Nebo nad Beogradom

~ Šizma ~

Nikša

U životu sam svašta radio, mahom voljno, ali nikada nisam ljubio nekoga očekujući korist. Od ovog poljupca sa Danicom, očekivao sam svetove. I dobiću ih, jednom kada ona padne pod moju vlast, a pada lagano. Izgubljena je u vazduhu Dohe; izgubljena u ovom vrtu, isto kao što sam i ja bio kada sam prvi put dospeo ovde… Za nju više nema nade. Svakim danom koji prođe, podpadaće pod moju vlast i neće znati da odredi momenat u kom je, u mom liku, prestala da vidi zlotvora. Neće videti ništa sem onoga što joj budem servirao pred očima. Žrtvovaću se dok ne dobijem željeno. Potom… Platiće cenu naivnosti, a možda ću je platiti i ja. No moj će ceh, za razliku od njenog, biti manji. Gotovo zanemarljiv, ako se uzme u obzir ko sam ja a ko je ona. Umem ubod noža i krvoliptanje koje usledi da prikažem kao sitnicu iako je povreda ozbiljna, ali Danica će iskrvariti zatim i očvrsnuti. Na tome će mi biti zahvalna. Zahvaliće mi se na šizmi sa svojim navikama i životom na koji je stavila roze naočare. Pokazaću joj kako da nikada ne posmatra ljude od sredine, od trenutka kada ih je upoznala i kad su joj se učinili dobrim, već da traga za onim kakvi su bili pre nego se, na ovaj ili ona način, suočila sa njima. Mora videti početke, jer ništa i niko ne kreće od pola već od početka. Početak je važan, a naš je početak bio, u najmanju ruku, čudan. Čudan za nju, ne za mene, a kraj nam se ionako zna.

Precizno mogu da prepričam kraj među nama. Mogao bih da joj kažem kako će biti, a ona mi ne bi poverovala. Ne bi se usudila da veruje. Lakše joj je da  misli kako drži konce svoje sudbine u rukama, čak i onda kada zna da joj je, ista ta sudbina, mnogo puta dokazala da nema vlasti nad sopstvenim životom. Ne bi mi verovala, nakon poljupca koji delimo. Pogotovo ne nakon njega. I tek će postati nepoverljiva kada upozna Rašida. On je dobar čovek, ali dobar po merilima koje drugi ne bi uvažili još manje praktikovali.

Telo joj se privilo uz moje. Rukama me steže oko vrata i kao da želi svojim prstima da prodre ispod moje kože. Tim činom mi poručuje da traži nešto kod mene. Nešto čega dakako nema, ali ona je i voljna i željna da se potrudi i pronađe opravdanje. Traži način da opravda svoj postupak, jer kako to da ljubi predano čoveka koji joj nije dao povoda za nežnost, požrtvovanost, ljubav? Kako može da ga ljubi, kada je od nje zahtevao neizrecivo? Kako?

Oh, mala moja Danice, ne mora sve u životu biti po pravilima. Ponekada su pravila privid, a ono najslađe od života nalazi se upravo u vankaluplju!, misao mi se prirodno nadoveže, baš kao i njene meke, delikatne usne koje naležu na moje.

Ljubim je slatko. Sve suprotno od onoga kako bih je zaista poljubio, no biće dana kada ću joj pokazati kako zaista ljubim. Pokazaću joj mnogo toga što nije mogla ni da zamisli. Napraviću od nje učesnika koji nije ni znao da želi biti u prilici kakva se pruža samo jednom i samo odabarnima. Odabrao sam Danicu nasumično, gotovo iz primitivnog poriva, a sada kada sam upoznao njen prkos, gubitak i naivnost, neću je se odreći ni zbog čega. Čak ni kada bi me sve vojske sveta, udruženim snagama, stavile pod okupaciju. Naime, ako sam na nešto ponosan to bi bila moja doslednost - ne upuštam se u rat, ako nisam spreman na pobedu i bitku do poslednjeg čoveka na nogama. Izabrao sam je za željeni komad zemlje i neću odustati dok na njenom brežuljku ne zabodem moju zastavu, i ona neće biti bele boje. Predaja i povlačenje nisu u opticaju. Zato… Danici od mene nema spasa. Sve raspoloživo oružje sam povadio i na gotovs je upereno u nju. Bar njega mi nikada nije manjkalo. Ostalo sam kupio, a nju ću ustreliti metkom koga je sama napravila tako da će sama i poginuti.

- Nisi uvela, tigresse. Nekako si počela da rasteš iz mene - šapnem, izmakavši glavu unazad da mogu da joj vidim oči, ali ne predaleko kako bi mogla da nađe beg iz opijenog stanja do koga sam je doveo. Lagano joj dataknem nos svojim usnama, i dalje je držeći u naručju. Sviđa mi se oblik njenog nosa. Sviđa mi se kako crveni kada je postiđena, ili kada se bora koža na njemu kada je ljuta. Nos joj je nalik dugmetu koje uključuje i isključuje sve osećaje koji je obuzimaju.