Nebo nad Beogradom

~ Staklenci ~

Beograd
20 godina kasnije

Ponekad se pitam da li sam bio srećniji kad nisam imao ništa, kada sam bio niko i ništa. Jesam li zapravo imao sve, onda kao klinac, kada sam nosio pocepane farmerice i punio džepove ukradenim klikerima? Postava je bila pocepana na njima pa su mi staklenci ispadali na trotoar kroz nogavicu i tandrkali niz ulicu, u skladu sa mojim smehom i zavijanjem u stomaku. Bio sam gladan i srećan, počesto plav od batina koje sam dobijao od lokalnih žestokih momaka. Bio sam propalica, mala bitanga koja se ničega nije bojala. A sada kada imam sve: položaj, novac i sve što njime može da se kupi, nemam osmeh. Večito ozbiljan, mnogi bi rekli i namršten, gazim đonovima mojih skupih cipela po svima. Mora da mi je i on negde ispao isto kao i klikeri, ili sam i njega zgazio. Ma... Baš me briga i da sam ga smrvio sve dok žalujem za njim uz čašu skupog viskija i još skupljeg šampanjca. Znam da i bogati plaču, ali, jebiga, plaču sa stilom.

Možda suze, nas bogatih, imaju ukus alkohola pa nam bude drago kada plačemo i usnama kupimo kapi - napijemo se i bude nam opet lepo. Suza, doduše, kod mene nema. Ne plačem, jer čemu? Plakao ili ne, stvari ostaju onakve kakve su bile i pre. Možemo plakati dok ne svenemo, ali loše ostaje loše ma koliko ridali nad njim. Rijad mi je pričao da postoje i suze radosnice... Za njih tek ne znam šta su i zašto bi iko plakao od sreće. A skupom alkoholu se rado prepuštam. I noćas ću mu se prepustiti kada poslednji grumen zemlje padne preko humke koja će označiti poslednje odredište mog oca, ili čoveka koji me sklonio sa ulice i usvojio.

Miroslav Aradinović - Ari, kako je bio poznat u određenim krugovima po Parizu, ali i širom Evrope, pa čak i na Bliskom istoku, bio je čovek preke naravi. Prek ali pravedan. Mnogo toga o časti, pravednosti, požrtvovanosti, ali i o aroganciji i sindromu čovekolikog boga, naučio sam upravo od njega. Nisam želeo da uzmem njegovo prezime kada su papiri o usvajanju stigli, preko noći, na njegov masivni radni sto. Nikšić je sve što sam hteo da zadržim od žgoljavog dečaka koji je mogao da služi kao skelet za pokazne vežbe iz anatomije na medicinskom fakultetu. Zadržao sam prezime da me podseti ko više nisam želeo da budem, a nadimak Nikša prirodno se nadovezao na sve. Francuzi su se mučili da ga izgovore. Lomili su jezik, i sada ga lome, dok pokušavaju pravilno da oblikuju slova iz njima stranog jezika. Nikada nisu i nikada neće uspeti da skotrljaju slogove na valjan način, no ni ne moraju sve dok znaju kome se obraćaju. A obraćaju se velikom nasledniku imperije.

Ari je bio trgovac oružjem, a ja... Biću dostojan naslednik i još veći i moćniji od njega. Ironijom sudbine, metak je velikom Ariu i došao glave. Klasična sačekuša i odbegli Srbin, čovek koga je prekalila ulica, rodom iz Beograda, skončao je svoj povlašćeni život sa rupom na čelu. Nisu ga sustigla puščana zrna i bombe devedesetih, od kojih je uspešno pobegao, poginuo je u miru a opet u tihom ratu koga je uspešno podsticao, prodajući oružje svakoj zavađenoj strani koja je imala platežnu moć. Naše puške, minobacači, kasetne bombe, tenkovi... svaka zamisliva vojna oprema išla je svakom ko bi mogao da iskešira ne tako malu svotu novca na naše bankovne račune. Ali, mi smo bili mirotvorci. Kompanija koja je bila "filantropski nastrojena" . Slali smo kamione sa flaširanom vodom, hranom i medicinskim potrepštinama na ratom zahvaćena područja, samo što se među svim navedenim stavkama nalazila municija dovoljna da izazove genocid. Pokriće nam je savršeno i takvo će i ostati. Miroslav nije bio dobar čovek, a nisam ni ja. Biti dobar je nešto slično mamutu - postoje dokazi da je nekad postojao, ali je izumreo pa jedino preostaje da mu se divimo. Dobrota je precenjena i postoje mnogi vidovi nje. Ne zavaravam se mišlju da sam mogao biti primeran, uozran građanin da me Ari nije uzeo pod svoje. Ne bih bio plemenit, jer moja vrela krv mi ne bi dozvolila da živim prosečnim životom.

Vezujem crnu kravatu, oblačim crni sako i spraman sam da pođem na ukop. Koračam kroz luksuzni apartman ka ulaznim vratima i prećutno se divim dekoru. Rijad ima ukusa za raskoš ali i praktičnost, inače teško da bi ovo zdanje na vodi toliko podsećalo na Burdž Kalifu, iako je neboder nekako sličan obrnutoj lopati. Investirao je u ovo čudo sačinjeno od čelika i stakla iz senke. Ta metar devedeset i pet visoka senka, bih bio ja. Premda, Rijad ne živi u Emiratima nije ga to sprečilo da voli sterilnost, a ni mene da preko moje građevinske firme napišem milionski ček. Sa tim čekom dolaze i privilegije, samim tim i ovaj bolesno skup penthaus na samom vrhu zgrade.

