Nebo nad Beogradom

~ Staklo ~

Danica

Daleko od pogleda ljudi, skrivena među drvećem, zavučena između neba i zemlje - tu se nalazi bolnica, ustanova, logor smrti, ili kako god da se zove mesto na kome smo završili Mirko, Nikša i ja. Sprovedeni smo puteljcima, koje nisam ni registrovala kako izgledaju, do nesrazmerno velike, metalne zgrade usred guste šume. U nečemu što nalikuje hangaru izašli smo iz kombija i džipova, u istom sastavu, praćeni povorkom ljudi koji očito rade za Nikšu i Davida - dva prokletnika, ili je jedan od njih dvojice sigurno proklet. Protiv Davida nemam ništa, ali mi se ni njegova pojava ne sviđa. Ne uliva mi poverenje i deluje kao da bi svakog trenutka mogao iz staloženog stava da se transformiše u neku ličnost koja bi mi se još manje svidela. Svi smo ćutali a najviše zaposleni. Ti ljudi kao da nemaju jezik i vrše komunikaciju pogledima. Naređenje, pretpostavljam, ili je možda klauzula iz posebnog ugovora o radu. Razumljivo je da na ovakvom mestu mogu da rade izuzetno nadareni, sposobni, ali ponajpre nemi i uvrnuti - ljudi koji su genijalni naučnici, ali zbog svoje genijalnosti i daleko više genijalnog i surovog šefa, u strahu za sopstveni život.

Moja svita se utrpala u lift. Vozili smo se kratko i opet izašli u nešto što liči na hodnik bez prozora. Mirka je sve vreme vozio u invalidskim kolicima medicinski tehničar a ja sam išla uporedo sa njima. Naposletku ju je uvezao u bezličnu sobu na kraju hodnika. U sobi nema ničega sem karakterističnog bolničkog kreveta i natkasne, sive boje, i iste takve usamljene sklopive stolice. Kada sam se osvrnula da izrazim uzaludni protest o tome zašto je prostor sumoran i prazan - siv - nisam zatekla iza sebe ni Davida ni Nikšu. I bolje je što ih nema, tako ću imati još neki minut nasamo sa Mirkom. Tehničar joj je pomogao da se smesti u krevet a potom je izašao uz skoro neprimetno klimanje glavom. Ona je iste sekunde zaspala. Nemajući šta drugo da radim, sela sam na stolicu, stavljenu naspram kreveta, i zagladala se u nevidljivu tačku poviše njene glave. Minuti su prolazili. Ništa se nije čulo sem njenog i mog disanja. U ovoj „komori užasa“ su i stenice izumrle. Nema traga bilo kakvom obliku života, ako se izumemo nas dve. Nema čak ni tragova prašine ni vonja ustajalog vazduha. Očito da ventilacija vrhunski obavlja posao jer se prozor ne otvara. Mogu da primetim da na njemu uopšte nema brave za otvaranje - predstavlja mini svetlarnik od naročito debelog stakla. A moguće je i to da David i njegova opsesivna manija čistoćom ne dopuštaju da se išta zaprlja. Ako je ikakav pokazatelj ono sterilisanje ruku od pre, biće da je David bolji od ventilacije

Šta će sada biti?, pitanje mi se vrzma umom a odgovora, kao i uvek, nema. Još minuta prolazi dok me muk obavija. Ustajem sa stolice, šetam par koraka od jednog zida do vrata i nazad. Potom zastanem na sredini sobe i opipam prednji džep na svojim farmerkama.

Oblaci se grupišu. Nemi, bremeniti i sivi nalik pacovima mile u asimetričnoj formaciji ka severu. Tupa, potmula tutnjava ih prati a pre nje, telo miša obasja tanka krivudava nit električnog naboja, kao da želi da pokaže da u svojoj utrobi nosi bes koji više ne može da zadržava u sebi. Premešta se pacolika grupacija i kao da vaga: da li da ostane gde jeste i iskali sve što ima nad hektarima nepregledne šume, ili da nastavi put i potamni nečije drugo plavo nebo. Ne znajući kada sam do njega stigla, stojim kraj malog četvrtastog prozora. Među prstima okrećem Nikšin kliker. Podižem ruku i okrećem predmet od stakla tako da slaba svetlost, koju nezajžljivi oblaci još uvek nisu progutali, obasja prozirnu lopticu. Unutar njega su tri žuta pera. Sam po sebi, kliker je iskrzan, star, i svedok neke priče koja se nikada nije privela kraju. Da je ispisan svršetak on se ne bi provlačio kroz Nikšine ruke i džepove. Nešto mu znači i zato ga je čuvao, ali ga nije pazio. Izgazio je sve moje tričarije u Dohi, misleći da tako gazi po svemu što mi je sveto. U trenutku nepažnje, ispustio je svoju „svetinju“ pred mene i kasno uvideo da je više ne poseduje. Neću mu ga vratiti. Ili možda hoću, onda kada shvatim šta mu predstavlja.

- Šta ti kliker znači? - šapnem, zagledana u staklenac.

- Dano, skloni tu igračku na sigurno.

Okrenem se ka Mirku, spuštajući ruku i stežući kliker u šaci. Budna je i gleda me očima koje su mnogo toga videle. Gleda me očima koje ne osuđuju već tiho govore o tome kako ništa nije u vlasti onoga što srce želi, jer realnost ne želi da posluje sa njim.