Nebo nad Beogradom

~ Krug života ~

Tajvan, okrug Nantou, Narodna Republika Kina
Nikša

Voleo bih da sam sam u helikopteru, avaj ovoga puta mi nije dato da na miru posmatram maglu i vrhove krošnji raznolikog drveće, koje probada gusto sivilo. Buka motora i zvižduk elisa jedini su zvuci koji me prate od Tajpeja - glavnog i najvećeg grada na Tajvanu. Danica je budna, ćutljiva i nervozna, a Miroslava je prespavala put od Beograda do Pekinga, zatim i do Šangaja. Od aerodroma u Šangaju do ove od sveta zaboravljne nedođije, ćutimo i putujemo helikopterom jer drugačije ne bi bilo moguće.

Nijedna od njih dve mi se nije obraćala više od dvadeset sati, i na tome sam im zahvalan. Ne bih mogao da podnesem još Miroslavinih mudrosti i bio bih primoran da je uspavam, da nije sama zapala u neki oblik komatoznog stanja. Danilo sve vreme putovanja nemo pokušava da mi ukaže na nešto što mu smeta, no uspešno ga ignorišem. Sedi kraj mene i neprestano odašilje tihi prekor koji se odbija od mene nalik metku o blindirano vozilo - uopšte mi ne nanosi štetu, niti me dotiče. Rikošetira do Danice koja svako malo odmeri Danila zatim i mene. I ona pokušava da dokuči šta to Danilo „emituje“ ali ne polazi joj za rukom da razluči za šta me tačno verni sluga optužuje.

- Imam li nešto na licu, Danice? - naposletku progovorim kroz sveopštu buku, jer ne prestaje da me zagleda.

- Imaš. Prazninu! - poviče suženih očiju kao da poseduje lasere u njima koji bi me mogli ispržiti.

Nacerim se i namignem joj dok se sve više mršti. Sve ovo je postalo mučno. Nisam planirao da se situacija ovako razvija ali mi ide na ruku pa se previše ne bunim. Nisam mogao ni da naslutim onda kada sam prvi put ugledao Danicu u moru starih, podebelih lovatora na sahrani, da će nam se putevi ukrstiti na zanimljiv i neplaniran način. Kriv sam za ukrštanje neukrstivih puteva, priznajem. Ali za njenu povezanost sa Miroslavom tada nisam znao, jer da jesam ne bi bili ovde gde smo sada. Danilo je verovatno znao, iako možda ne to da sam je jednom davno poznavao, ali sigurno je među iskopanim informacijama bilo i njeno ime. Prećutao mi je taj detalj isto kao što mi je prećutao da prvi put nije pronašao Danicu. Pak, opraštam mu. Pobude su mu bile dobronamerne i nisu bile loše uperene direktno protiv mene. Da je radio protiv mene, rešio bih problem u samom korenu, ovako sam voljan da zažmurim. Ako ništa bar sam posredstvom njegovog prećutkivanja sreo sopstvenu prošlost i sagledao je kroz tuđe oči. Ulepšana je jer Miroslava nije na svojoj koži osetila ono što sam ja. No prošlost je prošlost i ona se ne zaboravlja ma koliko ljudi tvrdili drugačije. Prošlost može da ne boli, može da se zanemari na kratko tako što se zakamuflira nekim novomodnim nazivima, može da se prepričava sa prizvukom sete u glasu, ali sećanje na prošlost i događaje  nikada u potpunosti ne napusti ljudsku svest. Moju nikada nije napustila tako da bar jednom u toku dana ne odmotam staru traku i da kao na filmskom platnu gledam veličinu nesreće, nepripadanja. Uvek je tu - prisutna, postojana nalik rasednim planinama preko kojih prelećemo. Njih nije promenilo ni vreme, ni prilike, ni ljudi. Izdižu se ponosito iznad četri različita mora i dominiraju kompletnom istočnom stranom tajvanskog ostrva. Čak štaviše, one i dalje rastu u visinu i zadaju glavobolje geolozima i raznoraznim naučnicima koji nikada nisu niti će ikada do tančina moći da razreše ćud prirode i njenih ponekad nelogičnih zakona. Tako isto se iznad mene izdiže sve što sam doživeo i preživeo - pokatkad nelogično, katkad neshvatljivo, ali zauvek postojano.

