Danica
Zavidm Rašidu na mudrosti i umeću da pruži utehu bez reči. Razumem da je to veština koja se stiče s godinama iskustva, rukovanja sa raznim ljudima i situacijama, ali ipak mu zavidim.
Gledao je u mene dok sam mu pričala o mom školovanju, tekmičenjima i o vrtiću u kome radim. Posmatrao me ćutke i kao da je iza svake moje izgovorene reči čuo i one koje nisam izrekla na glas. Čekao je da završim propoved o onome što me čini srećnom, kako bi započela onu koja me boli. A ja sam je izbegavala. O mojim bolima, ranama i gubitku sve je znala jedino Mirko, i nešto površno i osnovno - Milena. Nije lako ispričati strancu svoju najveću slabost i najveće stradanje, a možda je i lako. No, nisam mogla da prevalim preko usana ko sam i kakva sam bila zadnjih nekoliko godina. Ustala sam i otišla, ostavivši ga samog da odmara, onda kada je ponoć uveliko počela da kuca o prozore vile a priča koju je čekao ostala neispričana. Nemo sam mu obećala da ću je ispričati drugi put.
Depresija je vedrila i oblačila moje dane i čini se da me nikada nije posve napustila. Uporna je to bolest i mnogi nisu u stanju da priznaju ni sebi samima da boluju od tog tipa psihičkog poremećaja, kamoli nekom drugom. Verujem da se nikada ne bih izvukla iz njenih ralja da me Mirko - moj anđeo čuvar - nije odvukla kod doktora i revno, dva puta nedeljno, išla sa mnom u ordinaciju. Kasnije sam odlazila sama, onda kada sam zatekla sebe kako držim žilet na ručnom zglobu i razmišljam kako je lako okončati sve; ne osećati više ništa; postati statistika… Išla sam sama i uzimala lekove, onog momenta kada sam počela da vrednujem svoja četiri zida i samoću više od druženja i spoljnog sveta. Slušala sam instrukcije doktora doslovce kada danima nisam osećala potrebu da uopšte pričam. Sedela sam u stanu, nepočešljana, u pidžami, i stezala rukama sliku moje bebe sa ultrazvuka, gledajući u zamišljenu tačku na zidu. Crno-bela zgužvana sličica i čarapice zelene boje bile su sve što mi je ostalo od onoga što mi je raslo ispod srca.
I kako nekome ko me vidi tek drugi put u životu da ispričam na kakvom sam bila dnu? Kako to da kažem Rašidu kada on u meni vidi nadu za lepšu budućnost. Kako da mu kažem da ponekad, još uvek, ne vidim izlaz iz jame? Kako da mu kažem da me sopstvena nada napustila i da možda zbog toga nikome ne mogu da pomognem. Nisam umela ni sebe da popravim, kako bih ikada popravila Nikšu?
Iako mi nije jasno rekao da u meni vidi spas za svog sina, njegovo lice i smrtna postelja govorile su upravo ono što je prećutkivao. A onda dolazim do pitanja: kako je od takvog čoveka - mudrog, časnog, i iznad svega pravednog, izrastao neko kao Nikša? On je sve suprotno od svog oca. Premda mu je Rašid usvojitelj nije imao uticaj na genetsko nasleđe, ali je imao na sve ostalo jer se mnogo štošta uči i usvaja po modelu. Čisto sumnjam da ga je Rašid učio oholosti, nadobudnosti i bahatosti. Ali on je ipak sve to i ne vidi problem u svom ponašanju, zahtevima i željama. Jedini zaključak do koga sam došla je da svaka Nikšina mahom neprihvatljiva karakterna crta seže dublje od gena i učenja. Nešto ga je oblikovalo u ono što je danas puno pre nego je upoznao Rašida i dobio zaštitu. Uz novostečenog oca samo je nadogradio loše u sebi i nije se stideo muškarca u koga je izrastao. A ako je išta dobro i hvale vredno živelo u njemu, očegledno je umrlo na ulicama Beograda onda kada mu je Mirko bila tutor. Rodio se novi dečak koji je prednost dao svom alter egu, jer niko se ne rađa zao - takav postane negde usput kada ga život sa malo izbora okuje. Uticaj, moć, i ono što prirodno ide uz taj duet - manipulacija