Nebo nad Beogradom

~ Zaštitnica ~

Danica

Jedino što je u životu sasvim sigurno i zagarantovano je smrt. Njoj se ne može umaći, ona se ne može zaustaviti niti prevariti. Kada dođe po svoje, ona ne pita za mesto, vreme, godine, želje i htenja. Zato je živeti na grbači nečije smrti najisplativiji biznis. Moj šef, i vlasnik pogrebnog preduzeća "Poslednji pozdrav", Leka Dragić, vrlo je ozbiljno shvatio da jedino takav obrt nikada ne može da propadne. Ljudi će uvek umirati, a on će se bogatiti i lažno prosipati suze uz ožalošćenu rodbinu i prijatelje.

Čudno je kako ljudi kada se nađu u situaciji da moraju sahranjivati svoje voljene ne pitaju za cenu. Žele samo najbolje iako pokojniku to "najbolje" ama baš ništa ne znači. Dopuštaju da im Leka guli kožu s leđa za raznorazna čudesa koja je uvrstio u ponudu. Od posmrtnog marša, koga svira poseban orkestar koji naplaćuje po minutu sviranja tako da ucveljena familija ima osećaj da sluša filharmoniju u sidnejskoj operi, pa sve do basnoslovno skupog cveća i dekoracije, svašta se može novcem kod Leke kupiti. Sve, osim utehe. No, Leka se ogradio. Ne sarađuje sa radničkom klasom, jer je, kako on kaže, njima koža već istanjena poput papirusa, on radi isključivo sa elitom Beograda - sa njih ima šta da se odere. Vrši ukope i odaje poslednju počast bakama i dekama, majkama i očevima raznih pevačica i pevača, glumaca, biznismena. A oni… Svi oni se utrkuju ko će skuplje i bolje upriličiti sahranu. Niko od njih ne voli da boluje i tuguje u samoći, tišini, već u gubitku traže senzaciju i razlog da o njima pišu po novinama. Svaki publicitet je dobar makar povod bio loš., nebrojeno puta sam čula ovu izjavu od njih dok su Leki izlagali svoje zahteve. Mnogo puta sam pomišljala da mu kažem da ionako visoku cenu utrostruči, ali nisam tako vaspitana. Žalim za svakim koga više nema. Nisu oni krivi zbog toga što njihove kćeri i sinovi u svemu traže priznanje i slavu.

Odgojena sam tako da ako ne mogu nekome da pomognem, ne radim ništa kako bi mu odmogla. Naučena sam da pružim ruku i zapnem kako bi palog podigla na noge. Ali sam naučena da ni glavu ne pognem ispred onog ko nije zaslužio da mu se time unizim. Potičem iz stare beogradske porodice. Unuka sam pokojnog Titovog generala koji je odano i do poslednjeg daha služio slavnoj JNA. Otac mi je bio vojno lice, takođe, majka učiteljica, a baka domaćica i dama koja je, zbog deke i njegove vojne službe, živela po skoro svim gradovima tadašnje Jugoslavije. Deku nisam stigla da upoznam, umro je puno pre nego sam se rodila, ali je baka uvek sa setom u glasu i ljubavlju u očima pričala o njemu. Pričala mi je kako su šetali plažama i ulicama Dubrovnika i Splita; kako su kod Feride u Sarajevu jeli najbolju pitu krompirušu; kako su snivali jedan san i živeli u slozi i miru… I na kraju bi uvek uz uzadah dodavala kako je on na vreme umro i nije doživeo da vidi kako brat udara na brata. Otac je doživeo taj sunovrat i nekako na kraju tog rata, koji nikome ništa nije dobro doneo, preminuo od tumora. Majka je koju godinu kasnije otišla za njim, a ja sam ostala sama. Nemam ništa do sećanja na njih i gomile crno-belih fotografija. Familija Dobrojević svela se na usamljenu mene - zvezdu Danicu, kako me je baka običavala zvati. Nisam general, nisam ni ratnik, vaspitačica sam u državnom vrtiću i radnica pogrebnog preduzeća po pozivu. Radim dva posla i živim običnim životom. Na mom stolu uvek ima hrane, makar to bila i musaka, dvaput podgrevana, od prethodnog dana. Stomak mi je pun, ruke žuljevite a savest čista. Mogu da zaspim mirno bilo gde, čak i na klupi u parku kod Vukovog spomenika, naravno kada bi tako nešto u današnje vreme bilo sigurno.

Dvosoban stan, u kome živim, preveliki je za mene. Troškovi održavanja i sama lokacija u famoznom "krugu dvojke", moju ionako teško stečenu platu, dodatno smanjuju. Ali ne bih mogla da živim nigde drugde, jer ovi zidovi čuvaju ponos, smeh, pa i suze, svih onih koje sam volela i izgubila. Stan je pripadao deki, koji ga je dobio kada se penzionisao kao nagradu za godine odane službe, potom je pripao tati, i na kraju meni. S kolena na koleno je išla ova zaostavština od nešto malo više od osamdeset kvadarata. I sve i da je tršona baraka, meni bi bila poput dvorca.