Nebo nad Beogradom

~ Jabutikabi ~

Nikša

U Dohi je trenutno 2h iza ponoći. U Beogradu je 1h, takođe iza ponoći. I moja dobra volja da dozvolim Danici poziv otpada - kasno je da nazove moju bivšu tutorku. Nakon ispada u restoranu i poljupca kojim sam demantovao svaku reč prekora koju mi je uputila, nije ni zaslužila da bude nagrađena tako da čuje glas od žene koju obožava. A bio sam spreman da joj predam telefon i slušam kako se prenemažu, tepajući jedna drugoj. Možda joj dopustim kada svane, naravno ukoliko se ostatak noći bude ponašala kako očekujem.

Vraćamo se natrag u vilu. Limuzina klizi kao utvara niz blistave, žive, i ponekad toliko prenatrpane ulice da se pitam: spavaju li ovi ljudi ikada? I ako ne spavaju, šta im to ne da da usne? No, sumnjam da je ikome od njih razlog nesanice isti kao moj. Za razliku od njih i mene, Danica nema problem sa spavanjem. Nesvesno se naslonila na moje rame i spava mirno, opušteno čak. Odvukao sam je iz mračnog hodnika do lifta, u kome sam nastavio da je ljubim. Hranu nismo dotakli, ako se izuzme zeleni sos koji je sa njene šnale curio i razmazivao se po našim usnama. Zatim nas je čelična kutija spustila do podzemne garaže, a onda sam je utrpao u auto. Čim je vozač isparkirao i izašao na asfalt, Danica se „onesvestila". Isprava se pravila da spava kako bi me izbegla, ali me njeno neravnomerno disanje uverilo da opet laže. A potom je zaista zaspala. Pretpostavljam da joj telo i um nisu mogli dalje izdržati moje napade pa se odbranila onako kako jedino zna - hibernacijom. To me dakako nikada ne bi sprečilo u naumu da isteram svoje, pak puštam je da na kratko potraži i nađe spas i mir. Smestio sam se na sedištu tako da budem blago okrenut ka njoj. Odsutno prelazim palcem po njenom obrazu, usput joj svako malo okrznem usne i slanu tvar koja se oko njih sasušila. Musava je od preliva, ali i ja sam. Nisam našao za svrsishodno da se obrišem a ni nju nisam očistio. Ostavio sam nas takve, blago zelenkaste i prljave, jer ni bez tragova onoga što se odigralo u Humi, mi ne bi bili čisti. Svakako, ja nikako nisam čist, ako sam to ikada i bio, ali nije ni Danica ma koliko pokušavala da postavi sebe izned sveukupne situacije. Priznajem samom sebi, dok mi palac zastaje na njenoj mekoj donjoj usni, da je ona bolja osoba od mene. Jeste, ali ta uzvišenost njenog bića ima granicu koju neprestano prelazi sa mnom. I nastaviće da je prelazi jer duboko ispod sveg prezira, osude, prekora, nerazumevanja, pa i ludila sa kojim me izjednačava, nalazi se skrivena nit koja je vuče meni. Nevidljiva struna je vuče k meni dan za danom, sve više i više. Donekle pomičem konac, a odnekle ona ide sama pošto ionako oseća da je vezana i zakatančena. Premda nema kud, hita mom naručju čak i onda kada zna da ne bi trebalo da u njemu bude.
Čudan je taj katanac kojim sam je okovao. Nezgrapan je i težak poput mojih ruku, prevelik da bi ga nosila na sebi, no nosi ga ponosito iako joj savija noge oko mojih pasa, vezuje ruke oko mog vrata, i na oči joj navlači sene u kojim se ogleda moj lik.

Šta si sebi dozvolila, Danice?, pitanje mi padne na um. Zaista, šta je sebi dozvolila? Zašto je pustila da joj se nalik otrovu proširim venama? A možda mi nije dopustila. Možda nije imala izbora sem da posmatra kako joj zagađujem krv i nastanjujem se svuda gde mi nije mesto, zato što sam tako snažan otrov razarajućih posledica - onaj koji se nalazi na listi zabranjenih. Ja sam cijanid, arsenik, svi mogući poznati herbicidi i pesticidi povučeni iz zvanične upotrebe, nuklearna i hemijska bomba, biootrov... Sve sam najopasnije što na planeti postoji; sve ono što mnoge svetske vlade kriju duboko pod zemljom u ilegalnim laboratorijama. Ja sam teror, stradanje, smrt... Deo sam zlatne milijarde koja je jedina važna... Ja sam Nikša koga se ona na posletku nimalo ne boji, već ga gleda kao nekoga ili nešto što može da obmane i pritom rani oboje. Nada se da ću nakon svega izaći sa ponekom ranom tako da ona ne bude jedini stradalnik. Ali ne mogu biti ranjen. Kako može iskrvariti neko ko je odgojen i naučen da natera druge da krvare? Ne može, jer u mojim venama teče zlo a ono ne mari za brodolomnike čiji se čamac razbije o venske obale. Utope se svi do jednog u gustoj tečnosti koja samo nosi ime krvi a zapravo je ništa do crne, sirove mase koja nalikuje nafti...