strahom, doprineli su sveopštom rastu njegove megalomanije. Dobio je zaleđe, mesto broj jedan na startnoj poziciji, i ohrabrivan je do apsurda u naumu i težnji kako mu pripada sve na šta pomisli. Na kraju krajeva, možda pojedinac i mora biti zlo veće od drugih ako predvodi opskurnu organizaciju. Nikša je vođa kriminalne organizacije - jasnije ne bi moglo biti čime se bavi ni da je stavio natpis na čelo. Nasledio je Rašidove poslove, ali ništa od njegovih osobina. Otišao je u krajnost. Ipak, ko sam ja da mu sudim? I sama sam otišla u krajnost. Voljno ili ne - potpuno je nevažno. Važno je gde smo sada. A tu smo - na prekretnici između dobra i zla. Balansiramo poput akrobata na krutoj žici a ispod nas je goli beton. Jedan pogrešan korak, gubitak ravnoteže nas deli od pada sa fatalnim ishodom. Ja ću se razbiti o beton na hiljadu komada, Nikša će preživeti. Njega je prekalila ulica, Rašid i mafija, a mene bol. Ulica voli i sebično čuva, kali i osnažuje svoju decu, a bol… Bol je manjkava, prevrtljiva učiteljica - nekoga uzdigne, nekoga uništi. Od mene je napravila osobu sa hendikepom koga ponekad nosim nalik krilu anđela, a ponekad vučem za sobom nalik Luciferovoj slomljenoj, krivo srasloj nozi.
Danas, kada je ispod mene kružio Sofokle, na tren sam poželela da je prava agresivna ajkula. Ona koja napada na najmanji znak nepažnje i da ću joj postati obrok. To mi je bilo prvo upozorenje da je moja stara drugarica depresija još uvek prisutna. Vreba me iz tame moje duše i čeka da posrnem, pa da me uzme podruku i povede nazad u mrak iz koga sam ispuzala poput vojnika iz rova dok oko njega proleću neprijateljski metci. Vukla sam Nikšu, ne znajući da nismo u opasnosti, i nekako zaboravila da želim da stradam. O, ne, nije on moj lek. On je distrakcija koja mi, na žalost, postaje neophodna.
Znam da me čeka u dodeljenoj mi tamnici, koja se naziva soba. Ne žurim dok hodam kroz hodnik od Rašidovih odaja. Zastajkujem namerno, razgledam umetnine, razmišljam i borim se da potisnem svaku misao koja me muči. A svaka je uporna, istrajna u nameri da me pokori. Pak, ma koliko usporavala korak i kao ratnik tukla misli, nema više šta da se vidi niti misli jer sam došla do vrata iza kojih me čeka usud. Ispravim ramena, spremna na svaku ludost koja bi mogla da mu se otkine od usana, i pritisnem kvaku.
Zateknem ga izvaljenog na krevetu, nagog do pojasa. Ruke je stavio pod glavu i sa levog bicepsa mi se rugaju tetovaže klikera i modrice koje sam mu napravila. I zar ovo nije pravi primer paradoksa? On i ja - nas dvoje smo kontradikcija koja živi i diše. Zaslepljeni u trenucima strasti zaboravljamo ko smo, kakve su naše istine, ili barem ja zaboravljam.
- Jesi li završila bajku za laku noć? - progovori i bolje se namesti uz uzglavlje. U glasu mu naslućujem neodobravanje. Deluje kao da se duri poput deteta u kazni.
- Hoćeš da ispričam i tebi jednu? Znam ih mnogo, ipak sam vaspitačica deci predškolskog, ili još mlađeg uzrasta - izvijem obrvu upitno, spuštajući ruke na kukove. Glumim drskost, jer se trenutno svakako sem drsko i odvažno osećam. Ali sa njim u istoj prostoriji, moram biti oprezna iako je naizgled uzaludno.
- Ne volim bajke. Realnost mi se više sviđa. A da bih zaspao moram prvo dobro da se izmorim. Dođi! - potapše rukom mesto pored sebe, pokazujući gde me želi.
- Mislim da bi trebao da ideš u svoj krevet, a meni ostaviš ovaj koji ne želim. Isto kao što ne želim ni tebe. Šta je bilo sinoć, bilo je. Noćas ništa više nije isto - napravim dva koraka unazad i otvorim vrata, potom se pomerim u stranu i prstom pokažem pravac kojim bi trebalo da krene.
