Nebo nad Beogradom

~ U Rimu umiru ~

Tri dana kasnije
Pariz/Francuska
Nikša

Kao neko ko nijedno mesto nikada nije smatrao domom, Pariz bih mogao da nazovem tako. Pored Dohe koju sam više osećao svojom, grad svetlosti mogao je da mu se primakne na toj, u mojoj glavi, zamišljenoj lestvici. U Parizu osećam mir jer sam svoj na svome. Tu sam učio ono čemu Rašid nije mogao da me poduči, tu sam stekao rutinu kojoj retko dozvolim da se promeni. A i kada dozvolim kao ovih poslednjih dana tokom kojih sam sa Danicom radio stvari van mog prirodnog poretka, uvek se vratim onome na šta sam navikao i što mojim danima donosi predvidljivost.

Pod Arievim vodstvom naučio sam da Pariz tretiram kao svoje igralište; svoj podijum sa koga se smejem svetu u lice; u njemu sam naučio biti svirep. Tamo gde je Rašid trenirao moj um tako da postane oružje, Ari je trenirao moje telo da isto tako postane alat kojim mogu da izazovem nepopravljivu štetu. U sinergiji, moje telo i um postali su smrtonosni iako se to na prvi pogled ne bi moglo reći. Besprekorne manire u društvu, zavidnu poslovnu etiku i gospodsko ponašanje onda kada situacija to iziskuje, koristio sam kao paravan za sve što sam zaista sposoban. Pokazivao sam lice uglednog biznismena - filantropa, ali svi koji su trebali da znaju ko sam kada poput zmije svučem košuljicu, uviđali su moje naličje. Pozadinu u senci koja je uvek vrebala i čekala pravi momenat da pokaže kako ume da „zaigra“. A umem da igram okrutno, pogotovo kada mi poltroni prodaju odanost koja uvek može da se preproda većem ponuđaču.

Danicu sam poslao u pratnji Danila u stan u kome će boraviti. Živim u samom centru grada, u zgradi renesansnog dekora sa ukupno osam spratova, ne zato što u Parizu nema luksuznih zgrada od stakla i dovoljno velikih parcela za izgradnju vile, već zato što je i on jedna od mojih „košuljica“. Posedujem ceo osmi sprat  i veštački napravljenu baštu na njemu, tako da podseća na onu iz Dohe samo puno manju. Liči na oazu u pustinji, ili u ovom slučaju na ruralni šik u urbanoj bezličnosti. Imam i vilu na obodu grada, ali mi je lakše da budem u jezgru dešavanja zato što brzo mogu da doprem i do firme i do ilegalnih mesta iz kojih vučem konce. Zapravo, cela zgrada je u mom vlasništvu i sve stanove zauzimaju moji ljudi. Neki sa porodicama, neki sami, neki povremeno dođu kada moraju zbog posla. Bilo kako bilo, na mom su platnom spisku i od onoliko poverenja koliko sam u stanju da nekome pružim. Ponekada preispitam i ono što sam rođenim očima video i mozgam da li postoji mogućnost da sam gledao nameštaljku. Da verujem onima koje plaćam... Ne, takvima se ponajmanje veruje.

Danica će okupirati stan ispod mog tako da mi bude na dohvat ruke, a prvi komšija će joj biti Danilo. Neće živeti sa mnom, jer nas dvoje na relativno malom prostoru ne bi mogli da funkcionišemo. U najmanju ruku bi se tolerisali. Ni sa Ariem nisam živeo skupa. On je imao svoju kuću, a ja sam živeo na drugom mestu - sam. Nakon guranja i otimanja za krevet po raznim svratištima, spavanja na ulici i tvrdom betonu, i života kod Rašida gde sam imao svoju sobu ali nikakvu privatnost i zato sam nevešto sklepao kućicu od dasaka u vrtu, istu onu gde sam zanoćio sa Danicom kod jabutikabia, cenio sam svoj prostor i tišinu koju ništa ne narušava. A i niti mogu niti želim da gledam ženu koja hoda kao da je povedena na vešala. Rekao sam joj da moj kavez nije tako loš i da nije loše biti u njemu pošto postoje daleko gore stvari. No moje viđenje našeg aranžmana i njeno - različitiji ne mogu biti. Ali bar više ne plače. Iznenadila me njena mirnoća prilikom odlaska sa Tajvana i manjak suza i prekora zato što se nije oprostila od Miroslave. Ne mogu znati šta joj se mota po glavi, ali slutim da je uvidela da su suze smetnja, slabost, nepotrebna telesna reakcija koja ništa ne menja niti čini boljim. Uzalud bi plakala preda mnom jer me njene suze ne dotiču. Sem nervoze ništa drugo u meni ne izazivaju. Kada bi samo na tren pokušala da koristi moju logiku, videla bi da je život uz nju mnogo lakši i sa minimum prepreka. Tada bi shvatila da joj ne želim zlo time što zahtevam naslednika. Shvatila bi da pragmatično pristupam životu i radim sve kako bih osigurao budućnost kakvu želim. U suštini jako je prosto, ali njoj nije pošto je celog života odgajana tako da veruje u stereotipe, porodicu, ljubav, vernost. A svi oni postoje samo na platnu. U toj jednoj stvari Beba je bio u pravu, mada to nerado priznajem. Ne postoji porodična idila, niti ljubav niti vernost. Sve su to dragocenosti sa kojima se trguje. Na kraju, i Danica je trgovala njima. Dete za kupljeno vreme od zelenaša zvanog - smrt, a sa njim se kao ni sa mnom niko ne dogovara ako unapred nije svestan da je na gubitku. Rašid bi mi sigurno sada rekao da to nije trgovina već ljudska nemoć, samilost, bezuslovna ljubav i zahvalnost, ali... Rašid je idealista poput Danice. Mogu zvati ovo kako im drago, za mene je robna razmena.