Nebo nad Beogradom

~ Nemo ludilo ~

Danica

- Gospođice, vozim Vas kući - Danilo, ili đavolji sluga, mi se obrati čim napustim vražju jazbinu, koja se naziva apartmanom, i izađem na hodnik. Stoji ispred vrata nalik nekakvoj statui, ruku strogo postavljanih uz telo, visok, sed i podmukao. Isti kao njegov šef.

- Ne treba! Nećeš me ti voziti nikuda - brecnem se i zaobiđem ga, nastavljaući da koračam ka vratima za hitne slučajeve i požarnim stepenicama iza njih. No, osećam kao me prati poput sablasti.

- Gospođice…

- Ne! - okrenem se i prekinem ga. - Ne želim ništa od tebe i njega! Čak ni vožnju, razumeš? Ne želim ni da delim isti vazduh sa vama. I možeš slobodno da ideš i kažeš mu to. Zbogom!

Nastavljam da hodam, ne okrećući se. Grabim po dva stepenika dok silazim. Čini mi se da nema kraja ovim spratovima i broju stepenika, ali trčim koliko me noge nose gonjena besom. Krv mi šumi u ušima, ruke mi se tresu a misli jure brzinom munja u velikoj letnjoj oluji. Pojave se, blesnu, proparaju nebo i nestanu, potom ih zamene nove, ili hiljade njih, i sve se prazne na tlu. U mom slučaju sve se prazne u mom umu i srcu, koje nije u stanju da podnese sulude reči koje je Nikša izgovorio. Ne mogu da pojmim tu vrstu izopačenih zamisli i pobuda, ni kao pedagog a ni kao žena. Na prvom mestu ne mogu kao žena, koja je jedno dete izgubila i, u tom mračnom periodu, živela samo kako bi se vodila na životu.

Izletim na parking smešten iza kule i presavijem se u struku. Hvatam vazduh, držeći se obema šakama za kolena. Kolabiraću od napora, ali ne pre nego se domognem svog stana; svog utočišta koje me nikada nije izneverilo. Čuvalo me od sveg zala spoljnog sveta čak i onda kada je trebalo da me uzme za ruku i izbaci napolje, kako bih naučila da razlikujem sva lica koje zlo ima. Štitilo me, ušuškavalo i, na žalost, ostavilo me slepom i pomalo naivnom. Učilo me dobroti i nesebičnosti, a nikada mi nije reklo da na svetu takvih gotovo da nema. I da neće svako na dobrotu, dobrim da vrati. Toj za mene, a i za sve normalne ljude, poražavajućoj činjenici naučio me Ivan. I te kako me podučio. Otvorio mi je oči i tačno ukazao na to kako se treba ponašati i kako se sačuvati, ako ima izgleda da se već upropašteno koliko-toliko spašava. Ne veruj nikome! Ne puštaj nikoga blizu! Čuvaj krug bliskih i ne dopusti novima da ga prošire! - to je moja bolna istina. Nevina, naivna, poverljiva devojčica koja je ulicama hodala sa osmehom i srcem položenim na dlanu, davno se saplela o sopstveni osmeh i pala. Pri padu je zgnječila srce i izgubila rozi povez s očiju. Zgnječeno srce dodatno su izgazile stotine stopa prolaznika, a jedna stopa od njega je napravila fleku… Devojčica je ostala bez ičega. Rodila sam se ja - stub od peska koji se izdaje kao mermer. I živim tako već dve godine unazad. Da li živim ili samo nižem dane poput jeftinih perli na tankom koncu, nije važno. Bitno je da sam naučila ono što nisam mogla dok nisam na sopstvenoj koži osetila kako izgleda kada u manje od dvadeset i četiri sata ostaneš bez svega čemu si se radovao, u šta smeo da se zakuneš u sve što ti je sveto. I onda dođe neki Nikša i misli da sve zna. Misli da sve može da kupi, da vlada svetom i sudi bez validne porote i sudije. Smatra i ima moć da natera svakoga da radi po njegovoj volji, pri tom ne mareći mnogo ko će stradati dok se on uspinje do vrha. Ali ne mene. Mene neće moći da kupi, natera ili uceni da budem nova "majka nacije" za potrebe jednog čoveka, kome je Psihotičan trebalo da bude pravo ime. Ipak, lagala bih kada ne bih priznala da me ne plaši mrtvilo koje vreba iz njegovih kao noć bez zvezda tamnih očiju. Mrak poput naoko usnulog lava drema u kompletnoj njegovoj pojavi. Njegova visina kao da poručuje: - Strahuj od mene! Građa igrača ragbija kao da kaže: - Mogao bih da te smrvim, ali neću odmah. A lice… To lice skladnih a opet grubih linija, potpuno je mirno i najveća varka za naivčine. Deluje kao da ne postoji ništa što može da ga izbaci i savršenog balansa kako bi pokazalo nešto više od pukog mrštenja, ali nije to baš tako. Znam da nije tako kao što znam kako se zovem i prezivam. Mnogo nečega lošeg krije ta prefinjena, do besmisla ispolirana vanjština, mnogo nečega što ne želim ikada da vidim, a šta se nalazi upravo tu - iza skupog odela i neprimerenih izjava. Ali nije na meni da kopam po ranama a zatim ih lečim. Na meni je da zaboravim da sam ga ikada srela i slušala sve one ludosti. Neke ljude nije moguće izlečiti jer oni ne žele biti zdravi. Draža im je dijagnoza da se iza nje skrivaju i njome se diče. No ona im postane i izgovor za sva dela i nedela, a to je sasvim novi nivo koji izučava psihologija, kojoj nisam naročito vična.