- Nije isto, u pravu si. Sada je bolje i… Znaš šta je još bolje? To što ne postoji put nazad. Nema povratka u poricanje. Želiš me! Priznaj naglas, biće ti lakše. Ispred mene nema potrebe da se pretvaraš. A sad, dođi - ponovi tapšanje i namigne mi kao da sam nekakva blesava frajlica koju je sreo u kafiću, a koja ga je netremice gledala i čekala poziv da mu priđe.
- Izađi! Ne želim te!
Ne odstupam od zamisli da ga izbacim, ali on se ne miče. Na moje sve veće mrštenje i ratoborni stav koji sam zauzela kod vrata, zasmeje se tako jako da mu smeh odzvanja o zidove. Smeje se kao da nema briga na pameti, kao da je sam na svetu i zadovoljan što je tako.
- Šta je smešno?! Izađi pa se smej u svojoj sobi do mile volje.
- Ti… Ti si smešna - najednom smeh zamre. Uozbilji se u treptaju oka i ustane sa kreveta, krećući se ka meni. - Neću izaći iz prostog razloga što mi se može da ostanem. Ostaću, a ti ćeš svući tu cvetnu krpu i prepustiti se svojim nagonima.
- Nemam nagone... Nisam životinja - promucam, dok pratim kako napreduje sve bliže meni. Na kraju nema kuda dalje, zaustavlja se tik do mene.
- Imaš! Svako ima nagone: primitivne, uzvišene, ove ili one, ali svako ih ima. I oni nas većinom vode - ugao usana mu se sveznajuće izvija na gore. Podiže obe ruke uvis i prstima prelazi po mojoj koži ispod bretela moje krpe od haljine.
- Možda tebe vode. Mene sigurno ne - zakoračim unatrag i sudarim se sa komodom koja stoji desno od duplih vrata, ali sam se barem na kratko oslobodila njegovih upornih dodira.
On zakorači bliže i zarobi me obema rukama, spustivši ih oko mog struka. Cimne me ka sebi, prilagodi stisak i podigne me, potom spusti na ravnu površinu komode. Unese mi se u lice i njuška mi obraz. Glasni prasak se razlegne sobom. Shvatim da je nogom zalupio vrata tako jako da se udar verovatno čuo u celoj kući.
- Hmm… Da li si sigurna da te ne vode? - šapne mi na uho, nastavljajući da me miriše po vratu kao da je zaista mužjak koji se udvara ženki.
Odgovor mi zamre u grlu. Sve što sam htela reći progutao je svojim usnama, sprečio poljupcem. Možda me ipak vode nagoni. Prepuštam se najvećem neprijatelju svog bića. Ljubim ga, grlim rukama i nogama i zaboravljam sve strahove, zebnje i crne slutnje. Opojan miris vanile mi puni nosnice, slično kao i prethodnog puta kada sam se podala muškarcu koji bi me izbacio napolje i ne bi dvaput razmislio o tome šta to meni čini. Haljina mi puca po šavovima dok je njegove nemilosrdne šake raskidaju napola. U trenu smo koža na koži - dvoje ljudi koji utažuju glad, ali samo jedno ne mari za posledice. Priželjkuje ih dok drugo gubi nit sa stvarnošću i posledica mu deluje tako udaljeno, nemoguće čak.
Grebem ga po leđima svom snagom tako da oseti deo moje nemoći u borbi da mu odolim. Ali što ga jače zasecam noktima po koži to on postaje luđi. Prigušeni, neartikulisani zvuci mu se stvaraju u grudima i vibriraju uz moje grudi. U preciznom naletu njegovih kukova ponovo smo jedno telo, a sve ostalo u nama ima oznaku broja dva. Drugačije ne može biti, nema izgleda da se ikada dogodi. Uzdah, krik, vapaj… Vrisak propasti mi se zaglavio u grlu. Prihvatam Nikšu telom a blokiram ga srcem. Tu, ispod mojih rebara, gde je jednom raslo i svoj oblik i funkciju dobijalo drugo srce, za njega nema mesta. Ako ikada na tom pustom žlebu mog trbuha zakuca novo, Nikša za njega neće znati. Ako i sazna, biće ga željan. Postaraću se da ga gleda samo iz daleka.
