Nebo nad Beogradom

~ Paradoks ~

Danica

Zavidm Rašidu na mudrosti i umeću da pruži utehu bez reči. Razumem da je to veština koja se stiče s godinama iskustva, rukovanja sa raznim ljudima i situacijama, ali ipak mu zavidim. 

Gledao je u mene dok sam mu pričala o mom školovanju, tekmičenjima i o vrtiću u kome radim. Posmatrao me ćutke i kao da je iza svake moje izgovorene reči čuo i one koje nisam izrekla na glas. Čekao je da završim propoved o onome što me čini srećnom, kako bi započela onu koja me boli. A ja sam je izbegavala. O mojim bolima, ranama i gubitku sve je znala jedino Mirko, i nešto površno i osnovno - Milena. Nije lako ispričati strancu svoju najveću slabost i najveće stradanje, a možda je i lako. No, nisam mogla da prevalim preko usana ko sam i kakva sam bila zadnjih nekoliko godina. Ustala sam i otišla, ostavivši ga samog da odmara, onda kada je ponoć uveliko počela da kuca o prozore vile a priča koju je čekao ostala neispričana. Nemo sam mu obećala da ću je ispričati drugi put. 

Depresija je vedrila i oblačila moje dane i čini se da me nikada nije posve napustila. Uporna je to bolest i mnogi nisu u stanju da priznaju ni sebi samima da boluju od tog tipa psihičkog poremećaja, kamoli nekom drugom. Verujem da se nikada ne bih izvukla iz njenih ralja da me Mirko - moj anđeo čuvar - nije odvukla kod doktora i revno, dva puta nedeljno, išla sa mnom u ordinaciju. Kasnije sam odlazila sama, onda kada sam zatekla sebe kako držim žilet na ručnom zglobu i razmišljam kako je lako okončati sve; ne osećati više ništa; postati statistika… Išla sam sama i uzimala lekove, onog momenta kada sam počela da vrednujem svoja četiri zida i samoću više od druženja i spoljnog sveta. Slušala sam instrukcije doktora doslovce kada danima nisam osećala potrebu da uopšte pričam. Sedela sam u stanu, nepočešljana, u pidžami, i stezala rukama sliku moje bebe sa ultrazvuka, gledajući u zamišljenu tačku na zidu. Crno-bela zgužvana sličica i čarapice zelene boje bile su sve što mi je ostalo od onoga što mi je raslo ispod srca. 

I kako nekome ko me vidi tek drugi put u životu da ispričam na kakvom sam bila dnu? Kako to da kažem Rašidu kada on u meni vidi nadu za lepšu budućnost. Kako da mu kažem da ponekad, još uvek, ne vidim izlaz iz jame? Kako da mu kažem da me sopstvena nada napustila i da možda zbog toga nikome ne mogu da pomognem. Nisam umela ni sebe da popravim, kako bih ikada popravila Nikšu? 

Iako mi nije jasno rekao da u meni vidi spas za svog sina, njegovo lice i smrtna postelja govorile su upravo ono što je prećutkivao. A onda dolazim do pitanja: kako je od takvog čoveka - mudrog, časnog, i iznad svega pravednog, izrastao neko kao Nikša? On je sve suprotno od svog oca. Premda mu je Rašid usvojitelj nije imao uticaj na genetsko nasleđe, ali je imao na sve ostalo jer se mnogo štošta uči i usvaja po modelu. Čisto sumnjam da ga je Rašid učio oholosti, nadobudnosti i bahatosti. Ali on je ipak sve to i ne vidi problem u svom ponašanju, zahtevima i željama. Jedini zaključak do koga sam došla je da svaka Nikšina mahom neprihvatljiva karakterna crta seže dublje od gena i učenja. Nešto ga je oblikovalo u ono što je danas puno pre nego je upoznao Rašida i dobio zaštitu. Uz novostečenog oca samo je nadogradio loše u sebi i nije se stideo muškarca u koga je izrastao. A ako je išta dobro i hvale vredno živelo u njemu, očegledno je umrlo na ulicama Beograda onda kada mu je Mirko bila tutor. Rodio se novi dečak koji je prednost dao svom alter egu, jer niko se ne rađa zao - takav postane negde usput kada ga život sa malo izbora okuje. Uticaj, moć, i ono što prirodno ide uz taj duet - manipulacija strahom, doprineli su sveopštom rastu njegove megalomanije. Dobio je zaleđe, mesto broj jedan na startnoj poziciji, i ohrabrivan je do apsurda u naumu i težnji kako mu pripada sve na šta pomisli. Na kraju krajeva, možda pojedinac i mora biti zlo veće od drugih ako predvodi opskurnu organizaciju. Nikša je vođa kriminalne organizacije - jasnije ne bi moglo biti čime se bavi ni da je stavio natpis na čelo. Nasledio je Rašidove poslove, ali ništa od njegovih osobina. Otišao je u krajnost. Ipak, ko sam ja da mu sudim? I sama sam otišla u krajnost. Voljno ili ne - potpuno je nevažno. Važno je gde smo sada. A tu smo - na prekretnici između dobra i zla. Balansiramo poput akrobata na krutoj žici a ispod nas je goli beton. Jedan pogrešan korak, gubitak ravnoteže nas deli od pada sa fatalnim ishodom. Ja ću se razbiti o beton na hiljadu komada, Nikša će preživeti. Njega je prekalila ulica, Rašid i mafija, a mene bol. Ulica voli i sebično čuva, kali i osnažuje svoju decu, a bol… Bol je manjkava, prevrtljiva učiteljica - nekoga uzdigne, nekoga uništi. Od mene je napravila osobu sa hendikepom koga ponekad nosim nalik krilu anđela, a ponekad vučem za sobom nalik Luciferovoj slomljenoj, krivo srasloj nozi.