Nebo nad Beogradom

~ Kobalt plavo ~

Nikša

- Hoćete li mi pustiti ruku? - drsko me pita mala prznica. I možda bi tim tonom zaradila moje poštovanje, ali glas je odaje. Melodični falset joj podrhtava, doduše blago ali dovoljno da primetim da i nije toliko ratoborna koliko bi želela da bude.

Ruku ću joj pustiti, svakako. Ne treba mi nešto naročito njena ruka. Ali, spustivši pogled ka tom delu tela, ugledam nežnu, belu šaku. Toliko belu i čistu, da gotovo mogu da prebrojim svaku venu koja se poput tanke nepravilne mreže grana njenom nadlanicom. Stisnem je jače da utažim znatiželju i vidim da li mogu postati još više plave i izražene, kobaltne nalik njenim očima.

- Čujete li Vi mene?! - čujem, ali ne regusturjem tuđe prohteve ukoliko mi ne odgovara.

- Ući ćeš u auto iste sekunde, jer kako možeš sama da primetiš, tvoje se želje nigde ne beleže, a i ne ispunjavaju. Uđi sama, ili nemoj, svejedno će biti kako kažem - kobalt njenih zenica se muti, usta joj se otvaraju ali ne govore. Poput bespomoćne, upecane ribe hvata vazduh, neznajući da je kiseonik zadnje što joj treba i što joj može pomoći.

- Neću ući! Šta želite od mene? Pustite me, inače ću vrištati, pa ćemo videti čije se želje beleže!

- Moje, uvek! Ovuda - nacerim se i skoro se naklonim kako kakav lord, pre nego je ščepam za podlakticu, oduzmem joj telefon i stavim ga u džep, potom je odlučno povedem nazad ka kolima.

Upire nogama o tlo. Pokušava da se otme mom stisku, uvrćući sputanu ruku, a drugom me odguruje u rame. Uzalud joj je trud. Mogao bih sa tri prsta da je podignem od zemlje i odnesem bez po muke - toliko je jaka i visoka. Nekih metar i šezdeset sedam ili osam, po mojoj slobodnoj proceni. Naspram moje visine i nepokolebljive volje, neosporno je sićušan ženski stvor. U šoku i neverici, zaboravlja svoju pretnju vrištanja, koja bi joj dala neku prednost. Ne da bi joj ikako pomoglo vikanje, jer jako bih voleo da vidim ko je taj što će da me spreči da je odvedem i nateram milom ili silom da se pokori. Ubacim je na zadnje sedište poput krpene lutke, potom i sam sednem, zatvarajući vrata. Popravim sako i mrko odmerim Danila, nemo ga pitajući kog vraga čeka. Želi li pismeno dopuštenje da okrene ključ i odveze nas?

Napokon se pokrene i hibridni motor oživi tihim zujanjem. Danilove neizgovorene reči kolaju kabinom poput sablasnih utvara, isto kao i BMW - nečujno, a opet sveprisutno kao i Danicino ubrzano disanje. Danilo je oduvek bio moj glas razuma, ili čistač mojih brljotina kada razum izgubi bitku pred suvim egoizmom. Patologija moje ličnosti nikako ne uključuje otmicu usred bela dana, ali poprilično sam siguran da je sklona širenju dijapazona. Lako bih za ovu ludost mogao da okrivim Danila, ali nisam takav čovek. Častan sam, ali nisam dobar. Ne svaljujem sopstvenu krivicu na druge, ali šta je uopšte krivica? Ona i ja se nismo nikada upoznali. Sve što radim, radim svesno i bez grižnje savesti. Nema mesta za savest kada jednom čovek spozna kakav je uistinu, a ja znam ko sam i kakav ne želim da budem. Ne ulepšavam sliku o sebi jer svaki dodatni sloj boje bi bio varka, a nisam ni lažov. Govorim ono što mislim, radim ono što hoću - to je moja parola, i u njoj leže svi moji gresi. I dodaću ih još, tako da kada jednog dana od mene ostane samo ime, znam da nemam zbog čega da se kajem.

- Duguješ mi objašnjenje! Obojica, kriminalaca, mi dugujete objašnjenje! Šta želite od mene?! - prodere se gospođica i, na moje zaprepašćenje, šutne me u cevanicu.

Skoči na mene kao jogunasto mače, misleći da sam klupko sa kojim bi se poigralo. Mada, pre će biti da mi želi iskopati oči. Obuzdam je lako, prelako, i obavijem je obema rukama i s leđa je pritisnem na sebe. Rita se i sikće, uvija i mlati glavom levo-desno, tražeći način da me ujede.

- Nećemo tako, tigresse* - šapnem joj u kosu, ponovo vezanu u babsku punđu, i nosom joj okrznem vrat. Miriše na onaj gadni antibaktetijski sapun za bebe. Na listi za kupovinu bi trebao da joj bude neki parfem poželjnijeg mirisa.