Nikša
U Dohi je trenutno 2h iza ponoći. U Beogradu je 1h, takođe iza ponoći. I moja dobra volja da dozvolim Danici poziv otpada - kasno je da nazove moju bivšu tutorku. Nakon ispada u restoranu i poljupca kojim sam demantovao svaku reč prekora koju mi je uputila, nije ni zaslužila da bude nagrađena tako da čuje glas od žene koju obožava. A bio sam spreman da joj predam telefon i slušam kako se prenemažu, tepajući jedna drugoj. Možda joj dopustim kada svane, naravno ukoliko se ostatak noći bude ponašala kako očekujem.
Vraćamo se natrag u vilu. Limuzina klizi kao utvara niz blistave, žive, i ponekad toliko prenatrpane ulice da se pitam: spavaju li ovi ljudi ikada? I ako ne spavaju, šta im to ne da da usne? No, sumnjam da je ikome od njih razlog nesanice isti kao moj. Za razliku od njih i mene, Danica nema problem sa spavanjem. Nesvesno se naslonila na moje rame i spava mirno, opušteno čak. Odvukao sam je iz mračnog hodnika do lifta, u kome sam nastavio da je ljubim. Hranu nismo dotakli, ako se izuzme zeleni sos koji je sa njene šnale curio i razmazivao se po našim usnama. Zatim nas je čelična kutija spustila do podzemne garaže, a onda sam je utrpao u auto. Čim je vozač isparkirao i izašao na asfalt, Danica se „onesvestila". Isprava se pravila da spava kako bi me izbegla, ali me njeno neravnomerno disanje uverilo da opet laže. A potom je zaista zaspala. Pretpostavljam da joj telo i um nisu mogli dalje izdržati moje napade pa se odbranila onako kako jedino zna - hibernacijom. To me dakako nikada ne bi sprečilo u naumu da isteram svoje, pak puštam je da na kratko potraži i nađe spas i mir. Smestio sam se na sedištu tako da budem blago okrenut ka njoj. Odsutno prelazim palcem po njenom obrazu, usput joj svako malo okrznem usne i slanu tvar koja se oko njih sasušila. Musava je od preliva, ali i ja sam. Nisam našao za svrsishodno da se obrišem a ni nju nisam očistio. Ostavio sam nas takve, blago zelenkaste i prljave, jer ni bez tragova onoga što se odigralo u Humi, mi ne bi bili čisti. Svakako, ja nikako nisam čist, ako sam to ikada i bio, ali nije ni Danica ma koliko pokušavala da postavi sebe izned sveukupne situacije. Priznajem samom sebi, dok mi palac zastaje na njenoj mekoj donjoj usni, da je ona bolja osoba od mene. Jeste, ali ta uzvišenost njenog bića ima granicu koju neprestano prelazi sa mnom. I nastaviće da je prelazi jer duboko ispod sveg prezira, osude, prekora, nerazumevanja, pa i ludila sa kojim me izjednačava, nalazi se skrivena nit koja je vuče meni. Nevidljiva struna je vuče k meni dan za danom, sve više i više. Donekle pomičem konac, a odnekle ona ide sama pošto ionako oseća da je vezana i zakatančena. Premda nema kud, hita mom naručju čak i onda kada zna da ne bi trebalo da u njemu bude.
Čudan je taj katanac kojim sam je okovao. Nezgrapan je i težak poput mojih ruku, prevelik da bi ga nosila na sebi, no nosi ga ponosito iako joj savija noge oko mojih pasa, vezuje ruke oko mog vrata, i na oči joj navlači sene u kojim se ogleda moj lik.
Šta si sebi dozvolila, Danice?, pitanje mi padne na um. Zaista, šta je sebi dozvolila? Zašto je pustila da joj se nalik otrovu proširim venama? A možda mi nije dopustila. Možda nije imala izbora sem da posmatra kako joj zagađujem krv i nastanjujem se svuda gde mi nije mesto, zato što sam tako snažan otrov razarajućih posledica - onaj koji se nalazi na listi zabranjenih. Ja sam cijanid, arsenik, svi mogući poznati herbicidi i pesticidi povučeni iz zvanične upotrebe, nuklearna i hemijska bomba, biootrov... Sve sam najopasnije što na planeti postoji; sve ono što mnoge svetske vlade kriju duboko pod zemljom u ilegalnim laboratorijama. Ja sam teror, stradanje, smrt... Deo sam zlatne milijarde koja je jedina važna... Ja sam Nikša koga se ona na posletku nimalo ne boji, već ga gleda kao nekoga ili nešto što može da obmane i pritom rani oboje. Nada se da ću nakon svega izaći sa ponekom ranom tako da ona ne bude jedini stradalnik. Ali ne mogu biti ranjen. Kako može iskrvariti neko ko je odgojen i naučen da natera druge da krvare? Ne može, jer u mojim venama teče zlo a ono ne mari za brodolomnike čiji se čamac razbije o venske obale. Utope se svi do jednog u gustoj tečnosti koja samo nosi ime krvi a zapravo je ništa do crne, sirove mase koja nalikuje nafti...
