Nebo nad Beogradom

~ Roze naočari ~

Danica

Buka, vreva, šarene tkanine, razne umetnine i mnogo raznih lica me okružuje. Nikša me doveo u najposećeniju ulicu u Dohi - turističku Meku, kako ju je sam nazvao. Sav taj šareniš i sveopšta kakofonija raznih jezika napada mi uši i nekako utešno ućutkuje sve glasove u mojoj glavi. Noć, ali i jutro, ostalo iza mene, utopilo se u plejadi lica i, nevoljko priznajem, drago mi je zbog toga jer ponekada je najteže suočiti se sam sa sobom i sopstvenim postupcima. Svesna sam da je Nikša upriličio manevar skretanja pažnje i uspeo je u tome. Radije se otvoreno divim svemu što vidim, nego da razmišljam o svojim delima i voljnoj predaji neprijatelju. To je Nikša - dušmanin mog zdravog razuma. No, iako to znam, puštam kopreni da mi prekrije oči i kratkoročno izazove slepilo, kako ne bih videla samoću u kojoj predugo čamim i čekam nešto da se desi, a ništa se ne dešava. U pravu je Mirko - samoća je rđav drug. Ali još je rđavije biti u društvu nekoga ko uz pomoć iluzije stvara sliku koja zapravo ne postoji. I šta onda najviše povredi čoveka, pretvarajuću ga u pukog posmatrača umesto u učesnika dok život pored njega neumitno prolazi? Da li je to: samoća, iluzija, ideali, ili sve skupa? Gde je tačka iz koje polaze ravni trpljenja koje se potom nikada ne sastanu u drugoj tački preseka, već im dužina ide u beskonačnost? Šta nas to sprečava da pronađemo glas i presečemo beskrajnu liniju nemoći i nemog posmatranja? Možda iskonski poriv, onaj ugraviran u naš DNK od postanka, da smo društvena bića i da ponekad prihvatamo i najgore društvo samo da ne budemo sami, neshvaćeni i marginalizovani. A možda su sve to izgovori; moja loša opravdanja zašto sledim Nikšu niz ovu ulicu i divim se kulturi i osmesima trgovaca, umesto da pokušam da pobegnem ili da se makar oduprem njegovim zlim namerama.

Šetamo jedno pored drugog. Ne dodirujemo se nijednim delom tela, jer ovdašnja kultura i zakoni ne odobravaju javno iskazivanje naklonosti, makar to bilo i obično držanje za ruke. I nismo jedini, niko nikoga ne pipa. Svi hodaju u grupama tako da se zna da su skupa, ali se prisni kontakt apsolutno ne odvija. Onaj čudni, jezivi čovek, imena Ibran, upao je u sobu malo nakon što je Nikša izašao, i uputio me u pravila ponašanja u javnosti. Odabrao mi je i prikladnu haljinu i šešir kako bih se zaštitila od jakog sunca. I sve vreme mi govorio da bez obzira na to da li sam ili nisam državljanka Katara i pripadnica njihove verske zajednice, moram se pridržavati pravila ponašanja. Ona važe za sve bez izuzetka - bilo da se radi o turistima ili meštanima - šerijatski zakon poštuju svi ili snose posledice ukoliko ga prekrše. Sva bih ta uputstva dobila na aerodromu prilikom provere pasoša da sam, naravno, došla u Duhu tradicionalnim letom. Ali pošto sam praktično oteta i na silu dovedena, Ibran je morao da me uputi kako ne bih ostala bez prsta ili bila išibana u zavisnosti od težine prekršaja. Nemam problem da poštujem tuđu tradiciju i običaje. Na kraju krajeva, godi mi što Nikša ne može da me dotakne u javnosti niti da me fizički prisili da radim šta on želi. Zato namerno svako malo zastanem i pravim se da me zanima neka marama jarkih boja ili figura sokola, samo kako bi ga nervirala. Fascinantno mi je što on uopšte poštuje nešto i nekoga, kada uvažavanje tuđeg uverenja ne krasi njegovu ličnost.

- Mislim da bi ti ta marama lepo pristajala uz narav - kaže polako dok naoko strpljivo stoji i čeka pored mene, a ja prolazim prstima preko malina crvene tkanine nečega što bi mogao biti predimenzionirani čaršaf, ili mnogo metara materijala koji se može obmotati oko tela.

- Možda. Tačno se zamišljam sa ovim na sebi... Prekriva i lice, zar ne? - sarkastično odvratim i rastegnem maramu tako da gospodin sveznalica može dobro da je osmotri.

- Ne pokriva lice. To je hidžab, njime se pokriva kosa i vrat. Burkom se pokriva kompletno telo, pa i lice i šake. Razlika je u boji i veličini. Jake boje su obično namenjene za hidžab, a tamne za burku, no nije nužno tako.

Pustim maramu i okrenem se oko sebe, vireći ispod oboda šešira. Žene, meštanke imaju skrivenu kosu, ali ne i lice. Najrazličitije boje i nijanse marama viore oko njih.