Lift me vrtoglavo brzo spušta do podzemne gareže. Pored najnovijeg modela BMW-a, Concept XM, čeka me vozač Danilo. Ova crna sklamerija, zatamnjenih stakala, je hibrid električnog pogona i ekološki je održiv. Svaki put kad ga vidim malo mi se rub usne izvije ka gore. Vozim se u autu koji ne zagađuje okolinu, ali sam zato rad da smanjim ljudsku populaciju sa par sanduka Kalašnjikova.

- Gospodine - Danilo mi se obraća, lagano klimajući glavom.

- Kako si, Danilo? Sunčan juli u Beogradu - nehajno mu se obraćam i sedam na zadnje sedište, dok mi drži vrata otvorena.

- Kao i uvek, gospodine Nikša. Leto je, asfalt je vreo. Znate kako to ovde izgleda.

- Ne, ne znam. Miroslav bi bio zadovoljan ovom žegom... Da je živ, naravno.

- Još jednom, moje saučešće, gospodine - govori dok me krišom pogledava preko retrovizora. Zna on da znam kako gori beton i tabani u julu, pogotovo kada ti đonovi na patikama imaju rupe. Zna sve, ali mudro ćuti.

- Hvala, Danilo! Vozi sada! Dovoljno već kasnim.

Probijamo se kroz promet. Danilo stoički drži pogled na ulicu, više ne viri u mene, a ja posmatram sve oko sebe. Promenio se Beograd. Izgradio se i ištrkljao kao slabo održavana vinova loza. Osećam čudno zadovoljstvo što vrlo malo liči na onaj gard iz mog detinjstva... Ljudi hitaju pločnikom. Podsećaju na šarenu povorku raznih strosnih doba i lica. Nehotice pogledam niz sebe, u moje crno odelo šiveno po meri, a zatim svrnem pogled na sve te ljude koji nekud žure i vidim sve moguće boje i dezene. Meni ponajbolje stoji crna kao noć, kao ono nebo, tmurno i modro, koje sam gledao kroz prašnjavo staklo kombija kada su me ilegalno prevozili preko slovenske granice, potom dalje prema Francuskoj. Na tom putu, a i mnogo kasnije, izgubio sam osećaj za sve pa čak i za boje. Crna je sve što mi treba i što me opisuje.

- Gospodine Nikša, želite li da stanem u cvećaru - Danilo škilji preko ruba naočara u mene.

- Zašto? - mrštim se na njega više nego što sam inače namršten. - Platio sam pogrebnom preduzeću da se pobrinu za sve. Da nije sahrana, imao bih osećaj da sam platio svečani banket za svadbu od hiljadu zvanica. I ja, dobri moj Danilo, ne kupujem cveće čak ni ženama koje jebem. Bar ti bi to trebao da znaš. Ariu sasvim sigurno nisu potrebne hrizanteme. Moj buket neće učiniti lepšu njegovu raku na Novom groblju.

- Izvinite, gospodine.

Dobar si ti, Danilo!, pomislim u sebi. Dobar je i ima godina kolko je imao i otac pre nego što su ga ubili. Šezdeset i dve godine, tačnije. Zna me od mojih deset godina i pocepane majice, ali se uprkos poslu i svemu čemu je svedočio, i dalje nada da imam malo čovečnosti u sebi. Nemam! Nada se da će me to što sam nakon dvadest dugih godina ponovo u Beogradu malo omekšati. A u meni vri i sa trideset godina kao u limenom loncu iz menze za beskućnike. Sećanja na glad, bedu i batine kuvaju mi pod kožom i sada znam zašto nikada, od kada sam otišao, nisam nanovo posetio ovo parče beznađa u svemiru. Ari je dolazio bar dvaput godišnje u posetu, no poštovao je moju mržnju i želju da nogom ne dotaknem omraženo tlo. Njegova smrt i želja da bude sahranjen tu gde se rodio, naterala me da dođem. Položiću njegove kosti pod zemlju voljenog mu Beograda i prvim večernjim letom otići natrag za Pariz. Zapravo, možda prvo odem u Dohu, matori Rijad me željno iščekuje.

Tog dana, desetog jula tekuće godine, nisam želeo da sahranim jedinog oca za koga sam znao; nisam hteo da budem u Srbiji, ali ispostaviće se da je taj broj deset u mom slučaju taličan. Ko bi rekao da zvezda može da se pojavi i po danu, na potpuno plavom nebu obasjanim žutim suncem. I sve to dok sam se rukovao i klimao glavom dugačkom redu očevih "prijatelja" i poslovnih saradnika, a Danilo stajao iza mene. Ko bi rekao zaista, da ću tu zvezdu ugledati među crnilom. Sijala je kao jedan prozirni staklenac koji mi, ipak, nije ispao kroz džep. Nosim ga poput amajlije svuda sa sobom; poput zaveštanja koje pripada mom pređašnjem životu.

-------

Mili-Jana

Krećemo polako 😁🥰🥰🥰