Nebo nad Beogradom

~ Tamnica ~

Nikša

Obećati - u suštini to je obična reč. Običan glagol, ali... Ta reč ima svoju težinu, svrhu i odraz je nečije časti, jer kada se nešto obeća to se mora ispuniti u suprotnom gubi na značaju i ona ali i čovek koji je obećao. Čak i ja ovakav kakav sam, znam da su obećanja sveta. Ako nekome dam svoju reč, obećanje, to uvek ispunim. No da li je takav čovek Danica - čovek od reči? Da, jeste. Sasvim sam siguran da takva „zakletva“ ne silazi olako sa njenih usana. A šta je to ona pristala da ispuni na nagovor mog oca, ne mogu da tvrdim jer nisam čuo ceo razgovor. Ali čuo sam informacije koje nisam mogao da iskopam tek tako. Slušao sam od reči do reči, direktno sa Danicinih usana, istinu o njoj i Ivanu, o detetu koje je pobacila... Ivan je najniži, najprostiji šljam, definitivno sam potvrdio svoju ranije sastavljenu tezu o njemu. A Danica je budala! Zašto bi iko digao ruku na sebe zbog malo laži koje su mu servirali i zbog gubitka deteta? Meni je taj koncept potpuno neshvatljiv, iako mogu da se poistovetim sa određenim emocijama. Doduše, sa nagonom za samoubistvom nikako ne mogu, pogotovo zato što sam dvaput dobio priliku da živim. Prvi put sam rođen kao greška koju su rešili prvom prilikom koja im se ukazala. Drugi put mi je Rašid pokazo put i ja sam ga, uz određene izmene dakako, pratio. Vaskrsao sam uz njega ali sam zbog njega i spoznao da je smešno lako nekome oduzeti ili prekrojiti život kada si lišen emocija, empatije, ali je daleko teže sačuvati život, naročito sopstveni u trenutku kada naizgled dođemo u bezizlaznu situaciju. Nikada mi nije palo na pamet da sebi prekratim muke, čak ni onda kada je muka bila jedino što sam imao. Čak ni onda kada sam bio napušten, gladan, očajan i naposletku prodat. Ni na sekund nisam sam sebi poželo smrt, podsvesno se nadajući nekoj promeni na bolje. I došla je onda kada sam doterao cara do duvara; onda kada se svaki plamičak nade za bolje skoro potpuno ugasio u prljavoj kišnici unutar mojih pocepanih patika.

Ali Danica nije bila dete ulice. Nije bila ni dete proizvod poremećenog sistema vrednosti, pa ni dete koje je na bilo koji način ugnjetavano. Zato mi je njen pokušaj samoubistva još više nepojmljiv. Na kraju krajeva, trebalo bi da joj je laknulo što nije rodila dete toj šaki jada i, sada sasvim sigurno, mrtvacu koji hoda. Rodiće ga meni, jer sam kud i kamo bolji od njega, a i bar joj nisam obećavao porodičnu harmoniju a zauzvrat dao šuplje vedro da u njemu nosi vodu. Kraj mog deteta može ostati, pod uslovom da mu nikada ne kaže ko je ona njemu. Može mu biti šta god poželi, ali mu ne može biti majka. Ne može jer će ga smekšati kao i sve prave, privržene majke a Danica je upravo taj tip. Slab naslednik nije ono što mi je potrebno. Kao slab nikada ne bi opstao u svetu krvožednih i beskrupoloznih jer takvi slabe sravne đonom skupih cipela. Izgaze ih do neprepoznatljivosti jer im kvare sliku bogadstva i moći na kojoj prevladava svirepost. Svako ko narušava taj „imidž“ biva uklonjen sa platna. To je umetnost biznisa ili pravo jačeg da odlučuje o sudbini manje jakih. Moj sin mora biti najjači, što neće biti ako mu Danica bude svakog dana ljubila obraze i gugutala uspavanke svake noći. Može ostati jer je možda vreme da uzmem ljubavnicu na određeno vreme. Ljubavnica i dadilja u jednom - stereotip svakog bogatog, samohranog oca decenijama unazad. Žena za sve a u svakom trenutku zamenljiva, što će reći - savršena.

Smeškam se na doneto rešenje dok gledam Danicu koja se ukipila, udrvenila kao lutka, na moje pitanje, i Rašida koji teško diše ali inače ni očima ne odaje da je pogođen mojim ulaskom. Znam da nije potresen, ali nije baš ni ravnodušan zbog celokupne situacije. Izgleda da i dalje zagovara ideju: Napravimo od Nikše čoveka! I neka mu bude. Neka planira i dela, ali neka se dobro zamisli kada ja počnem da delam. Ipak sam njegove ruke ruka, a kada se jednom otkinem poneću i njegovu ruku sa sobom, čisto da oseti kako izgleda biti sakat.

- I, hoćeš li mi reći? Šta obećavaš, Danice? - upitam iznova kada niko od njih dvoje ne nađe za shodno da mi se obrati.

- Obećala mi je mir, sine. Mirni počinak - obrati mi se otac, jedini koji je u mojim očima zaličio ocu ali sada imam osećaj da više nije samo Emrahov i moj. Sada na isti način gleda i nju, ženu koja nije deo porodice i nikada to neće biti.