Komoda škripi poda mnom usled grubih i brzih Nikšinih naleta. Upijam svaki njegov prodor i odgovrama istom merom, izdižući se ka njemu. Pratim ritam koji je uspostavio i imam osećaj kako da lebdim van sopstvenog tela. U limbu sam između jave i sna; između neminovnog i sprečenog. U njegovom sam naručju - telesno zadovoljena, a emocionalno osakaćena… Ne znam gde sam dok mi orgazam steže karlicu i šalje najezdu trnaca kroz kosti. Tu sam a ipak nisam. I ne mrzim ga. Prezirem sebe što nisam jača, odvažnija, i što ne mogu da se oduprem Nikšinom zovu tela.
- Danice… moj mali brodu u oluji, bićeš moja čak i kad budem daleko - prigušeno, zadihano kaže, usana zalepljenih o moju slepoočnicu natopljenu znojem, gurajući se u mene iznova i iznova. - Meni pripadaš… Meni pripada ono što će odavde izaći u svet...
Znam na šta je mislio pod „ono“, ali reagujem tako što stegnem butine silnije oko njega kao da i ja želim isto. Zariva se takvom silinom da mi se kičma po instinktu krivi, a glava pada unazad u delirijumu. Pogađa me još jedan naknadni potres i nešto se ruši iza nas, pada na pod i razbija se. Kroz zvuk stakla koje se lomi, Nikša stenje, svršava i konačno se umiri iznad mene. Grlim ga zalepljena za njegove grudi. Ispod sklopljenih očiju vidim nedefinisani oblik nekog stvorenja koje ima identične oči kao Nikša. Smeši mi se i kada trepnem i otvorim oči, odraz tog bića vidim i u modrim dubinama Nikšinih zenica.
Volela bih da je biće stvarno, da je tu i da me drži za ruku. Volela bih kada bi svaka stvar na koju pomislimo bila laka, prirodna poput prvog dečijeg koraka. Pali bi jednom, možda dvaput, a potom potrčali u naručje onog ko se našim samostalnim koracima raduje. Ali prebrzo, u praznom prostoru između koraka, odrastemo i zaboravimo na svaku radost, a oni koji su se nama radovali odavno više ne borave među živima. A ako pak ne zaboravimo kako je lepo smejati se i biti srećan, onda sreću obesmislimo, zanemarimo, protraćimo, težeći nekoj većoj radosti koja niti je moguća niti je nama namenjena. Težila sam maloj sreći, nisam tražila od života previše i nemoguće, ali nije bilo dovoljno želeti malo kada pokatkad i to malo postane preveliko.
Nije mi bilo suđeno da uz Ivana dočekam duboku starost i da na krilu ljuljam krv moje krvi, dok mu pričam bajke koje je moja baka meni pripovedala. I davno sam to prežalila. Pomirila sam se s tim da nismo bili suđeni jedno drugom i da bi moja najveća životna greška bila da smo tu vezu, održavanu čistom snagom mišića, krunisali brakom kako sam isprva htela. Bog mi se tada nasmešio i sklonio Ivana sa mog puta, ali me je tom prilikom duboko ranio. Shvatila sam da Ivana nikada nisam volela toliko da ne bih mogla da zamislim dan u kome njega nema. Ne, takva ljubav nije bila među nama. Ali to što je iščupano iz moje utrobe na mučnom rastanku dvoje stranaca, kakvi smo mi postali, to nisam prebolela ni dan-danas. Verovatno nikada ni neću preboleti.
Čudan je organ to ljudsko srce. Ono besomučno, tvrdoglavo kuca čak i onda kada svi ostali organi u telu posustanu. Ono se bori čak i kada razum opere ruke od svih naših postupaka, bili oni dobri ili loši. Srce kuca i nada se iako je svaka nada odavno napustila svoj dom i odselila se kod nekog ko ume da je ceni, kada već u starom domu niko nije mario za nju. I moje srce kuca. Udara o grudni koš uzalud. Nikšu ne zanima ono, a ni mene ne zanima njegovo. No, ipak, kao da se dozivaju ehom koji prave. Dozivaju se a ne znaju zašto kada se ne sporazumevaju. Govore posve različitim jezikom ali i dalje uzvikuju. Ne odustaju. Divlje nam kucaju srca dok se strast smiruje u našim venama. Avaj, povik im se gubi u bezdanu od suprotstavljenih očekivanja.
------
Mili-Jana
❤️❤️❤️❤️