Nebo nad Beogradom

~ Sofokle ~

Nikša

Strah je emocija koja od iskona upravlja mnogima od nas. Neki nauče da ga prikriju, stavljajući na lice ravnodušnost, bes, bilo šta drugo sem smrtnog bledila uzrokovanog neminovnom promenom koja usled straha nastane. Neki ga pretvore u snagu i upotrebe kao sredstvo preživljavanja, a neki - poput Danice, uplašenost ispolje jasno i glasno. Onako kako bi trebalo da se uradi, i kako se radilo pre nego su mnogi stekli znanje iz oblasti manipulacije adrenalinom koji se tom prilikom oslobađa. Ona ne bi umela da sakrije nijednu svoju emociju, kamoli ovu, slobodno mogu reć, najjaču. Strahu retko šta može da parira, čak ni sreća ni strast nemaju tu moć da joj stanu rame uz rame kao dostojni protivnici. Doduše, strast može jedino dobro da se meša i učini ekstazu jačom, ali za razliku od nje - sreća posustaje čim vidi izobličeno naličje sopstvenog lica. Sreća zna da ispod njene površine strpljivo vreba, čeka svoje vreme, tuga. Ili u ovom slučaju - ajkula.

Sofokle... Osam metara dugačak i oko petnaest tona težak mužjak ajkule, tačnije kit-ajkule, nikada nije ni mogao da nasluti koliko mu ime sadrži simbolike. Postao je metafora za tragediju iako je posve miroljubiv. No, Danica mu vidi oblik tela koje kruži oko nas i sve što zna je da će biti pojedena. A siroti Sofokle se isključivo hrani planktonom i sitnim ribama, što mu samo ime vrste i kaže. Kit-ajkule su jedna od tri vrste ajkula koje filtriraju vodu nalik kitovima i potpuno su bezospane za ljude. Ronio sam ovim vodama kada sam ga prvi put video. Tada je bio beba od nekih dva metra dužine, belog stomaka i karakteristično crnih leđa sa belim tačkama, raspoređenim tako da formiraju kvadrate od vrha glave do kraja repa; leđno peraje nalik jedru se podrazumeva. I sada je potpuno istog izgleda osim što je dosegao svoju maksimalnu dužinu. Ženke mogu porasti i do četrnaest metara, ali mužjaci više od ovoga ne mogu. Na levom bočnom peraju pričvršćen mu je odašiljač jer ga pratim od svoje dvanaeste godne i našeg drugog susreta. Sofokle ima jednu, da tako kažem, anomaliju - zabunom, u begu od jahte pune radoznalih turista željnih fotografisanja, nasukao se na obalu i tom prilikom celom dužinom njegove desne strane tela zadobio ožiljke. Nasukao se na Rašidovu privatnu plažu koja je većim delom od ostataka mora odvojena čeličnom mrežom koja seže skoro do samog dna, na dubini od oko dvadeset metara. Na jednom delu postoji prolaz za koji zna šaka odabranih, i tuda je moguće proći manjim brodom. No riba se provukla ispod dela mreže koja ne dotiče dno i zaradila tri duge brazde koje mu nagrđuju crno-belu teksturu kože. Tog dana sam ga spasio, uz pomoć udruženja za zaštitu morske životne sredine zakačio mu uređaj za praćenje i nekako smo postali prijatelji. Najveća riba na svetu i ja od tog popodneva prepunog neizvesnosti, plivamo skupa kad god dođem u Dohu. Ni ovaj put nije došlo do odstupanja u mom pravilu da uvek zaplivam sa njim, makar i na kratko. Nadenuo sam mu ime Sofokle jer je izbegao tragediju, ali i zato što svako ko ga jednom vidi iz pukog neznanja gleda svog tragičara kako mu piše poslednji ep.

Danica se otima iz mojih ruku. Uzalud pokušavam da joj govorom svog tela objasnim da nema razloga za strah i da ne pravi nagle pokrete, jer bi Sofokle to shvatio kao izazov i prišao bi bliže. Ne kako bi se igrao, već da bi joj pokazao svoju veličinu izbliza i zastrašio je još više. Ne bi je povredio svesno, ali ako se oseti ugroženim reagovao bi kao i svaka divlja životinja - branio bi se tako što bi plivao direktno na nju i naterao je da se povuče. Ipak, priznajem, kriv sam što joj nisam rekao koga ćemo sem delfina videti, ali se ne kajem što sam prećutao stvarni razlog za ronjenje. Da sam joj dao makar i nagoveštaj, ne bi nikada ušla u vodu i ne bih video izraz čiste panike na njenom licu. Komično izgleda dok mlatara rukama i nogama u gomili balončića koje ispušta. Produžio bih joj agoniju još malo, ali Sofokle kruži sve bliže nama i znam da je pitanje sekunde kada će preći u „napad“. Ne bojim ga se, mnogo puta sam ga izazivao dok nije krenuo direktno na mene i svom silom me udario glavom u grudi i odbacio me kroz vodu kao da ne težim više od mokrog lista papira. Ali Danici bi takvim udarcem u najblažem obliku napravio ogromnu modricu na grudima, u najtežem stradalo bi joj makar jedno rebro i probilo bi joj plućno krilo, a to ne želim. Pogotovo ne sada kada osećam sladak ukus trijumfa na jeziku i spreman sam da progutam.