Nebo nad Beogradom

~ Lutkar ~

Nikša

U potpunoj tišini sam se obukao i napustio Danicin stan. Nagazio sam sliku ultrazvuka, navukao svoju pogužvanu odeću, ostavio joj telefon i privezak za ključeve na stočiću. Ključ sam zadržao, a ona nije ni primetila. Stajala je i zurila u prazno. Imala je i suze u očima. Posle svega što joj se dogodilo, nije naučila da suze nisu od pomoći. Ako ništa drugo, velika su smetnja. Ipak, moram joj odati priznanje - nije ih pustila da poteku dok sam stajao pred njom. Ali sada kada više nisam tamo, znam da se guši, grca i utapa u svom gubitku. Osećajna je do te mere na kojoj sam spreman da je uhvatim i postavim ispred ogledala, pitajući je šta vidi kada se pogleda? Da li vidi ženu koja je dopustila da joj životom diktira gubitak? Da li vidi kako izgleda žena koja se prepustila stihiji da je nosi nesmetano i udara je o obale, dok se ona ne trudi da ispliva i spasi se? Primećuje li da ne živi već robuje? Rekla bi mi sasvim sigurno da sam lud, da ne znam šta pričam i da nestanem, tako da može nastaviti da hoda širom zatvorenih očiju. I možda sam ludak kome je jedini spas eutanazija, ali barem nisam sužanj.

Nisam pokorni sluga nikome i ničemu. Nemam sklonosti ka: idolopoklonstvu, nijednoj specifičnoj religiji, emotivnom aspektu, praznoverju, samim tim slobodan sam od okova. Premda su i idoli i raznorazne religije bukagije koje nastaju dugogodišnjim ispiranjem mozga. Rašid se trudio da me privoli islamu - nije uspeo. Ari se trudio da me usmeri ka hrišćanstvu, tačnije pravoslavlju - nije uspeo, takođe. Odustala su obojica kada su shvatila da obe vere smatram stupicom - loše ograđenim torom po kome šetaju ovce. Vera je ograničenje u mom umu, a vezati se za jednu svesno nije nešto što bih ikada sebi dozvolio. Pravila određujem sam, nikako mi neće verska dogma nametati postupke. Od oba verovanja sam usvojio samo ono što mi odgovara, a ostalo zanemario. I kako bi Rašid rekao: - Pred tobom bi se, sine, postideli svi veroučitelji. Bogohuliti je greh!
I verovatno bi me prognali, anatemisali ili kamenovali, pak ima puno dokaza kroz istoriju kako je mnogo vera pod parolom mira zagovaralo rat. O čemu će me onda takvi učiti kada i do dana današnjeg rade isto, a ja se bogatim na konto baš tih ratova i grupacija koje se kriju pod znakom krsta ili polumeseca i zvezde, ili Davidove zvezde, govoreći kako zahtevaju pravdu. Zapravo, reč je o nečem posve drugačijem a to nema veze sa verskom i nacionalnom pripadnošću. Reč je o dominaciji i kontroli mase; reč je o uverenju gde je jedan narod favorit u odnosu na druge narode, samim tim i njihova kultura i običaji; reč je o ekonomskom monopolu. Nema tu Hrista ni Alaha, nema ni Jahve ni Višnua, ima samo novca - on je vrhovno božanstvo, sve ostalo je krinka, izgovor. A narod… ko njega uopšte pita hoće li se i kome pokloniti, kada je pokoren i povijen ispod pokrova neznanja. Narod ide poput stada koje predvodi "milijarda", misleći da sledi ljubav božju, ma kako se taj bog zvao. U tom slučaju, dolazi do jednog specifičnog stanja svesti koje meni naročito pogoduje. Ono se zove - konformizam, odnosno prilagođavanje po svaku cenu opšteprihvaćenoj normi u društvu. A takvi ljudi su laki za rukovanje.
Slep i gluv kada se vode za ruke, ne stignu daleko. Niti prvi vidi niti drugi čuje, ali im zato čulo dodira savršeno radi. Pipaju se u tami i tišini i shvataju da nisu sami, no zbog dodira na koga se oslanjaju ostaju u zabludi da su se pomakli sa mrtve tačke. Nisu, ali misle da jesu, ne znajući da su usput postali marionete jedan drugom. A ja… Nisam ni slep ni gluv, jedino volim da pomičem kanape i od zdravih bića napravim lutke koje nemaju vlastitu motoriku. Lutkar sam jer su mi to svojom glupošću dopustili da budem. Pametan nikada sebi ne bi dozvolio da mu radnje i razmišljanja zavise od većine na bitnom položaju. Pametan razmišlja svojom glavom. A povodljiv postaje oruđe svakom ko svoju inteligenciju upotrebi kako bi stekao prevlast i nadmoć. Opet i pametnom se stane na kraj, tako što mu se mogućnosti svedu na psovanje ekrana i poneku demonstraciju koju začas uguše specijalne jedinice policije.

I mogao bih na ovu temu na dugo i na široko da pričam i razmišljam, ali stojim na ulici i čekam Danila, naslonjen na zid pored ulaza u Danicinu zgradu. Sve vrvi od prolaznika. Prolaze pokraj mene, poneko me pogleda ispod oka, pokoji me ne registruje niti malo, a ima i onih koji me otvoreno zagledaju. Mogao bih da prošetam do nebodera umesto što stojim kao stražar, no ne pada mi na pamet. Ne želim da hodam uokolo i zagledam izloge i ulične prodavce, ali… Ne znam ni smer u kome bih krenuo, odnosno znam samo mi je mrsko gledati svaku sitnu besmislicu, koju bih tom prilikom doživeo kao deža vu. Kao iznova proživljena sećanja koja poput neželjenih, grotesknih bića izviruju iz mraka a oči im se bledo naziru, samo kako bi stavili do znanja da su tu, da postoje i da su deo mene samoga ma koliko se trudio da ih izbegnem. Beograd više nije ono što je nekada bio isto kao ni ja, ali su svi proživljeni trenuci isti kakvi su ranije bili. Ne bole me, ali kada naviru sete me odakle sam krenuo. Krenuo sam sa nule, sa prljavog asfalta - iscepan, bos i gladan, da bih dogurao do bogatog pizduna čija je reč zakon.