ne želi. Nema porodice koja plače, nema braće i sestara kojima nedostaje, nema nikoga. Ima samo sebe, pocepanu obuću, prazan želudac i tu prokletu želju, snove da ga drže na životu. Ja sam ta osoba i pomirio sam se s tim, ali se sa bedom i batinama ne mirim. 

- Nikša! Hej, Nikša, stani! - začujem Bebin glas. 

Zaustavio sam se. Rebra su me bolela, verovatno plava od mnoštva udaraca, a noge su mi klecale od napora. Dah mi je bio isprekidan, a pogled prepun optužbe za ortaka zbog kog mi je stanje bilo gore nego ranije, dok su mi creva bila poput akvadukta preko koga prelazi samo voda i nikakve  druge materije. 

- Ne gledaj me tako. Morao sam da spasim sebe, jer da nisam ne bih mogao da se nađem sa nekim ljudima koji mogu da nam pomognu - šmrknuo je i počešao se iza uha. Bio je to nervozan tik kome je bio sklon kada nešto planira. 

- Koji ljudi? Šta mogu da urade za nas? - upitao sam, jedva dolazeći do vazduha od bolova u abdomenu. 

- Neki naš čovek, ali ne živi ovde. Trebaju mu regruti… Znaš, da obavljaju neke posliće tu i tamo - ponovo se počešao iza uha i smeškao se nekako čudno. 

- Neću da prodajem koku i eksere za njega - nisam to hteo, jer je to automatski značilo da moram da probam robu i time zapečatim ionako zapečaćenu sudbinu. 

- Nije droga, Nikša. Ne rastura on belo i tablete, već nešto mnogo bolje… Sranje samo što nije počelo. Biće rata i biće nam gore nego što je sada. On prodaje oružje: puške, bombe, municiju...

- I kako mi možemo da mu pomognemo? Nas dvojica, slinavci, mi da prodajemo to?… Bebo, tebi se od gladi mozak osušio - kažem mu istinu, jer ništa od toga nema smisla. Čak i ja znam da takvi ljudi ne posluju sa malim bitangama.