Nebo nad Beogradom

~ Troperac ~

Nikša

Zakotrljam prozorni kliker, troperac, po glatkoj crnoj površini stola. Pomno pratim njegovu putanju i slušam reski zvuk koji proizvodi dodir stakla o staklo. Kotrlja se i udari u masivnu kristalnu činiju, položenu na sredini stola. Odbije se od nje, preleti udesno i padne na pod, nastavljajući da se okreće. Ne vidim ga više, ali vidim tu robusnu činiju koja mu je bila prepreka. Ne sklanjam pogled sa nje. Odraz mog lice oslikava sa na njoj uprkos slabom svetlu podnih lampi, ili baš zbog njih. Nekako sam iskrivljen na njenoj površini - monstruozan, dalek. Zabavlja me pomisao što me jedan beznačajan predmet tako dobro predstavlja, ali me i nervira što Danilo nije našao devojku. Ni na tren mu nisam poverovao da je to istina, i on jako dobro zna da sam i te kako svestan toga da me je slagao. Pustio sam ga da se izvuče sa tom laži, jer iako me niko i ništa ne dotiče, nekako sam spreman da zažmurim na njegovu bolećivost kojoj je sklon kada su u pitanju nedužni. Ljudi neokaljani ludilom koje mi svakodnevno živimo. Procenio je da mala vaspitačica nije moj kalibar. Šteta, jer sada je definitivno postala moj kalibar. Baš zbog toga što je u Danilu probudila tako redak osećaj beskompromisnog zaštitništva. Moj interes je probudilo i rezance supe u njegovoj kosi, koga nije uklonio, možda nesvestan da je uopšte tamo. Smeškam se i likujem, jer vreme je da se i ja podsetim kakvog je ukusa domaća kuhinja.

Želim da saznam kakva bi bila poda mnom. Da li bi na mom jeziku bila opora i kisela poput višnje, ili slatka i sočna nalik trešnji? Sve to želim da okusim. Još više kada mi namerno izmiče, i još snažnije želim da saznam zašto je Danilo pokušao da je zaštiti. Ja sam, na kraju krajeva, lovac koji ne odustaje lako od onoga koga stavi na nišan. Kada jednom crvena tačka sa moje optike označi metu, nema mesta promašaju. Možda sam zapravo trebao da se sam pozabavim njom i lično joj predočim šta se očekuje od nje. Imam njenu adresu, svaki važan podatak koji govori ko je mala, plava Danica Dobrojević. Ali oklevam iz ko zna kog razloga. Nije da mi nešto brani da joj priđem i stanem pred nju licem u lice, no to nije moj manir. Žene isključivo prilaze meni i to onda kada budu odabrane, nikako drugačije. Pošaljem Danila sa konkretnom ponudom, platim im svaki hir, potajnu žudnju, a zauzvrat dobijem ženu koja jezik koristi samo kad mi puši. Vrlo dobro sam svestan toga da to nije konvencionalna veza, pak meni tako paše a i svim tim ženama koje su prodefilovale kroz moj krevet. Ne kroz život, jer tamo nemaju šta da traže. Moj je život posao, ucene, sticanje, moć… U taj stil se žena ne uklapa. Sve one su lako potkupljive, da ne kažem lake. Danas su tu i smeše mi se, gledaju me kao da sam utelovljenje boga, po potrebi mi se klanjaju iako im tako nešto ne tražim, a već sutra iste te osmehe i poglede prodaju za veću cenu nekom drugom biznismenu. Svako ima svoju cenu, pitanje je samo valute. Kupujem sve pošto je sve danas na prodaju, a pogotovo obraz - on se proda prvi i to za sitne pare, ja to ponajbolje znam. Sit sam se nagledao lažnih moralista koji su svoju "čast" uporedili sa nekoliko nula i matematički je pomnožili tako da izgleda veća i deblja a potom je unovčili i nastavili da se diče poštenjem. Sve je na prodaju: i čast, i poštenje, i nevinost, i odanost, i vazduh koji udišemo. Zašto onda ne bi bila na prodaju i pažnja i užitak? I volim što sve to mogu sebi da priuštim, tako znam ko će me zajebati čim mu se ukaže prilika. Prežalim utrošen novac, ali im ne prežalim živote. Uništim ih na ovaj ili onaj način. Znaju koga izdaju, a izdaja se ne prašta. Ja je ne praštam nikada i nikome.

Tišinu u penthausu razbija zvuk dolaznog poziva sa mog laptopa. Nekakva čudna, ogromna skupina aluminijumskih kockica i štapića koja se proteže čitavom dužinom crnog zida iza mojih leđa, a predstavlja sat, pokazuje 01:15 iza ponoći, što znači da je u Dohi 02:15. Ali, iako je kasno, Rašid ne spava i zove me,  verovatno, kako bi mi rekao zašto sam morao da ostanem u Beogradu duže od planiranog.

Ne žurim da se javim. Lagano koračam i pogledom tražim moju amajliju, moj srećni kliker. Nisam sujeveran, ali njega čuvam slično kao švajcarski počasni gardisti papu. Ne znam da li mi je doneo sreću, ali znam da mi je sve što je ostalo od mršavog dečaka, kome je stomak bio prazan a on nevažna jedinka - nepotreban, teret i tek usamljeni broj u nizu sličnih brojeva. Nalazim ga u ćošku pored saksije nekog vražjeg cveća.