Nikša
Mokru, šokiranu i nadasve zbunjenu Danicu, ćutke sam odneo, na rukama, do sobe. Voda se cedila za nama sa njene haljine koja joj se uvila oko udova i zalepila na telo. Među tim zidovima već je počela da nalazi utehu, misleći da je odaja oblika kvadrata može zaštititi. No, ne može. Nikada u njoj neće naći mir. Ne od mene. Jednom kada je pustim da ode, sa sobom će poneti pregršt svakojakih uspomena i shvatiće kako su: uteha, zaštita i mir - precenjeni. Nedostajaće joj moja nikakvim normama opterećena tačka gledišta na život; nedostajaće joj moje „ludo“ koje je toliko plaši.
Spustio sam je na krevet i ostavio tako da leži. Napustio sam prostoriju bez okretanja ili neke dodatne radnje i zaputio se do svoje stare sobe. One koja mi je pripadala od dana kada sam počeo da živim sa Rašidom i iz koje sam spakovao i poneo dva kofera i otišao za Pariz kao izgnanik, a taman sam se navikao na činjenicu da nisam sam. Ista je i dan-danas. Isti ogromni tamni ležaj odmara uza najudaljeniji zid od vrata, u isti debeli persijski tepih mi upadaju bosa stopala. Zavese boje plavog maka razmiče vetar i nagoni ih da viore i dotiču obod terase, a ponekad promene smer i tkanina poput ruku sablasti šara po unutrašnjosti. Soba mog okrnjenog detinjstva je sva u crnim i duboko plavim, hladnim nijansama, baš poput mene. Kroz prozor i rasplesane makovnjače vidim drvo čije se grane suše i čiji su dani odbrojani. Stablo mu je staro koliko i ja. Posadio sam ga uz Rašidovu pomoć kada sam zvanično primljen u njegovu porodicu. Pričao mi je da je običaj u njegovoj familiji da svaki novi član posadi neku biljku i gleda je kako raste skupa s njim. Odabrao sam magnoliju iako mi je rekao da biram nešto drugo. Naravno da nisam hteo da promenim odabir. Uzalud mi je govorio da je magnolija teška, stidljiva dama među stablašicama koje cvetaju a ne daju jestiv plod. Hteo sam nju ili ništa. Rasla je i cvetala neko vreme kada sam dolazio u posetu, ali izgleda da joj je dosadilo da se bori protv neprijatelja koga ne može da pobedi. I evo je, suši se jer joj klima ne pogoduje, jer je pokorena. Možda je to znak koji bi trebalo da razmotrim, no u znake ne verujem. Gledam kako je posivela i pitam se: da li je uže zakopano pod njom istrulilo? Da li je nož kojim sam ga probio, podlegao zubu vremna i zarđao? Da li je onih nekoliko kapi krvi iz mog dlana otrovalo magnoliju? Život na ulici mi nije teško pao - za bolje nisam znao; nije mi teško palo ni to što sam prodat, ni to što je moja budućnost bila neizvesna… Ali to što me je Rašid poslao kod Aria kada sam se navikao da nekoga zovem ocem, na neki način mi je do kraja uništilo detinjstvo, ili barem ono što je od njega ostalo. Sa tada tek navršenih petnaest godina, gomilom podivljalih hormona koji su mi udarali u glavu i prepone, uzavrele krvi, krakatih udova koji su upućivali da ću izrasti u izuzetno visokog muškarca, shvatio sam da ništa ne traje večno i da ništa nije zagarantovano, ukoliko se za to sam ne pobrinem. I uradio sam to. Osigurao sam sebe i sve što me okružuje tako da mogućnost iznenađenja bude minimalna. A ako se ipak desi nepredviđena okolnost, brzo sam je okretao u svoju korist. Faktor iznenađenja ne postoji ako svakog ko bi mogao da ti zaljulja tlo pod nogama držiš u šaci. O svemu sam mislio, jedino ne o svom drvcetu. Pred očima mi je kopnilo. Rašid nije izdavao naređenje da ga iseku kako ne bi ružilo inače besprekoran vrt, a ja nisam preduzimao ništa da ga vratim ili bar održim na životu.
Skrenem pogled sa mrtvog stabla i odbacim mokru odeću sa sebe, pustivši je da padne na pod uz prepoznatljiv zvuk koji se razglene tišinom i potom nestane. Potpuno nag odem do kupatila i stanem ispod toplog mlaza tuša. Spiram so sa kože i prevrćem po mislima sve moguće ishode Danicinog i Rašidovog susreta. Gotovo sam siguran da će se Danici svideti starac. Ostaviće je u dodatnoj konfuziji, a to će mi ići na ruku. Nesvesno, Rašid će raditi za moj račun i na to sam svakako išao kada sam naredio Danilu da je dovede u Dohu. Oca ću upotrebiti kao alat i nimalo se ne stidim da to priznam. A i ona će se svideti njemu. Znam šta će videti u njoj i pustiću ga da misli da me je nadmudrio.