Auto se zaustavlja na kružnom prilazu ispred vile. Polako izlazim i uzimam Danicu u naručje, nije se ni promakla niti daje znake da će se probuditi. Nosim je kroz predvorje i zastanem kada dođem do vitraža koji se izdiže iznad moje glave. Bledo svetlo meseca prelama se kroz raznobojna stakla i oslikava razne asimetrične oblike po zidovima i po Danici. Po njenom licu igraju senke najsličnije srči. Šaraju joj obraze, vrat, ruke i kada bi otvorila kapke boja njenih očiju bila bi poput one na vitražu. Ali ne otvara ih, spava i nekako tiho udahne da bi potom bolje namestila glavu uz moje grudi. Obrva mi se instiktivno podigne uvis. Ako je katanac čudan, ona je još čudnija. Ko još spava u rukama koje će je ugušiti? Danica, eto ko! Mada, svesna je svoje sudbine i neka joj hrli u susret, misleći da će se krajolik promeniti kada do njega stigne. Ponesem je dalje.
Koračam kroz sablasno tiho predvorje, vijugave hodnike, zatim iskoračim kroz otvorene francuske prizore napolje, u vrt. Hodam kroz njega po sećanju, izbegavajući osvetljene delove namerno. Ne iz razloga što bi me videlo obezbeđenje koje se krije u svakom kutku bašte, već zato što želim da ostanem nevidljiv, skriven u svome naumu. A imam svaku nameru da odvedem ženu koja mi ravnomerno diše kraj obešenog srca do kućice u severnom delu vrta. Iza te kućice raste jabutikabi - drvo čiji plodovi rastu uz samo stablo, ne na granama, i po obliku liče na grožđe. Ljubičasto-crni, okrugli plodovi počinju da rastu negde na polovini stabla i jako su ukusne bele pulpe. Ovde počinju da rastu na nekih metar od zemlje, mnogo niže nego što bi trebalo, jer im klima i uslovi baš i ne pogoduju, pošto biljka izvorno potiče iz Brazila. Na prvi pogled drvo i plod izgledaju kao domaćin i parazit. Ko prvi put vidi biljku pomisli da ju je zahvatila bolest, polip, ili neka vrsta otrovne gljive, zato što tamne bobice popločaju koru drveta gotovo u potpunosti i svako misli da ih ne sme ni pipinuti kamoli okusiti. Priroda se pobrinula da odbrani voćku od grabljivaca i proždrljivaca, dajući joj jeziv, upozoravajući izgled. No, voće je zapravo jako ukusno i potpuno bezopasno. Pojeo sam na tone ovog kao grožđa i ništa mi se nije dogodilo sem bola u stomaku kada bi se isprva prejeo, jer gladan kada vidi hranu ne ume da stane. A bio sam gladan u prvim danima mog boravka u vili. Bio sam izgladneo toliko da su mi se kroz kožu videla sva rebra. Pre nego je počela moja obuka i izdizanje iz bede, lutao sam vrtom besciljno svaki dan i odmah progutao crnu bobicu kada mi je jedan čovek iz obezbeđenja rekao da smem. Vrt je tada bio moje utočište i izvor hrane jer sam odbijao da jedem ono što su mi davali. Vrt je bio i Emrahovo i Davidovo utočište, takođe. Emrah je kasnije, zbog psihičkog i fizičkog nedostatka, pronašao mir daleko odavde skupa sa Davidom, koji je svoju monstruoznu genijalnost razvio preko svih očekivanja. Ostao sam ja - isto tako monstruozni genije, da lutam ovuda ali kao onaj koji svoju genijalnost može donekle javno da eksponira. Moja interesovanja, sposobnosti, bankarski i poslovi trgovine oružja mogli su u izvesnoj meri da pokažu moje lice, David već nije bio te sreće jer njegov posao ne bi mogao da se sakrije iza filantropije i biznisa, politike i finansijske dobiti. Njegove sposobnosti i eksperimenti koje vrši, u najmanju ruku, bili bi drugo ime za sudnji dan i niko ne bi blagonaklono gledao na njega.
Kada dođem do drveta stanem i pažljivo ga osmotrim. Plodovi su zreli i mistično se presijavaju na mesečini.
- Probudi se, Danice - progovorim glasom malo jačim od šapata direktno u njeno uho.
Promeškolji se, trepne par puta i zatim dezorijentisano pogleda u mene.
- Gde smo? - hrapava, prigušena nota u njenom tonu glasa naglašava koliko je bila duboko u svetu snova.
- U vrtu - sve je što kažem pre nego je spustim na klimave noge. Zatetura i uhvati se za moj biceps.
- Spava mi se! I pošto sam rob tvoje volje, mogu li sada ići u sobu? Ne šeta mi se - škilji u mene kroz polumrak, a inat i prkos naprosto izbijaju iz nje i ne povlače se nikada. Zabavna mi je takva isto koliko me i iritira.
- Spavaćeš, ima vremena. Inače, spavanja je traćenje vremena - poguram je bliže jabutikabi.
- Ma nemoj?! Možda za tebe, ja moram da spavam.
