Nebo nad Beogradom

~ Uvod ~

Kada bi postojalo mesto kome je i Svevišnji okrenuo leđa, to bi bilo ovo mesto. Ovaj grad koji pregazi svaki san koga je jedan čovek, jedno ljudsko biće moglo da sanja. Pogotovo ako su snovi normalni, pre će čovek biti lišen njih jer ako budan sanjaš, zaspiš praznog stomaka, misleći da je sita duša dovoljna. Ipak, u neko doba, i duša ogladni i počne da zavija poput usamljenog vuka na mesečni, tražeći komad nečeg većeg da je ispuni. Tada se shvati da nije grad taj koji uništava… Snove gaze zli, bezdušni ljudi i sivi zidovi doma za nezbrinutu decu, ali On čak nije ni bio stanar sivog doma. On je bio samonikli izdanak sa razlokanog asfalta. Crno štene vuka, ostavljeno da se samo snađe i nauči kako da preživi. 

 Dečak zamršene, podugačke crne kose, crvenih ispucalih obraza, sedeo je na potpornom zidu iza glavne zgrade svratišta, ujedno i savetovalištva za beskućnike. Iz napukle usne, jedna za drugom, slivale su se kapljice krvi, kapajući mu po bradi i crnom, odrpanom duksu. Pogurenih leđa, ogrnutih tankom izbledelom jaknom koja je nekada mogla biti plave boje, a sada je nalikovala dobrano ispranoj staroj krpi, šarao je pogledom u neobično zvezdano januarsko nebo. Njegove krupne, ugljeno crne oči pratile su treperenje tih udaljenih nebeskih tela i budan je snivao. 

Zamišljao je kako je nebo prostrano, široko i kako ispod njegovog svoda svaki čovek ima istu priliku. Ima priliku da živi u obilju i može biti, ili postati šta god mu srce zaželi. Pak… Nije se usuđivao da se okrene iza sebe jer bi video da je taj koji je izrekao tu mudrost o prilikama, zapravo običan lažov. Dečakove šanse su jedino bile da gleda napred i iznad sebe. Mogao je da izvija vrat ulevo ka nebu kako bi možda, nekada, našao smisao u tome zašto se deca ulice smatraju, unapred osuđuju kao propalice i džeparoši, koji će svoj život protraćiti i skončati sa iglom zabodenom u venu. Ali snovi su besplatni, pa je u njima mogao imati sve što mu je u realnosti nepravedno bilo uskraćeno i papreno skupo. Za malog dečaka, od jedva deset godina, sve mu je delovalo veliko i visoko, ali najviša je bila nada i želja za toplim domom; za prihvatanjem i pripadnošću; za detinjstvom u kome nema briga i uvek ima hrane na stolu. Taj ideal porodice, koji je video na televizijskom programu kada bi se na par sati sklonio sa ulice i zime u svratištu, bio mu je najudaljeniji, nedostižan čak. Ma koliko je pružao svoje ruke i naprezao oči, nije mogao da dohvati i vidi sigurnost, udobnost porodične harmonije. Nenad Suvonjić, zvani Beba, njegov dvanaestogodišnji ortak sa kojim je lutao bulevarima, rekao mu je da tako nešto ne postoji. To što on zamišlja samo je na filmu moguće. Takvu ljubav i privrženost moguće je postići plaćanjem glumaca da odigraju ulogu kako bi narod gledao i divio se onome što nema. Da tako nečeg ima u stvarnom životu, njih dvojica ne bi nosili iznošenu obuću i tražili napušteni haustor i nekakav karton da u njemu zaspe. 

- Roberte Nikšiću, gde si?! 

Začuo je strogi, visoki glas savetnice iz socijalne službe kod koje je već uveliko kasnio na zakazani razgovor. Nije mu se pričalo sa njom. Skoro svaki dan je dolazila u svratište i poput sokola vrebala decu koja nisu bila u sistemu, ne bi li ih namamila u pomenuti sistem. Na njega je u poslednje vreme mnogo obraćala pažnju, više nego što mu se sviđalo. Obećavala mu je svašta, no Robert je znao da su to prazne priče. Mnogo je volela da naklapa o pravilima ponašanja, o lepim manirima i pravilnom odevanju, čak i o vezanju pertli na patikama. A on nije imao šta lepo da obuče. Niko mu ništa nije dao, pa su mu ti govori bili beskrajno dosadni i podsetnik na ono što nije imao. Noćas će mu pridikovati zbog toga što se potukao, a to nije imao nameru da sluša. Branio je Bebu od mnogo starijih momaka, nasilnika koji su hteli da mu otmu skoreni, još malo i ubuđali đevrek, bačen u kontejner iza obližnje pekare. Beba i on nisu bili lopovi iako su veći deo dana bili gladni, ali nisu bili ni slabići, jer da jesu odavno bi postali beskorisni kosturi. Opet bi to uradio, tukao se sa jačim i brojnijim od sebe, bez obzira šta ona imala da kaže o tome. Duboko je udahnuo, potom izdahnuo i još jednom pogledo u nebo. 

- Naći ću mesto pod tobom - tiho se obratio tamnom prostranstvu. - Naći ću ga i biću veći nego što si ti. Ja sam Nikša… Robert se od noćas vodi kao nestao. 

Preskočio je preko zida i izgubio u tami parka dok se modra jakna viorila za njim, a odvezane pertle motale oko nogu. Glas savetnice postao je poput jeke koja se gubila u vetru. Trčao je sa svom preostalom snagom, prkoseći umoru i bolnim rebrima. Bežao je od njenog glasa, nadajući se ponovo da će pobeći i od gladi, bede i bespomoćnosti. Te noći započela je jedna priča o uzavreloj krvi i usijanoj glavi koja je htela, i uspela, da pod svoje noge stavi nebo nad Beogradom. 

Dvadeset godina kasnije, svi su znali ko je on, kao i to da ako nisi sa Nikšom - protiv njega si. A protivnici ne dočekaju slavoluk da im se na njenu ukleše ime. Oni dobiju hladni grob i običnu ploču sačinjenu od venčačkog mermera. Izanđalu vetrovku i duks odrpanih rukava, zamenilo je visoko kvalitetno, po meri šiveno odelo, patike sa deponije pretvorile su se u kožne italijanske cipele, a vižljasti neuhranjeni klinac porastao je u muškarca skoro dva metra visokog. Više nije trčao ulicama, vozio je najnovije i najskuplje automobile. Ništa nakon toliko godina nije bilo isto, sem njegove želje za porodicom. No stramputicom kojom korača voljeni se ne vode, zbog toga je bio sam, pak sit. A duša i srce… Oni su mu još uvek bili gladni svega. Nikakav novac, markirano odelo ili nebrojani konji pod haubom, nisu mogli da zasite i popune prazninu. Ono što bi moglo da zadovolji večnu glad nije ni pokušao da ostvari sebi. Hrabrost je zavoleti i opet zavisiti od milostinje. Zakleo se da prosjak nikada više neće biti. Nizašta neće prositi kada sve može da kupi. A da li sve u životu ima cenu? I da li se uz pomoć novca može kupiti miran san? Nikša veruje i zna da može.

------
Mili-Jana

Nešto novo od mene! Redovno krećem sa Nikšom kada MOSKVA dobije svoj epilog. Kako vam se čini domaći "loš" momak? 😉😎🥰