Nikša
Emocije - kamen spoticanja. Ko još dozvoljava sebi u dvadest i prvom veku da ga emocije zavode? Gledajući unazad, u nekoliko proteklih sati, od kada je Danica saznala da Miroslava boluje od najvećeg, najsmrtonosnijeg „ubice“ danšanjice, shvatio sam da još ima ljudi koji dozvoljavaju da ih vodi srce. Nije da to nisam znao i ranije, ali u krugu kojim se godinama krećem naprosto nema mesta za izlive osećanja, bilo lepih bilo ružnih. Mogu i ja da osetim emocije, znam da mogu samo da hoću. Osetio bi ih jače nego većina ljudi, ali ne želim. Iz prostog razloga što bih pljunuo na sve što sam bio, na sve što jesam i na sve što ću tek biti. Zgazio bih dobrano izgaženog dečaka koji se zakleo da više neće biti gažen. Oživeo bih umrlog a onda vaskrsli čovek u meni ne bi umeo da se snađe i preživi u surovosti koju predstavlja svaki moj udah, misao, reč, delo. Kada bih dopustio sebi da osećam iznova to bi bilo najsličnije samoubistvu, a nikada nisam imao niti ću imati suicidalne misli i namere. I ako to znači da sam sebičan - neka sam. Jesam i dičim se time. Sam sam svoj heroj u mnogoljudnoj bitci gde je svako pobednik i stradalnik za sebe.
Danica me sada mrzi više nego ranije. Podozrevam, ipak, da to što oseća nije čista mržnja ali barem više nema nade u njenom pogledu. Nade sa kojom me, i krišom i otvoreno, posmatrala kad god bi ostajali sami. Čemu se nadala - znam, no uzalud. Morao bih očekivati da budem prihvaćen kako bi nada imala osnova. A ja ne želim tuđe prihvatanje. Ne treba mi jer je prekasno. Za mene je prekasno pošto živim životom koji ne uslovljava nikakve norme i granice. Živim kako hoću, zato što sam nekada živeo kako moram. A ko jednom oseti moć kojom može da vedri i oblači svoje i tuđe parče neba, taj nikada ne dozvoli da mu moć oduzmu. Nikada ne dozvoli da zavisi od volje drugih, jer zavisti znači slušati i kada ne želiš biti poslušan. I zašto bih dopustio sebi da zavisim od Danicine nade? Ne, to nije čak ni mogućnost! Ugasio se taj plamičak u njenim očima kada je tutorka objavila da umire, a ja ostao hladan i slep na suze koje je prolila. Još uvek liju dok potmula buka mog privatnog aviona maskira njene tihe jecaje.
Danica ne prestaje da plače. Glavu je pognula i suzama natapa gola kolena, sedeći preko puta mene. Avion nije mali, ali nije ni dovoljno veliki da mogu da odem od nje i ne čujem kako grca i uzdiše. Okupirao sam se finansijskim izveštajima iz građevinske firme i dozvolama za gradnju koje čekaju na moj potpis, ali sam dekoncetrisan. Zatičem sebe kako čitam jedan te isti red iz izveštaja i pojma nemam šta sam pročitao. Do Beograda imamo još nekih sat vremena leta i ako ona nastavi ovako, ništa od zaostalog posla neću odraditi. A neću moći ni onlajn da se uključim na sastanak sa čovekom koji nadgleda prebacivanje oružja u jedan, trenutno, jako bitan deo sveta.
- Planiraš li da prestaneš?! - tiho joj se obratim, ostavljajući snop papira na drvenom stočiću koji deli prostor između mene i nje na dva jednaka dela. Patnički dahtaji utihnu kada podigne glavu i pogleda me. Oči su joj zakrvavljene, nadute. Svetlucaju od suza i moj se lik ogleda u njima.
- Ne planiram. Ako ti smeta, idi! - obara glavu iznova.
- Gde da idem? Ako nisi primetila, ovo je avion, nije međugradski autobus pa da mogu da izađem na prvoj stanici koja naiđe.
- Ha-ha! Gušim se od smeha. Nabavi čepove za uši! Mislim da je stjuardesa više nego voljna da ispuni sve tvoje zahteve. Sve što treba da uradiš je da zatražiš, sigurna sam da ih ima - odvrati sa gorkim prizvukom u glasu i tračkom nečega što mi izmami osmeh.
