Nebo nad Beogradom

~ Kaverna ~

Danica

Prethodna dva dana bila su kao vašarski, rasklimatani ringišpil. Svaki sat mi je bio proveden u strepnji da ću ispasti iz zarđale korpe u punoj brzini okreta, pravo u naručje Nikši. Od kada je izašao iz stana nisam ga ponovo videla, ali je njegov duh uvek prisutan. Pogotovo noću imam osećaj kao da mi diše za vratom, poput slutnje koja mi se uvukla pod kožu. A kada mi je Ramonela donela broš, došavši u vrtić i predavši mi ga podmuklo kako samo ona zna, slutnja je blaga reč za ovo što mi se širi grudima. Podmetnula mi je taj vražji predmet kao kukavičje jaje, rekavši mi da ne otvaram dok ona ne ode, jer je to poseban dar koga moram videti kada budem bila sama. Usput je brzo govorila, odmahivala rukama govoreći kako žuri i nema vremna da čeka da zagledam šta je u toj kutijici. Odjurila je poput vihora obučena izuzetno elegantno, što mi je bilo čudno. S obzirom da se ona oblači drugačije, ne u rite ali sigurno ne nosi poprilično kvalitetne suknje i bluze. Kada sam otvorila poklon, spoznaja me udarila poput buzdovana među oči. Ramonela je postala izdajnik! I to onaj na koga nikada ne bih posumnjala. Stajala sam okružena radoznalom decom i pitala se otkuda ona zna Nikšu? Otkuda on zna nju? I da li je sve ovo Mirkovo maslo? Sve mi se čini da je slučajnost, ali im je svima troma cilj isti - moj pristanak na pakt sa Satanom. Sumnjam da Ramonela zna šta je Nikšin stvarni naum, kao ni Mirko, ali namera je očigledna. Prokleti broš postao je sredstvo i otkucava nalik bombi u fioci mog ormarića, kraj kreveta. A kada detonira niko neće ostati ceo.

Pokušala sam da ga vratim. Išla sam do kule i probala da uđem, sve vreme se osvrćući oko sebe. Nosila sam ga u tašni i stezala je uz sebe, kao da bi neko mogao da zna da imam nešto jako skupo i da bi mogao da me opljačka. No, uzalud sam se pribojavala i prevalila put, jer gospodina, uvaženog Nikše, nije bilo tamo. Recepcioner me isprva gledao bledo. On kao pojma nema koga tražim, da bi mi na posletku rekao, nakon mog insistiranja da poznajem Nikšu i da se ne pravi naivan, da je dotični gospodin otišao u ranim jutarnjim satima dan ranije. Vratila sam se kući i nagurala skupoceni predmet među čarape, nadajući se tome da one imaju moć neutralizacije i da će brodić nestati. Pak, nije nestao. Stoji tamo i proganja me, jer znam da mi ga nije poklonio iz čistote svoga srca, a ni kao pokušaj laskanja. Ne, dao mi ga je iz meni nedokučivog razloga. Pala sam u iskušenje da ga odnesem do prve zlatare, koja vrši otkup dragocenosti, i upitam koliko bih novca mogla da dobijem za njega. Onda ga prodam i svu zaradu uplatim ustanovi za nezbrinutu decu, ili svom vrtiću, jer Bog zna da nam je mnogo toga potrebno. No, ništa od toga nisam uradila. Nešto neuhvatljivo a opasno mi brani da se rešim broša. Možda je to Nikšin duh koji je nepravedno zaposeo moj prostor. Od samog pogleda na kobaltne kamenčiće, ostala sam nema i nekako hendikepirana. Kao da imaju nekakvu moć hipnoze koja me učaurila u nedefinisano stanje. Nisam od onih koje može da zavede bleštavilo dragog kamenja, tako da nije to u pitanju. Ali, šta jeste?... Manipulacija sapatništvom? Poruka koju ne umem da dešifrujem? Ne umem, jer ništa ni ne znam o njemu, sem da je sociopata kome dijagnoza nikada nije uspostavljena, samim tim nije ni pravovremeno pokušano lečenje.

U mom nervoznom i čudnom stanju, prošla su dva dana a ni sada ne znam šta bih sa sobom. Subota je. Vrtić ne radi, Leka me nije pozvao u ispomoć, zvao je samo Milenu, a Mirko se duri zbog mog odbijanja da kažem kako sam upoznala Nikšu i šta on hoće od mene. Otišla je u klub penzionera na partiju remija i razmenu informacija. Cela će njena ekipa znati kako sam ja nerazumna, dok se budu kartali i žalili na "nesnađenu omladinu" kojima truju mozak lobisti raznoraznih organizacija. I tako, ostala sam sama. Žalosno je što nemam nikoga kraj sebe osim Milene i Mirka. Žalosna je to i gorka istina, ali sama sam kriva. Dok sam bila sa Ivanom, svi naši prijatelji su bili zapravo njegovi, a on je bio osa oko koje se okretala planeta mog bića. Bio je moj sunčev sistem i magnetno polje u kome sam gravitirala, da bih kasno uvidela da nisam planeta tog sistema već asteroid, koji je sagoreo do pepela jer se previše približio suncu. Nakon našeg neslavnog svršetka svi su pripali njemu, a meni su ostale pune šake ničega i depresija kao najbolja drugarica. Nesvesno, a možda i svesno, udaljila sam se od onih koji su hteli ostati uz mene. Podsećali bi me na Ivana samim svojim pojavljivanjem u mom društvu, a trebao mi je i čist rez. Poslednja tačka na kraju priče i novi početak bez Ivana u njemu. On je bio poglavlje koje želim da zaboravim. Zato u novom romanu stari akteri nemaju mesta. No ovaj novi roman mog života pišem samotnjački i ne smeta mi, ili mi barem nije smetalo sve do sada. Danas mi je potrebno društvo, pa makar samo da skupa ćutimo.