Nakon tuširanja, navučem na sebe identične bele lanene pantalone i istu takvu košulju, kakvu sam nosio dok sam Danici pokazivao vrt i moj način ronjenja na dah. Stanem pred ogledalo, prstima prođem kroz vlažnu kosu i spreman sam da obiđem oca pre nego gospođicu izvedem pred njega. Namignem i nacerim se samom sebi, potom se okrenem i dugim koracima odšetam odatle. Prođem širokim hodnikom do niza stepenica koje vode u prizemlje, zatim u holu skrenem desno u još jedan dugački hodnik na čijem kraju počiva zelenkasti mermerni luk. Ispod njega se nalaze bogato rezbarena vrata a iza njih svoje poslednje dane na Zemlji troši Rašid. Stanem pred njima, pokucam i čekam.
- Gospodine Nikša, gospodar Vas očekuje - obrati mi se verni Ibran, nakloni se i pomeri u stranu, propuštajući me unutra. Potom se još jednom nakloni i izađe, ostavljajući me samog sa ocem.
- Abu, kako si? - obratim mu se na arapskom i polako prilazim krevetu u kom leži i teško dolazi do daha.
Gleda me namršteno. Podozreva šta sam uradio i koga sam doveo u njegovu kuću. Njemu ništa ne promiče. Zna sve o svemu i svakom, pogotovo ono što se dešava ispod ovih svodova. Iako ne ustaje iz postelje već dugo vremena, njegove oči i ušu su posvuda - gledaju, osluškuju, planiraju, delaju. I sam sam njegova produžena ruka, treće oko, slonovo uvo - njegov sin.
- Danas sam bolje. A ti? Ili da pitam, kako je žena na spratu? - mučno sporo podiže levu ruku i prstom pokaže u pravcu tavanice. Iz desne šake mu, na nadlanici, viri braunila. Drži je preko stomaka dok infuzija, okačena na stalku kraj uzglavlja, kroz tanko providno crevo gura lekove u njegove vene, kap po kap. Oko vrata mu stoji traka koja pridržava silikonsku masku za dovod kiseonika do pluća, kada počne iznenada da se guši.
- Bez okolišanja, abu. Volim to kod tebe, ali i kod sebe - osmehnem se pitomo, sveznajuće i sednem pokraj njega tako da sam mu na dohvat ruke koja nije prošarana ljubičasto-žutim modricama, nastalim od uboda raznih igala. Spustim mu dlan na koleno i blago stisnem.
- Nikada nisam gubio vreme na trivijalne razgovore koji ne vode nikuda. Uvek prelazim na stvar, zašto te to onda čudi?
- Ne čudi me. Samo primećujem da se ne menjaš.
- Star sam i odveć bolestan da bih se menjao. Mlad čovek može da se menja, a star… On gleda kroz mutne, staračke oči kao njegova dece greše, srljaju, i kako sami sebi kopaju jamu, a on leži bespomoćan - skenira me dok teško govori, tražeći nešto na mom licu. Uvek traži iako je svestan da ništa neće naći.
- Nisi bespomoćan. Niti si to ikada bio. Šta je sa onim da jaki uvek jaki ostaju bez obzira na to koliko imaju godina?
- Rekoh da su stari bespomoćni, ali uvek ima izuzetaka. Ja sam jedan od njih. No, pusti to. Radije mi odgovori na ovo… Kada sam ti rekao da obezbediš naslednika, ne sećam se da sam spomenuo da to uradiš na silu. Ali, pošto si oteo tu devojku i doveo je ovamo, možda je neka viša sila ipak umešala prste. I pre nego što mi kažeš da nevidljive sile ne određuju tvoj život, dopusti da ti kažem da si sve to mogao da uradiš bez da je predstaviš meni. A ti si je doveo… Znači li to da ćeš je oženiti?
- Ako bude bilo potrebe, oženiću je. Mada, gledaću da tu mogućnost izbegnem.
- Onda zašto je ona ovde ako ne planiraš da joj daš svoje prezime? Ja sam možda širokih shvatanja za razliku od mnogih mojih sunarodnika, ali nisam baš toliko liberalan. U mojoj kući neće boraviti žena sa kojom nameravaš da zadovoljavaš niske strasti dok ne zatrudni… Ako si to hteo, trebalo je da je vodiš u Pariz, ili da ostaneš u Beogradu. Poštovaćeš moje ime i tradiciju dok si ovde! Zato, ili je vodi u hotel pa tamo radi šta te volja, ili je proglasi svojom pa potom pravi decu - zakšlje se i navuče masku sa kiseonikom na lice.
- Oče… - pažljivo mu sklonim ruku. Uzmem masku svojom rukom i namestim mu je, pričvrstivši trake oko glave tako da ne mora da je pridržava. Potom nastavim: - Ne želim decu, već dete. Želim sina. Jednina.
- Jednina… Moj si sin. Ne bi mi mogao biti bliži ni da si od moje krvi nastao, ali… Ne možeš tako govoriti. Dete nije predmet da ga pomičeš sa mesta na mesto. Nije u tvojoj volji kog će pola biti i šta će postati. Dete je moć, ali i velika briga. Vidi Emraha i vidi sebe. Obojica ste moji i bolite me isto. Doduše, više ti nego on, iako je on bolestan a ti zdrav… Sa njegovom boljkom se borim godinama i navikao sam, ali sa tvojim zdravljem nikada nisam naučio da se izborim. Dokle ćeš tvoje zdravlje izdavati kao bolest?