- Čujem li to ljubomoru u tvom glasu, Danice? - nacerim se pokvareno, jer sam jasno čuo prekor kako premazuje svaki slog koji je napustio njene usne.
- Naravno! Ljubomorna sam zato što je tvoja pokvarena srž našla drugu metu... Nikša, poslovna transakcija ne može da bude ljubomorna. Ona ne oseća - ispusti nešto nalik neveselom smehu i odmahne glavom, potom izdahne i zagleda se u svoje prste koje drži stisnute na krilu.
- Ali može da plače neprekidno, zar ne? Ne prestaješ da cmizdriš od kako smo poleteli. Dosta mi je tvojih uzaludnih suza! - ustanem i obiđem stočić. Nagnem se preko nje, obema rukama hvatajući njene obraze unesem joj se u lice. - Dosta je bilo, Danice! Ne želim da ti čujem glas ni da vidim suze do Beograda. A ni kada sletimo. Da li si me razumela?
- Nisam! Pusti me! - primakne se i nasloni nos uz moj.
Da nisam razdražen smejao bih se grohotom. Ali pošto me nervira, dodatno se namrštim dajući joj do znanja da mi prkos podgreva bes.
- Razumećeš!
Naglo je pustim. Okrenem se i zaputim ka maloj sobi, smeštenoj u samom repu aviona. Lagano zatvorim vrata i kada se okrenem ugledam pomenutu stjuardesu kako sedi na krevetu, raskopčane košulje. Pokazuje mi dekolte koji ne može manje da me zanima i lice koje odaje želju. Ali Danici treba dokaz, a žena sa zanimanjem preplaćene služavke postaje sredstvo. Jebao sam je već i nije ostavila nikakv utisak na mene tada. Ne želim reprizu, ali Danica to ne zna. A ja volim da dokazujem ponetu. Osetio sam zavist i izvući ću je na videlo.
- Donesi mi viski! I raskopčaj košulju u potpunosti dok se budeš vraćala! - naredim.
Hita po naređenju i usput joj prsti lete preko sitnih dugmadi. Očekuje jebačinu koje neće dobiti. Stojim u mestu, na sredini sobe, na kojem sam bio kada je izašla i čini mi se da ne prođe ni sekund kada se vrati, pružajući mi čašu dopola punu viskija. Namerno zadržim prste preko njenih duže nego što bi trebalo, dok uzimam čašu. Goli torzo koji proviruje između dva kraja košulje joj se nadima i crvenilo se širi njenim obnaženim grudima. Usput nije samo otkopčala dugmad već i brushalter. Obrva mi se izvija ka gore dok je gledam, a opora tečnost klizi niz grlo.
- Sedi na fotelju! - uputim joj novu naredbu.
Poslušno seda i razdvaja noge tako da mogu da vidim haltere u boji kože i nedostatak gaćica. Jebiga, sve ovo liči na niskobudžetnu scenu pornića.
- Da li si takva prošetala pored gospođice? - uputam iako znam da jeste.
- Da, gospodine - prodahće kao da je na rubu orgazma i još više raširi noge. Jebena glumica!
- Savršeno! - odvratim i priđem joj u dva koraka, a zatim preostali viski iz čaše polako, metodično izlijem preko njenih butina. Cikne ali se ne miče. - Sedi i ne pomeraj se!
Ispustim kristalnu čašu tako da padne i odzvoni o pod. Vratim se unazad i stanem na isto mesto, pored kreveta. Otkopčavam kaiš, izvlačim ga iz pojasa pantalona i namerno i njega bacim da kopča udari i proizvede zvuk, kada dođe u kontakt sa podom. Razodevam se uz pogled na raskalašnu ženu preko puta mene koja podrhtava kao previše zategnuta struna, čekajući da joj dam znak da skoči. No, kada i poslednji komad garderobe odbacim, namignem stjuardesi i nag, kao od majke rođen, odšetam do kupatila, pripojenog sobi. Pre nego zatvorim vrata za sobom, opazim šok na njenom licu. Ništa od kurca videti nećeš noćas. Bar ne mog., pomislim dok otvaram tuš i stajem pod mlaz vrele vode. Čekaće me dok ne izađem, svakako. I ona se nada. Ali, jebiga, nada je žena lakog morala istovetnog njenom. Sve one čekaju, nadaju se, rade na zahtev jer znaju ko ih plaća. A Danica... Ona koristi inat. Na žalost, ni inat mi više nije zabavan.
