Nebo nad Beogradom

~ Heroji ~

Nikša

Emocije - kamen spoticanja. Ko još dozvoljava sebi u dvadest i prvom veku da ga emocije zavode? Gledajući unazad, u nekoliko proteklih sati, od kada je Danica saznala da Miroslava boluje od najvećeg, najsmrtonosnijeg  „ubice“ danšanjice, shvatio sam da još ima ljudi koji dozvoljavaju da ih vodi srce. Nije da to nisam znao i ranije, ali u krugu kojim se godinama krećem naprosto nema mesta za izlive osećanja, bilo lepih bilo ružnih. Mogu i ja da osetim emocije, znam da mogu samo da hoću. Osetio bi ih jače nego većina ljudi, ali ne želim. Iz prostog razloga što bih pljunuo na sve što sam bio, na sve što jesam i na sve što ću tek biti. Zgazio bih dobrano izgaženog dečaka koji se zakleo da više neće biti gažen. Oživeo bih umrlog a onda vaskrsli čovek u meni ne bi umeo da se snađe i preživi u surovosti koju predstavlja svaki moj udah, misao, reč, delo. Kada bih dopustio sebi da osećam iznova to bi bilo najsličnije samoubistvu, a nikada nisam imao niti ću imati suicidalne misli i namere. I ako to znači da sam sebičan - neka sam. Jesam i dičim se time. Sam sam svoj heroj u mnogoljudnoj bitci gde je svako pobednik i stradalnik za sebe.

Danica me sada mrzi više nego ranije. Podozrevam, ipak, da to što oseća nije čista mržnja ali barem više nema nade u njenom pogledu. Nade sa kojom me, i krišom i otvoreno, posmatrala kad god bi ostajali sami. Čemu se nadala - znam, no uzalud. Morao bih očekivati da budem prihvaćen kako bi nada imala osnova. A ja ne želim tuđe prihvatanje. Ne treba mi jer je prekasno. Za mene je prekasno pošto živim životom koji ne uslovljava nikakve norme i granice. Živim kako hoću, zato što sam nekada živeo kako moram. A ko jednom oseti moć kojom može da vedri i oblači svoje i tuđe parče neba, taj nikada ne dozvoli da mu moć oduzmu. Nikada ne dozvoli da zavisi od volje drugih, jer zavisti znači slušati i kada ne želiš biti poslušan. I zašto bih dopustio sebi da zavisim od Danicine nade? Ne, to nije čak ni mogućnost! Ugasio se taj plamičak u njenim očima kada je tutorka objavila da umire, a ja ostao hladan i slep na suze koje je prolila. Još uvek liju dok potmula buka mog privatnog aviona maskira njene tihe jecaje.

Danica ne prestaje da plače. Glavu je pognula i suzama natapa gola kolena, sedeći preko puta mene. Avion nije mali, ali nije ni dovoljno veliki da mogu da odem od nje i ne čujem kako grca i uzdiše. Okupirao sam se finansijskim izveštajima iz građevinske firme i dozvolama za gradnju koje čekaju na moj potpis, ali sam dekoncetrisan. Zatičem sebe kako čitam jedan te isti red iz izveštaja i pojma nemam šta sam pročitao. Do Beograda imamo još nekih sat vremena leta i ako ona nastavi ovako, ništa od zaostalog posla neću odraditi. A neću moći ni onlajn da se uključim na sastanak sa čovekom koji nadgleda prebacivanje oružja u jedan, trenutno, jako bitan deo sveta.

- Planiraš li da prestaneš?! - tiho joj se obratim, ostavljajući snop papira na drvenom stočiću koji deli prostor između mene i nje na dva jednaka dela. Patnički dahtaji utihnu kada podigne glavu i pogleda me. Oči su joj zakrvavljene, nadute. Svetlucaju od suza i moj se lik ogleda u njima.

- Ne planiram. Ako ti smeta, idi! - obara glavu iznova.

- Gde da idem? Ako nisi primetila, ovo je avion, nije međugradski autobus pa da mogu da izađem na prvoj stanici koja naiđe.

- Ha-ha! Gušim se od smeha. Nabavi čepove za uši! Mislim da je stjuardesa više nego voljna da ispuni sve tvoje zahteve. Sve što treba da uradiš je da zatražiš, sigurna sam da ih ima - odvrati sa gorkim prizvukom u glasu i tračkom nečega što mi izmami osmeh.

- Čujem li to ljubomoru u tvom glasu, Danice? - nacerim se pokvareno, jer sam jasno čuo prekor kako premazuje svaki slog koji je napustio njene usne.

- Naravno! Ljubomorna sam zato što je tvoja pokvarena srž našla drugu metu... Nikša, poslovna transakcija ne može da bude ljubomorna. Ona ne oseća - ispusti nešto nalik neveselom smehu i odmahne glavom, potom izdahne i zagleda se u svoje prste koje drži stisnute na krilu.