- San za lepotu, tako? Zaboravio sam - poguram je još malo. Korak ili dva i biće tik uz stablo.
- Tako je! Neću biti lepa ako ne spavam - osorno objavi, praveći se glupa. Pravimo se glupi oboje, a odlično znamo šta radimo i kako će se preostalo verme do jutra odvijati.
- Lepa, manje zajedljiva, pitomija, sve ćeš to biti kada se naspavaš, ali... Meni odgovaraš i ovako raščupana i musava. Zapravo, takva si mi najdraža.
- Musava? Kako misliš musava? - podigne ruku i opipa lice. Kada pod prstima oseti skoreli sos oči joj se izbulje nalik sovi. - I ovakva sam išla kroz restoran?! - cikne, žursto trljajući predeo oko usta. - Zašto mi nisi rekao?!
- Zašto bih? Tako baš lepo izgledaš. I zar nisi osetila slanoću na našim usnama dok sam te ljubio, ili si cinično pomislila da ja otpuštam so kao nekakav reptil? - nacerim se i konačno je navedem tamo gde je želim.
- Nisam osetila... Ja...
- Ti zaboraviš na sve kada te poljubim. Možeš to reći slobodno, nikoga nema oko nas da ti sudi, sem tvoje savesti, dakako. A znam i kako da je ućutkam, dovoljno je da kažeš reč.
Taman je otvorila usta da mi odbrusi kada sam je prekinuo, pritisnuvši je uz drvo. Zvučno je uzdahnula i dalje otvorenih usta.
- Šta je ovo? Nešto... - naglo zaćuti kada oseti nešto lepljivo na leđima. Zrele bobice su popucale ispod njenih leđa zbog naglog pritiska.
- To je grožđe - izustim, naslepo pipajući iznad njene glave u potrazi za plodom. - Probaj - naredim joj i stavim crnu poslastica na njene usne.
- Neću! Možda je otrovno. Ko zna kakve sve lepe a zle biljke ovde rastu - dok govori usnama svaki put dokači moje prste i puce.
- Zar stvarno misliš da bih te otrovao?
- Više ne znam šta da mislim. I svakako ti ne verujem.
- Nije otrovno - ubacim zrno u svoja usta i žvaćem polako, puštajući da me gleda i vidi da ne lažem. Potom uberem drugo i prinesem ga njoj. - Probaj!
Bojažljivo, polako otvori usta i kada ubacim zrno unutra i moji prsti ostanu, na njenom toplom jeziku. Izvlačim ih mučno sporo dok ona sklapa usne jednu uz drugu. Nazirem da joj se donja vilica pomera dok žvaće i guta. Pre nego išta kaže, otkidam sledeći jabutikabi i ponavljam postupak. Hranim je i ćutimo sve dok poslednji plod ne stavim u svoja usta a potom je poljubim, utiskujući je u stablo. Osećam kako slatka pulpa curi oko nas. Lepi sa na njena leđa i ruke, lepi se i po meni, po mojoj kosi kada Danica podigne šake i zgrabi me za vlasi.
U kom trenutku sam pocepao njenu haljinu spreda, ne znam. U kom momentu je ona pokidala dugmad s moje košulje, takođe ne znam. Ali sekund kada sam nespretno skupa s njom otkopčao kaiš i šlic, znam. Jako sam svestan trena u kom ulazim u nju do poslednjeg centimetra. Lepljivi od sokova voća koje puca oko nas, grabimo se kao pobesneli. Sada nema opijumskih štapića da je navedu na greh, prepušta mi se tek tako, vođena požudom koju ne može da porekne. Jabutikabi nije opijum, obično je voće koje ne izaziva ništa. Zarivam se u nju iznova i iznova. Jeca mi u vrat i steže me oko ramena, još više razmazujući pulpu po meni. Nabijam je tako snažno da verovatno i kora drveta puca uporedo sa njom i orgazmom koji ju je obuzeo, potom se kroz njen krik proneo vazuhom i nestao u krošnjama drveća i cvetovima vrta. Umirim se na kratko, puštajući je da dođe do daha. Uberem ponovo sada zgnječeno grožđe, razmažem ga po svojim usnama pa je poljubim polako, nežno, izazovno i nadasve grešno.
- Ujutru možeš da pozoveš Miroslavu - šapnem kada prestanem da je ljubim.
I ko bi rekao... I moj orgazam koji je usledio, bio je sladak kao njena koža koju sam ljubio. Mučno i razorno je prošao kroz mene i izlio se u nju. Biće Danica odlična ljubavnica. Biće jer neće imati izbora, osim ako ne želi da nikada ne vidi dete koje će roditi. I neka uživa dok ovo zatišje traje, jer kada počne bura... Jabutikabi i njegova slast postaće daleka prošlost. Nema slasti bez gorčine. Ne bi postojala razlika kada oba ne bi obložila jezik. Gorko će zameniti slatko jer ima jači ukus; jer ne može gorčina da se zameni slašću a da se pre toga ne oseti u potpunosti. Ako ništa, pokazaću joj kako oba mogu u duetu da koegzistiraju.
--------
Mili-Jana
❤️❤️❤️❤️