***
Nebo nad Beogradom je modro. Puno je oblaka koji najavljuju kišu. Gusti su, obli, slojeviti i puni vode kao i Danicine oči. Od kako smo izašli iz aviona i napustili aerodrom, ona ćuti i suspreže suze. Niti je govorila niti plakala ni pre sletanja. Krajem oka je videla moju mokru kosu i zajapurenu stjuardesu koja je izgledala sveže pojebano, i mala drznica je sabrala dva i dva. Ah, predrasude, predrasude... Ima li nekoga ko je iznad njih? Ne, nema! No, dobro, poruka je preneta, teza potvrđena a tišina je bila spas. Ali nalik nebu koje samo što nije otvorilo svoja nedra i prosulo sve što ima u raširene šake zemlje, i u Danicinim zenicama kovitlaju se munje i gromovi. Poput kipa koji spolja deluje neživo i bledo a iznutra izgara zato što niko ne vidi njegovu bol koja probija spoljašnjost, sedi pored mene na zadnjem sedištu a Danilo vozi, isto tako nem. Prva kap kiše sleti mi na obraz čim izađem iz džipa, koga Danilo parkira ispred zgrade gde stanuju Danica i Miroslava. Gospođica ne mari za kišu. Protrči kraj mene i uleti u zgradu sa vlastitum sivim oblakom koji lebdi iznad nje. Ne žurim da je sustignem. Nogu pred nogu, koračam do ulaza i još sporije otvaram vrata koja se ne zaključavaju, brava je slomljena i nikoga nije briga.
- Gospodine Nikša, možda bi trebalo da ih ostavite same - Danilo kao kakav glas razuma, progovori iza mene, negde na pola puta uz stepenice, jer vražji lift ne radi kao ni mnogo štošta u ovom posleratnom, dotrajalom zdanju.
- Da sam bolji čovek, ostavio bi ih same. Da sam, ali nisam, Danilo. Ne pokušavaj da budeš dobar, jer ni ti to nisi - saopštim mu bez zaustavljanja. - Radije nazovi Davida i najavi nas. Sutra, kasno u noć ili u ranu zoru, bićemo kod njega. Neka pripremi sve što je potrebno da se Miroslava oseti kao kod kuće.
Frknem kroz nos, jer... Eksperimentalna laboratorija, bolnica i ko zna šta sve ne, u zabiti Kine, je sve što se može zamisliti samo ne liči na dom. Ali je jedina opcija koju Miroslava Pantić ima. Neće preživeti Davidov tretman ali ja obećanja ispunjavam uprkos tome što su neizvesnost i neuspeh prisutni. Danici sam obećao da će baba imati najbolje od najboljeg u zamenu za sina i ispuniću ga. Ozdravljenje joj nisam obećao. Kada smrt dođe po svoje tu moja moć prestaje. Samo smrt je pretnja mojoj moći i niko drugi sem nje. David je genije ali nije čarobnjak, no ipak će dati sve od sebe da izleči neizlečivo. Miroslava će mu biti zamorče, ali zamorče koje više nema šta da izgubi. Biće laboratorijski beli miš i umreće za uzvišeni čin istraživanja - humano, bez bola koji kida utrobu i ono što se nije pokidalo. Umreće tiho, u snu, jer samo bi čudo moglo da je spasi. Ona, kao i ja, u čuda ne veruje. Čudo je korak napred koji načinimo, ne eterični misticizam koga ne naziremo i nikada ne doživimo. Čuda ne postoje, postoji samo ljudska promisao. I postoji Danica koja neće biti uz nju kada čudo, kao i obično, zakasni.
Ulazna vrata su širom otvorena kada dođem do njih. Nije se potrudila da ih zatvori, naivna kakva jeste. Zateknem dve ženske figure kao sede zagrljene na kauču, ili na nečemu što je nekada ličilo na kauč. Miroslavina crna kosa leži na Danicinoj plavoj, nalik krilu gavrana. Sve u dnevnom boravku je staro, dotrajalo i miriše na prašinu i neka davna, prohujala vremena. Visoki plafoni govore o gradnji koja je izašla iz mode godinama unazad, a prozori sa duplim ramovima i staklima propuštaju sve vremenske prilike u stan. Sve je zrelo za zamenu, pa čak i sama Miroslava. Ne mrzim je, ali... Ona je rep moje prošlosti; slika svega što sam ostavio iza sebe. Ona je predstavnik sistema koji nikada nije imao rešenje samo isprazne reči.
