Nebo nad Beogradom

~ Zrno peska, kap vode ~

Danica

Toplota… Toplota mi se razliva po koži. Uporna, jaka svetlost napada mi oči i žmirkam, trljam rukama kapke kako bih progledala. Usta su mi čudno suva, jezik zadebljao i osećam slani, hrapavi ukus na nepcima. Kao da mi se grumen neke čudne tvari zaglavio u grlu i dišem plitko, zadihano. Pokušam da se uspravim u sedeći položaj, jer ne znam kako ali sam sigurna da ležim, i uspevam. Prvo što vidim su dvostruka, visoka bela vrata sa ornamentima. Rezbarije krugova, listova, grana protežu se preko oba krila i deluju nekako sablasno, strašno i zlo iako su na prvi pogled izuzetno lepa. Svest i spoznaja mi se vraćaju. Ne znam gde sam, ali znam ko će ta vrata otvoriti i stati pred mene svakog trenutka. Prokletnik i njegovi šegrti su me oteli, maltene u sred bela dana i na očigled mnogo ljudi. Nikome nije bilo čudno, niko mi nije pritekao u pomoć, a i ja sam se slabašno opirala. Čemu? Zaista čemu opiranje, kada je sila uvek pobeđivala i varala zakon. Čemu, kada je Nikša odlučio u moje ime i lišio me slobode izbora.

I evo me ovde, klečim, prmeda sedim, pred nogama sile. Okružuje me sama raskoš gde god da pogledam. Raskoš i puno, puno svetlosti. Na koju god stranu da okrenem glavu, vidim komade drveta savršeno pretvorene u nameštaj. Vidim svilene bež zavese kako lelujaju na povetarcu, koji ih pomiče kroz otvorena vrata kako mi se čini balkona. Vidim ogroman krevet i skupe čaršafe koji mi okružuju telo. Baldahin nalik skupocenom pokrovu, visi nada mnom i krevetom sa četiri visoka stuba, rezbarena istim motivima krugova i grančica poput onih na vratima. Sve je u belim, bež i u tonovima starog zlata. Bogatstvo… O starom, ogromnom bogatstvu govori ova soba. O njemu ali i o nekoj tradiciji za koju znam, ali mi je svest još uvek mutna a ja dezorijentisana, pa mi očito beži. Na domak ruke mi je znanje o svemu što vidim. Na vrh jezika naziv, no uprkos trudu da se setim, umor je jači. Umorna sam, pospana i jako žedna.

Oprezno i polako ustanem. Spustim stopala na do visokog sjaja ispoliran pod, i ne dočeka me hladnoća. Čak je i on topao i toliko gladak da poželim da hodam bosa po njemu. Poput invalida koji je godinama bio vezan za kolica a sada nakon toliko vremena staje na sopstvene noge, uspravim se. Kolena mi drhte kao da ću svakog trena pasti ničice i zauvek ostati na tvrdom podu, dok neko ne naiđe i vrati me u krevet. Nesigurna, napravim bojažljiv korak napred. Zatim još jedan, pa još jedan, i još nekoliko sve dok ne stignem do zavesa koje plešu poput trbušnih plesačica dalekog Orjenta. Uhvatim ih obema rukama, razmaknem ih i koraknem napred ali ih ne puštam. Držim se za njih, jer se naivno nadam da imaju čarobne moći i da se mogu vinuti u nebo i povesti me sa sobom. Celim desnim stopalom osećam kamen, ili mermer kojim je popločana terasa. U daljini vidim plavu boju mora, a tačno ispod svoda terase vidim zelenilo: travu, palme, cveće, razno bilje i čujem šum vode iz fontane koja se nalik princezi ustoličila među svom tom lepotom. Čujem i horski cvrkut ptica… Sve nalikuje raju, ali predstavlja pako. Gledam iluziju, očekujući da iz nje ispuzaju svi moji najveći strahovi. Čekam da ispuza đavo lično i svojim mrakom prekrije dan.

- Lepo je, zar ne? - začujem glas đavola i sledim se u mestu. Nisam bila ni svesna da sam pustila tkaninu i, kao začarana, došla do kamene ograde terase.

- Bilo bi, da nije tebe - okrenem se, najednom prepuna snage i energije. Pređašnja iscrpljenost je nestala kao rukom odnešena.

Ugledam ga kako stoji opušten i, usudila bih se reći, zabavljen mnome. Đavo nije u crnom, nosi bele široke pantalone i košulju iste boje koja mu doseže do pola butina. Čudna odeća, ali čudan je i on. Vrane kose, tamne puti a u belom… Kontrast i kontradikcija u najboljem izdanju.

- Neke se stvari nikada ne menjaju, a jedna od tih stvari bi bila karakter. Ti očigledno voliš da sikćeš kao mačka. Neobična karakteristika za ljudsko biće, ali tako očekivana za ženu - isceri se i pođe ka meni.

- Ne prilazi mi! Ni korak bliže da se nisi usudio da napraviš. Oteli ste me, psihopate! Drogirali ste me i odveli ko zna gde - pribijem se uz ogradu, nemajući kuda. Nikada nemajući kuda zbog volje drugih, koja me je stavljala u bezizlazne pozicije. - Šta hoćeš od mene? Neću ti rađati decu! Kolko puta bi trebalo da ti ponovim kako bi shvatio. Ni to što si me na sliu doveo ovde, neće ti pomoći ni promeniti moje mišljenje.