Nebo nad Beogradom

~ Polje šimšira ~

Danica

Čekanje… Sve se u mom životu, nekako, svodilo na čekanje. Čekala sam da odrastem; čekala da prođe žalost za umrlom mamom i bakom; čekala da prođe bol zbog izdaje, neverstva, gubitka deteta. Čekala sam i da prođe depresija, nadajući se da će nakon dana, meseci i godina nastupiti lepši period mog života. Nisam mogla da uperim prstom, ni onda ni sada, i tačno pokažem šta je to bolje čemu sam se nadala, ali sigurno to bolje nije bilo ovo. Ovo čekanje na Nikšu i zavistnost od njegove milosti, ili nemilosti.

Želi da me predstavi ocu. Kom ocu? I ko to još radi, vodi ženu da je zagledaju i procenjuju kakva je i kakva će biti? Taj običaj kada su tetke i strine vodale svoje nećakinje na pokazivanje, davno je umro. Ili barem nisam čula da se još uvek praktikuje. A Nikša radi upravo to - izvešće me pred nekog čoveka i pokazati mu šta je na silu poput klasa žita iščupao iz crnce. Isti taj Nikša poštovaće zastareli običaj, a govoriti kao vaskrsli nacista i sve to mimo moje volje. Zašto bih se ja išta pitala kada on vodi glavnu reč, zar ne?

Njegov otac je možda dobar, racionalan čovek koji će mi pomoći da odem i reći Nikši da se dozove pameti. No, čisto sumnjam. Normalan čovek ne može da odgoji zlikovca, a Nikša je baš takav - ohol, zao, surov i egomanijak. I kako vreme odmiče, shvatam da se uzaludno nadam da ću upoznati čoveka koji uviđa apsurd cele ove situacije. A minuti se lenjo vuku poput dugih novembarskih noći, kojima nema kraja i koji kao da uporno beže zori. Imam osećaj da je prošlo više od sata, za koji mi je naređeno da budem spremna i doterana za audijenciju.

Sedim na krevetu, ćutim i čekam, ruku skrštenih na krilu. Društvo mi pravi povetarac i miris nekog cveta čiju aromu vetar donosi sa sobom, i njime ispunjava zloslutnu sobu. Ne mogu da se divim i uživam u lepoti oko sebe, jer crne slutnje i način kako sam dospela u nju mi ne dopuštaju da vidim išta više od nesreće, koja mi je nalik mečki iz izreke zaigrala pred vratima. Ovo je nesreća, čista propast i stotinu koraka natrag u beznađe nakon onog jednog koraka napred za koji sam se borila protiv vetrenjača kako bih ga načinila i zakoračila iz sopstvene svesti, koja mi je obavila noge i nije mi dala da pobegnem. Da li je ovo samo smena vlasti nada mnom? Depresija je abdicirala, kako bi njeno mesto zauzeo gori kralj. Najgore od svega je to što je ova pošast opipljiva, nije projekcija mojih misli. Nju ne mogu da neutrališem lekovima, dugim razgovorima sa psihijatrom i podrškom bližnjih. Protiv Nikše ne postoji adekvatno oružje kojim bi se branila, sem onog pravog, vatrenog, ali nisam ubica. Čime da se branim? Da ćutim i klimam glavom na ludost na koju neću pristati, da se inatim i nadam da će odustati kada uvidi da sam izgubljen slučaj?... Čime, kada je svaka bitka unapred izgubljena, a ja večiti gubitnik. Pak, dete mu roditi neću makar zbog toga prošla Golgotu. A to što govori da se predomislio je laž. Znam da me laže, ali ne znam zbog čega. Ne sumnjam nimalo da će mi reći, ali ne sada kada želim već onda kada ono bude smatrao da je povoljno po njega. Uvek po njega, nikada po nekog drugog. Shvatila sam da sebe sebično stavlja ispred svih i ne odstupa ni milimetar od onoga što je zamislio. I kada sve saberem i oduzmem, pomnožim i podelim, tas vage preteže na njegovu stranu. Na mom tasu se nalazi tek jedna stvar - slobodna volja, a ona je izgleda gram ničega u ovom merenju.

- Vidim da si spremna, ali… Zar si od svih haljina u ormaru, izabrala tu - evo kralja đavola i njegove drskosti. Ulazi u sobu, obučen u belo kao i ranije, i ne odobrava izbor moje odeće. Mršti se i gleda me kao da sam ga uvredila.

Haljina na meni je obična, jednostavna, cvetovima prošarana letnja tkanina, duga do poda. Tanke bretele drže je na mojim ramenima i sasvim mi lepo pristaje. Ako mu se ne sviđa, pa… Nije mi stalo do njegovog mišljenja. Kao što ni njemu nije stalo do onoga šta ja mislim.

- Meni se sviđa - slegnem ramenima, potom ustanem. - Idemo li sada? Kako bih trebalo da se ponašam? Da li da napravim naklon kao srednjevekovna devica na debitantskom balu - poklonim se najgracioznije što umem. - Ili bih trebalo da se smeškam kao moderna sponzoruša, dok prenaglašeno trepljem i vrtim pramen kose oko prsta? - trepućem nevino, zatim pućim usne i motam kosu oko šake, isturajući desni kuk kao kakva manekenka koja pati od rahitisa.