- Dobro te je videti ponovo, Roberte - prene me iz razmišljanja i razgledanja njen tihi, starački glas.
- Voleo bih da mogu reći isto. Ali, ne mogu. Nije mi drago što te vidim.
- Znam da nije. Nije lako gledati istini u oči, dečače.
- Odavno nisam dečak, Miroslava. Vid ti je zaista oslabio od prošlog puta kada smo se sreli - naslonim se na zid, jer neću sedeti ni na čemu ovde. Prekrstim ruke preko grudi i nekako se još više izdužim. Nisam dečak. Nikada to nisam bio. Nisam imao prilike da budem. I nije mi žao, da sam bio dete sada ovde ne bih stajao.
- Nisi mali, to vidim. Visok si, krupan, muškarac u kakvog sam znala da ćeš izrasti. Ali samo telesno. A ovde? - pokaže prstom na svoje grudi. - Koliko si porastao tu?
- Miroslava, tu sam dvostruko više porastao. Znaš li zašto?... Zato što sam odstranio smetnje.
- Znam, zato sam i pitala. Da se uverim da ne grešim.
- Ostavi nas nasamo. Nisi potreban trenutno - oglasi se Danica iz čije kompletne pojave vrcaju varnice jara.
- Neka ga, Dano, neka ostane. Ne viđa svaki dan ljude koji nisu izgubili dušu - ubaci se naporni stvor i poljubi Danicino čelo, nakon što meni uputi još jedan prekorni pogled.
- Ti si povazdan skupljala oko sebe one bez duše, tako da svakako znaš o čemu pričaš - namignem joj, potpuno opušten i u neku ruku zabavljen njenim pokušajima da mi izokola kaže nešto drugo. Čitam između redova ali se ne potresam nad pročitanim.
- Sakupljala sam stare slike na kojima su meni nepoznati ljudi. Stare satove, koji odavno ne pokazuju tačno vreme. Salvete, kamenčiće i sreću... Sve sam sakupljala, a ništa od toga nema vrednost osim sreće. A ona mi je, drznica, uvek izmicala. No, ne žalim se. Usrećila sam one koje sam želela. Tiho, iz senke, ne očekujući ništa zauzvrat.
- Miroslava, to kako si koga, i koliko, usrećila je upitno. Šta ti znači tuđa radost kada nemaš svoju? - upitam je i zaista očekujem da mi kaže bilo šta što bi rešilo enigmu koju mi predstavlja sam taj izraz „tuđa sreća, moja još veća“, jer meni nema apsolutno nikakvog smisla.
- Šta mi znači?... Znači mi, jer je biti nesebičan vrlina kojom raspolaže šaka ljudi. Neću biti skromna, među njima sam. A i... Usrećila sam tebe, ili možda, ipak, nisam - zaškilji očima ka meni kao da me izaziva da joj protivrečim. Ali, nameće se važnije pitanje.
- Kako to misliš da si mene usrećila?
- Tako lepo. Zar nisi srećan sa svime što imaš?
- I da jesam i da nisam, moja sreća nema veze s tobom.
- O, ali ima, dečko moj. Ima - osmehne se nekako neodređeno, setno, potom obori glavu i uzdahne. - Pak, sad kad te gledam, volela bih da tvoje stanje nema nikakve veze sa mnom - doda ne gledajući u mene.
- Miroslava, tebi je bolest ozbiljno oštetila mozak - stvarno jeste, pošto priča besmislice.
- Jeste, ne sporim. Ali znam ono što ti ne znaš, a ne zna ni David, uprkos tome što me rak izjeda... Dano moja, ni ti ne znaš da u životu retko šta bude slučajnost. Ponekad se nađe neko da slučajnost pogura.
- Mislim da je red da umukneš, gospođo tutorko - podrugljivost u glasu uopšte ne krijem.
- Nikša! - Danica skine na mene kao da bih njeno siktanje uzeo u obzir i ustrašio se. Podignem obrvu, nacerim se, nemo joj poručivši da nimalo ne marim a i ne uvažavam njeno upozorenje.
