Nebo nad Beogradom

~ Lament ~

Nikša

Mokru, šokiranu i nadasve zbunjenu Danicu, ćutke sam odneo, na rukama, do sobe. Voda se cedila za nama sa njene haljine koja joj se uvila oko udova i zalepila na telo. Među tim zidovima već je počela da nalazi utehu, misleći da je odaja oblika kvadrata može zaštititi. No, ne može. Nikada u njoj neće naći mir. Ne od mene. Jednom kada je pustim da ode, sa sobom će poneti pregršt svakojakih uspomena i shvatiće kako su: uteha, zaštita i mir - precenjeni. Nedostajaće joj moja nikakvim normama opterećena tačka gledišta na život; nedostajaće joj moje „ludo“ koje je toliko plaši.

Spustio sam je na krevet i ostavio tako da leži. Napustio sam prostoriju bez okretanja ili neke dodatne radnje i zaputio se do svoje stare sobe. One koja mi je pripadala od dana kada sam počeo da živim sa Rašidom i iz koje sam spakovao i poneo dva kofera i otišao za Pariz kao izgnanik, a taman sam se navikao na činjenicu da nisam sam. Ista je i dan-danas. Isti ogromni tamni ležaj odmara uza najudaljeniji zid od vrata, u isti debeli persijski tepih mi upadaju bosa stopala. Zavese boje plavog maka  razmiče vetar i nagoni ih da viore i dotiču obod terase, a ponekad promene smer i tkanina poput ruku sablasti šara po unutrašnjosti. Soba mog okrnjenog detinjstva je sva u crnim i duboko plavim, hladnim nijansama, baš poput mene. Kroz prozor i rasplesane makovnjače vidim drvo čije se grane suše i čiji su dani odbrojani. Stablo mu je staro koliko i ja. Posadio sam ga uz Rašidovu pomoć kada sam zvanično primljen u njegovu porodicu. Pričao mi je da je običaj u njegovoj familiji da svaki novi član posadi neku biljku i gleda je kako raste skupa s njim. Odabrao sam magnoliju iako mi je rekao da biram nešto drugo. Naravno da nisam hteo da promenim odabir. Uzalud mi je govorio da je magnolija teška, stidljiva dama među stablašicama koje cvetaju a ne daju jestiv plod. Hteo sam nju ili ništa. Rasla je i cvetala neko vreme kada sam dolazio u posetu, ali izgleda da joj je dosadilo da se bori protv neprijatelja koga ne može da pobedi. I evo je, suši se jer joj klima ne pogoduje, jer je pokorena. Možda je to znak koji bi trebalo da razmotrim, no u znake ne verujem. Gledam kako je posivela i pitam se: da li je uže zakopano pod njom istrulilo? Da li je nož kojim sam ga probio, podlegao zubu vremna i zarđao? Da li je onih nekoliko kapi krvi iz mog dlana otrovalo magnoliju? Život na ulici mi nije teško pao - za bolje nisam znao; nije mi teško palo ni to što sam prodat, ni to što je moja budućnost bila neizvesna… Ali to što me je Rašid poslao kod Aria kada sam se navikao da nekoga zovem ocem, na neki način mi je do kraja uništilo detinjstvo, ili barem ono što je od njega ostalo. Sa tada tek navršenih petnaest godina, gomilom podivljalih hormona koji su mi udarali u glavu i prepone, uzavrele krvi, krakatih udova koji su upućivali da ću izrasti u izuzetno visokog muškarca, shvatio sam da ništa ne traje večno i da ništa nije zagarantovano, ukoliko se za to sam ne pobrinem. I uradio sam to. Osigurao sam sebe i sve što me okružuje tako da mogućnost iznenađenja bude minimalna. A ako se ipak desi nepredviđena okolnost, brzo sam je okretao u svoju korist. Faktor iznenađenja ne postoji ako svakog ko bi mogao da ti zaljulja tlo pod nogama držiš u šaci. O svemu sam mislio, jedino ne o svom drvcetu. Pred očima mi je kopnilo. Rašid nije izdavao naređenje da ga iseku kako ne bi ružilo inače besprekoran vrt, a ja nisam preduzimao ništa da ga vratim ili bar održim na životu. 

Skrenem pogled sa mrtvog stabla i odbacim mokru odeću sa sebe, pustivši je da padne na pod uz prepoznatljiv zvuk koji se razglene tišinom i potom nestane. Potpuno nag odem do kupatila i stanem ispod toplog mlaza tuša. Spiram so sa kože i prevrćem po mislima sve moguće ishode Danicinog i Rašidovog susreta. Gotovo sam siguran da će se Danici svideti starac. Ostaviće je u dodatnoj konfuziji, a to će mi ići na ruku. Nesvesno, Rašid će raditi za moj račun i na to sam svakako išao kada sam naredio Danilu da je dovede u Dohu. Oca ću upotrebiti kao alat i nimalo se ne stidim da to priznam. A i ona će se svideti njemu. Znam šta će videti u njoj i pustiću ga da misli da me je nadmudrio.

Nakon tuširanja, navučem na sebe identične bele lanene pantalone i istu takvu košulju, kakvu sam nosio dok sam Danici pokazivao vrt i moj način ronjenja na dah. Stanem pred ogledalo, prstima prođem kroz vlažnu kosu i spreman sam da obiđem oca pre nego gospođicu izvedem pred njega. Namignem i nacerim se samom sebi, potom se okrenem i dugim koracima odšetam odatle. Prođem širokim hodnikom do niza stepenica koje vode u prizemlje, zatim u holu skrenem desno u još jedan dugački hodnik na čijem kraju počiva zelenkasti mermerni luk. Ispod njega se nalaze bogato rezbarena vrata a iza njih svoje poslednje dane na Zemlji troši Rašid. Stanem pred njima, pokucam i čekam.