Nebo nad Beogradom

~ Sukuba ~

Nikša

Noć se nalik gustom mastilu rasula po nebu. Sakrila je sve ono što pošten svet smatra lepim i dostojnim pogleda, a izvela na površinu sve ono čega se boje. Iz tame su ispuzali svakojaki stvorovi a i ja sa njima. Stvorenje sam koje voli tamu i gluvu tišinu jer tada ponajbolje razmišljam, planiram i činim neophodne korake. Ali ova noć se razlikuje od drugih - nabijena je tenzijom i iščekivanjem.

Danica je prošla kraj mene, skrivenog iznova iza slike, u pratnji Ibrana. Koliko sam mogao da nazrem, kroz prigušeno svetlo u hodniku, imala je odlučan sjaj u oku i novoprobuđenu hrabrost. Šta god joj je Rašid rekao imalo je instant učinak na njeno razmišljanje. Ne mogu tačno da tvrdim u kom pravcu je njihov razgovor išao, ali mogu skoro stoprocentno da pretpostavim šta joj je savetovao.

- Napravi čoveka od Nikše! - tako nekako je sigurno glasila sugestija.

Sada oboje veruju da su pronašli oruđe i način. Oruđe je naravno Danica, jer Rašid ga je menjao kroz godine ne bi li od mene napravio „čoveka". Kao da već nisam čovek. Jesam, samo ne onakav kakvog je on zamišljao. Čovek sam kakav odgovaram sebi, ne drugima. Ali, kao što je već rekao, roditelj se nada. Usvojeni još i više od biološkog, premda mora da opravda svoje zalaganje. A kad dete nije ono što je želeo, prekraja ga dok ne dobije željeno ili dok od deteta ne ostane ništa.

Ako me je ičemu naučilo vreme provedeno uz Rašida, bila bi činjenica da ga poznajem u dušu. Kako razmišlja, čemu se priklanja, kako komanduje, kako okončava i daruje nekome život. Radi po obrascu koji se slabo ili nimalo ne menja. Predvidljiva je osoba, barem onima koji su imali čast da ga upoznaju i posluju sa njim, što mene svrstava u šačicu onih koji po otkucaju srca mogu da kažu tačno kakav će potez povući. Ali on mene ne poznaje. Misli da me zna, a zapravo mene svi znaju ali me niko ne poznaje. Pokatkad ni sam ne poznajem sebe. Iznova širim svoje psihološke granice, isto kao što širim posao. Niko nikada ne zna kako ću reagovati u datom trenutku, kao što ni Danica ne zna šta će joj doneti noć pod nebom Dohe. No ja znam i ne mogu da dočekam predstavu koju ću joj velikodušno upriličiti, na obostrano zadovoljstvo.

Nemiran sam kako verovatno nikada nisam bio. Špartam dužinom svoje sobe skoro nag, noseći samo labavi donji deo pidžame i ništa više. Mogao bih šetati i u gaćama, ali susprežem nagon da se skinem skroz jer će ovako efekat i sve što sam zamislio biti jači. Šetam poput zveri, zatočen u pozlaćenom, povlaštenom kavezu i čekam da sat otkuca ponoć. Tada ću izaći iz voljnog zatočeništva i... Misli mi se roje. Svaka se završava sa Danicom i onim što ću joj uraditi. Nestrpljiv sam da odem do nje i narušim joj san svojim prisustvom; svojim do savršenstva izbrušenim veštinama, i vidim kako će reagovati dok osvajam predugo željeni komad nje.

Uredno je dobila večeru, nemi sobar uredio je njene pokrivače tako da nalikuju ušuškanom gnezdu koje samo čeka na nju da ga naseli i usni nešto što sanjaju kreature poput nje - nevini optimisti, nesvesni da ništa nije onako kako se na prvi pogled čini. Po mom uputstvu, sobar je dobio i pokraj njenog kreveta postavio, a potom i zapalio štapiće umočene u difuzer. U vazduhu koji ispunjava njenu sobu, širi se aromatični miris vanile i još nekog izuzetno retkog bilja slatkog mirisa. U sinergiji sa vanilom bilje otpušta neobično prijatnu esenciju od koje um leluja, ali vanila prednjači jer je hemijski nadmoćnije arome i maskira ono što se zaista dešava. Ovaj vid aromaterapije poboljšava kvalitet sna, opušta mišiće, ali kada se sastojci pažljivo izmešaju radi još nešto.

Prilikom posete Indiji, tačnije njenoj provinciji na istoku, na granici sa Bangladešom i Mijanmarom, imao sam priliku da upoznam poprilično kontraverznog gurua. Budistički hram, ili sam u prvi mah pomislio da se radi o bogomolji, smešten je usred prašume iznad toliko siromašnog i nacionalno-versko šarenolikog sela da ljudi jedva imaju osnovne uslove za život. Takvi uslovi pogodovali su meni, jer za par bednih rupija*, svaki stanovnik pristaje da u svojim trošnim straćarama čuva nebrojane sanduke municije i pušaka. Selo je strateški okruženom gustim šumama mangrove koja, preko granice u Bangladešu, gotovo da odseca seoce od ostatka sveta. Drumskog saobraćaja maltene i nema, najsigurniji vid putovanja, i za domorodce jedini, je pešačenje, a za one blagoslovene bogatstvom - korišćenje helikoptera. Nekoliko puta sam izvodio desant nad ružnom nastambom i kontrilisao istovar ili utovar oružja koje je dalje išlo kroz vazdušni prostor do kosti korumpiranog Mijanmara, potom dalje pomorskim putem ka zemljama kojima sam potpomagao da se naoružaju i neprestano izazivaju nemire, koji potresaju svet i menjaju geopolitičku scenu. Nijednom niko nije shvatio kako oružje stiže, recimo do džihadista, jer zašto bi iko posumnjao da je magacin i transportni centar smešten u zabit koja čak nije ni ucratna na geografskoj karti. Ako nešto ne postoji niko ga ni ne traži, zar ne?