- Pusti ga, Dano. Jezik je mekan i sve podnosi. Neka priča šta mu volja, kad mu već ništa nije drago.
Nije tačno da mi ništa nije drago. Imam stvari koje su mi drage, kao što je moj stari kliker. Nesvesno, gotovo mehanički, ruka mi sama krene ka džepu pantalona u potrazi za okruglim komadićem stakla. Pomeram prste opipavajući džep sve do šava, ali ga ne nalazim. Isto se desi kada pretresem drugi džep. Nema ga! Mog staklenca nema. Automatski stisnem šake u pesnice, ne vadeći ih iz džepova, a one su prazne. Pesnice su mi prazne.
- Gde je? - procedim reči kroz zube. Lice mi je mirno, kameno. Oči ne skidam sa Danice.
- Šta? Čovečnost?... Izumrla je! - obuhvati Miroslavinu ruku i spusti je na svoje krilo. - Ako tražiš nešto drugo, pogledaj da li ga ima u tebi.
- Uzela si ga!
- Šta sam uzela?
- Moj kliker!
- Nikakv kliker nisam uzela. Ništa tvoje nemam kod sebe.
- To će se ubrzo promeniti. A sad mi reci gde je!?
- Rekoh ti...
Ne sačekam da završi rečenicu. Đonovi mi gutaju pod dok izlazim iz stana pred raspadom. Na pragu zastanem kao ukopan kada čujem sveznalicu kako mi govori:
- Nije heroj onaj koji svaki put pobedi neprijatelja, Roberte. Heroj je onaj ko pobedi samog sebe. Pobedio si sebe, ali po koju cenu? Herojski je priznati i da se bojiš. Stah je prirodan. Nije sramota plašiti se.
- Ne plašim se ničega! - gotovo se brecnem na nju, okrećući se da mi vidi lice koje odaje sve sem straha.
- Ne plašiš se, i to znam. Ali znam i to da se ispod svih slojeva koje si na sebe navukao, još uvek sećaš menze i čorbastog pasulja bez mesa, svojih bušnih patika i mojih reči. To ne može da se zaboravi, ne može da se oprosti. Razumem to odlično. Ti si heroj ulice, dečače. Danica je heroj njene priče. Ja sam heroj tišine. Ona nekada glasnije viče od mase koja pokazuje prstom. Svi smo mi heroji na neki način. Razlika je samo u oredenju koje smo posredstvom herojstva dobili. Ti i Danica svoj još uvek nisite dobili, ali hoćete. Moj orden ste vi.
- Mirko...
- Ćuti, Danice! Pusti me da kažem sve što mi leži na srcu... Roberte, tvoj orden... - nasmeši se na moj bes koji više ne krijem i koji mi se jasno ocrtava na licu. - Tvoje najveće priznanje leži baš pod ovim nebom, iznad Beograda. Koreni te zovu da ti vrate ono što su ti ostali dužni. Iako ne živiš više tu, iako ni nećeš živeti tu, njihov zov ne možeš i nećeš moći nikada da zanemariš. Zato što krv nije voda, a Bog ne pravi cigle. Krv je krv, a Bog nekad spoji različite samo da pokaže nevernicima da je svemoguć.
- Davidu će biti drago što te vidi. Red je da i njega blagosloviš svojom mudrošću - kažem joj a potom odem.
Krv i Bog... Ordenje i heroji... Nebo i Beograd... Svi su mi pokazali ko su i za šta su sposobni. Sad pokazujem ja njima ko sam i za šta sam sposoban. A sposoban sam za mnoge stvari i ni za jednu oni nemaju zasluge. Kliker je kod Danice - to je njena zasluga.
Kada izađem na krov zgrade, zadihan stanem i pogledam u isto nebo koje sam gledao kada sam imao deset godina. Noćas na njemu nema zvezda. Stavio sam ga pod svoje noge, zgazio i zarobio tako da reflektuje svu moju tamu. Munja ga raspara po sredini i zvuk groma se razlegne oko mene. Kiša dobije na snazi i nemilosrdno me udara po licu i ramenima.
- Ne bojim se ničega! Pogotovo ne tebe - obratim se nebu.
Odgovor mi stigne u obliku još jednog groma.
-----
Mili-Jana
Iii... Emotivni ringišpil se zavrteo. Držite se! 😁❤️