Nebo nad Beogradom

~ Crni veo ~

Danica

Pokatkad osvanu najčudnija jutra. Na prvi pogled sve je isto: sunce se rađa na istoku, stanovnici planete se bude, bunovno jureći na posao, cika, gužva, nervoza... Ali desi se da dok obavljamo jutarnju rutinu, uz nju negde podno stomaka osetimo slutnju. Nekakav neobjašnjiv a sveprisutan osećaj koji se gomila ispod pupka i ni uz najbolji trud ne želi da nestane. Taloži se teskoba i vezuje nam misli, utrobu u čvorove. Tako se osećam ovog jutra - teskobno. Iako je razloga puno da bih se tako osećala, ipak ništa od toga nije izazivač zašto me nemir postepeno obuzima.

Budna sam ni sama ne znam koliko dugo. Trakasta svetlost prolazi kroz pukotine između dasaka od kojih je napravljena kućica, u kojoj smo Nikša i ja proveli noć, tu i tamo me dodirujući po licu i rukama. Nakon seksa uz drvo čiji su slatki plodovi popucali i razlili se po našim telima, uvukao me u malu kolibu u kojoj smo u neko doba zaspali nagi i ulepljeni od voćnih sokova. Unutra nema ničega sem uskog kreveta metalnog okvira i dušeka položenog na njemu. Do samog kreveta postavljen je drveni stočić na kome stoji stara lampa na gas. Po podu takođe nema ničega sem zemlje. Kućica liči na kreaciju propalog arhitekte - kriva, nesrazmerno zakovanih dasaka; nalik je onoj iz bajke o tri praseta koju je vuk začas oduvao. Ružna je i nikako ne pripada rajskom izgledu vrta, ali je ipak tu - postojana, i ko zna koliko dugo odoleva vremenu i njegovim prilikama. Ležim mirno na dušeku, ne pomičem ni jedan ud. Jedino očima šaram, prateći trake svetlosti koje se prelamaju o mene i o Nikšu, koji spava prekoputa mene, sedeći na zemlji, leđima oslonjen na krivi zid. Kada me obuzeo san, bio je u krevetu kraj mene. Kada se premestio na zemlju nisam osetila. Posmatram svetle i tamne pruge od senki koje se oslikavaju po njegovim grudima, licu, nogama. Oči mi zapinju za omču tetoviranu preko njegovog srca... Pitam se koliko je zapravo svojih emocija ubio, koliko njih možda nikada nije ni imao, i da li je vredno boriti se za nešto što je mrtvo? Zaista, da li je vredno izazivati nekoga ko zauzvrat nema šta da pruži sem ravnodušnosti? Odgovor ne znam, zato se valjda upuštam u zaveru kako bih dobila odgovor na pitanje: da li emocionalno mrtav može da oživi? Na kraju puta, nadam se, naći ću to za čime tragam. Na kraju, kada svako od nas položi žrtvu, jer žrtvovanja mora biti, znaću da li su moje žrtve bile vredne ili sam opet pala ničice zbog ideala. Ne bi mi bio prvi put, svakako.

Duboko udahnem, polako se ispravim i sednem. Njišem nogama naizmenično napred-nazad jer mi stopala ne dotiču tlo, stežući oko sebe ono što je ostalo od nekada elegantne crne haljine. Nije mi žao što ju je Nikša pocepao i uništio. Beznačajna krpa mi ništa ne znači, ali mi pocepano srce i te kako znači - po ko zna koji put sam se podala Nikši i ništa nisam naučila. Dopustila sam da se iskidano dodatno pokida. Obaram glavu ka dole i gledam u sopstvena stopala kako se pomeraju, dišem mirno i kako sekunde prolaze imam osećaj kao da hipnotišem sama sebe, ali teskoba ne popušta.

- Šta je tako zanimljivo na tvojim nogama?

Noge mi kao po komandi prestanu sa njihanjem. Naglo podignem glavu kad mu začujem glas koji me prene iz transa. Gleda u mene. Gornja polovina lica mu je u senci, a druga polovina na svetlu. Oči mu sijaju iz tame.

- Ubijam vreme - odgovorim ravnodušno. Inat, bes i zajedljivost zahtevaju energiju koju od jutros nemam.

- I kako ti ide? Jesi li ga ubila? - uspravi se i rukama zategne bokserice, jedini odevni predmet koji ima na sebi.

- Nisam još uvek. Žilava je to kreacija. Odoleva mi.

- Potrudi se jače... Guši ga dok ne ostane bez vazduha... Šutiraj ga dok ne prestane da liči na sebe - govori mi nešto što ne razumem i sigurno se ne odnosi na vreme.

- Biću uporna, ne brini.

- Ne brinem, samo te savetujem - osmehne se krajem usana i pokrene se sa mesta na kome je stajao.