Centralni planinski lanac Tajvana postaje sve bliži i bliži kako pilot lagano spušta letilicu ka zemlji. U daljini nazirem najviši vrh na severozapadu venca - Šušan. Gorostas od 3. 886 metara nadmorske visine pravi sablasnu senku nad tropskom prašumom koja zbog promene visine postepeno prelazi u gotovo alpsku vegetaciju, čineći je jednim od najnegostuljubivijih mesta na svetu. Tajvan obiluje mnogim nacinalnim parkovima, ali ovaj nije jedan od njih. Okrug Nantou nije čuven i poznat po pitomim pešačkim stazama i žičarama sa panoramom od koje zastaje dah. Ne, ovde je priroda surova, naseljenost nepostojeća sem ako se izuzme belogrudi medved, podvrsta crnog medveda, i krici nekih od endemskih vrsta ptica. Tu se doduše naselio i David Jerkov - još jedan Rašidov štićenik, doktor, naučnik, neurohirurg, farmaceutski mag, genije zločinačkog uma i tendencija. Na kraju, David i ja smo živeli identičnu prošlost i nismo dubili prijateljstvo dalje od površine. Ujedinilo nas je nužno zlo zajedničkog života pod Rašidovim krovom, ali dok je starac mene neobično voleo, samim tim i favorizovao, prema Davidu je postupao onako kako diktator postupa sa podređenima. Striktno je morao da prati pravila inače bi usledila kazna; morao je da se povinuje naredbama bespogovorno. A ja sam za svaki neposluh, prkos i inat bivao nagrađen. Zašto nas je Rašid „častio“ različito kada smo u suštini bili isti - deca zakržljalog sistema, bez roditeljskog staranja - nikada nisam razumeo a nisam se previše ni trudio da razumem. Kod Rašida smo dovedeni istog dana, iz istog građevinskog kontejnera gde smo bili vezani, ali nas nije gledao i tretirao isto. Gajim određene sumnje da me David mrzi zbog titule miljenika, ali Rašid mu je nadoknadio strogoću pod koju ga je podvrgnuo, tako da verujem da nije imao višak vremena koje bi trošio na gajenje mržnje prema meni više nego je potrebno. Kada je David pokazao veliko interesovanje i izuzetne rezultate na polju medicine, pogotovo farmakologije i neurohirurgije, slao ga je na najprestižnije univerzitete širom sveta koji su svoj nastavni program usmeravali ka medicinskim istraživanjima. Slao ga je i na one koji pod krinkom obrazovanja stručnog medicinskog kadra zapravo stvaraju naučnike od čijih bi se pronalazaka i studija više od pola ljuske rase zaprepastilo, potom i zaledio od straha. Živeo je u Americi, Švajcarskoj, Rusiji, Ukrajini, menjajući fakultete, profesore, i sebe. Kada se ispostavilo da više niko ne može ništa da ga nauči jer ih je sve nadmašio u znanju i počeo on njih da podučava, Rašid ga je trajno preselio na Tajvan, usred prašume, usred borova i jela, usred ničega. Izgradio mu objekat najsličniji onom metalnom kontejneru u kome smo se probudili, i opremio mu laboratoriju i operacione sale tako da bi mu pozavidele svetski poznate farmaceutske kompanije i izvikane prestižne klinike, naravno kada bi za njeno postojanje znale. Neke znaju, ali ćute jer zavise od 1.500 kvadratnih metara metala, koliko broji Davidov naučnički raj na zemlji, a nešto malo manje kvadrata nalazi se i ispod zemlje. I da, nije se previše potresao zbog posečenih stabala tajvanskog čempresa i jela, koje su morale da nestanu kako bi nikla čelična konstrukcija. David je moj odraz u ogledalu - ne brine mnogo o okolini ukoliko nema interes, korist od nje. Nas dvojica smo isti nus-proizvod, suvi ostatak naročite gadne hemijske reakcije koja se nije odvila onako kako je učeni hemičar predvideo. Rašid se trudio, mešao reagense pažljivo, ali je zaboravljao da eksperimenti rađeni u kontrolisanim uslovima u određenom trenutku izmaknu kontroli i postanu haos. Nastane efekat leptira, samo što se u ovoj teoriji haosa nije promenilo vreme - promenili smo se David i ja. Otrgli smo se od njega i svaki je na svoj način pokazao otpor, revolt, poštovanje. Jedino što je David blaži u ophođenju prema Rašidu i ljudima uopšte, ali nikako manje podmukao. A ljude baš i ne viđa usred šume, sem zaposlenih sa kojima i ne priča ukoliko se ne radi o istraživanju.