- Odlično znaš ko sam i kakav sam. Ne nadaj se da ću biti drugačiji. Zar i nakon toliko godina koliko me poznaješ i dalje gajiš nadu? - stegnem mu šaku svojom. Nemam šta više da mu kažem sem toga, jer to je istina. Nada se uzalud.
- Čovek se nada dok je živ, a roditelj se nada i nakon smrti… Pozovi je, neka dođe kod mene.
Sklapa oči i time me otpušta. Ponekada se osećam krivim zbog toga što sam mu rušio, i dan-danas mu rušim, te nede koje pažljivo čuva, misleći da ću biti bolji čovek. Ali, sebi sam dobar ovakav kakav sam. Ne postoji način a ni osoba zbog koje bih bio išta drugo do abicioznog, pragmatičnog čoveka obešnog srca. A mrtvo srce ne kuca. Zar ne?
Kako zakoračim van sobe, naletim na Ibrana. Stoji pred ulazom poput avetinjskog čuvara. Jevrejin - suvonjav i ozbiljnog izraza lica, oduvek mi je predstavljao enigmu. Nisam mogao lako da ga pročitam ni uz najbolji trud, ali valjda je to odlika bivšeg agenta jedne od najvećih obaveštajnih službi ovog dela sveta. Mada, koliko je agent ikada bivši, veliko je pitanje. Čak i da pred njim eksplodira bomba ne bi trepnuo, jednostavno bi odstranio gelere i rekao kako je znao da će se desiti bombaški napad. Bio je spreman da pogine za Rašida i služi ga dokle god bude živ, ali i da prenosi informacije kome treba i gde treba. Nisam sklon antisemitizmu, ali njega bih makar uštinuo, čisto da vidim da li je živ ili je mrtvo truplo koje hoda jer je kao klinac preživeo Holokaust i tragovi tog perioda vidljivi su mu na licu. Danica će biti prestravljena kada ga ugleda. No, preživeće.
- Idi po devojku! - naredim mu.
Klimne glavom i kao dobar sluga odlazi da izvrši zapoved. A ja se sklonim u stranu, u malu senovitu nišu pred kojom na metalnom postolju stoji ogromna slika, ulje na platnu pod imenom - Narcis, čuvenog Karavađa. Uvučem se iza nje i gotovo se grohotom nasmejem. Ko bi rekao da ću se kriti poput nekakvog lopova samo kako bih video Danicin izraz lica dok hoda pored Ibrana.
Ne prođe dugo, a dvojac se pojavi u mom vidnom polju. Danica svako malo podigne pogled i osmotri Ibrana koji bezmalo gazi strojevim korakom. Hoda pored nje a isto tako bi mogao da bude i sam. Radi se o varci, jer on i te kako obraća pažnju na apsolutno svaku sitnicu. Ona hoda kao da izlazi pred streljački vod - bleda u licu, stopala joj naoko uzmiču, ruke drži ispred sebe i neprestano stiska šaku o šaku… Mali znaci očite nervoze je odaju, mada se trudi da izgleda smireno i neprobojno. Pre nego što joj on otvori vrata, grlo joj se pomakne dok guta i duboko udahne. Potom nestane unutra, a sluga, ubica, obaveštajac okrene se u mom pravcu i svečano se pokloni, opet. Primetio me je, nisam ni sumnjao. Nacerim mu se iz svog skrovišta, vireći preko ruba slike.
Idemo, Danice. Očaraj mog starog oca. On tebe sigurno hoće., pomislim, smešeći se kako kakva budala i izađem iz niše.
Zagledam se u Kravađov rad i čekam svojih pet minuta. A oni će neizostavno doći jako, jako brzo. Onog momenta kada posluša šta abu ima da kaže, počeće da veruje u iluziju umesto u stvarnost, u laž umesto istine. Neće razlikovati dan od noći, jer neće shvatiti da se smenjuju pred njom i odnose je sve dalje i dalje od prvobitnog stanja.
***
Danica
Kakav dan!… Kakav svet!… Kakvi ljudi! Glava, srce i telo mi vode rat. Gubitnički, surovi rat u kome nema pobednika već strane koja manje strada od druge. Osećaj stradanja me ne napušta od kada me je Nikša poljubio a ja mu uzvratila, od kada me ostavio bez daha, mokre odeće, da se izborim sa samom sobom.
Kada sam ga poljubila, skočila sam sebi u usta, pogazila sopstvena načela, i sve u svemu - pljunula na sve što sam se zarekla da neću uraditi. I oči sam sklopila da ne vidim sudbinu kako mi se ruga u lice. Bilo mi je lakše da ne vidim i da mislim kako ništa nije stvarno ukoliko vizuelno ne doživim naše spajanje usana. Mislila sam da će mi biti lakše ako isključim vid i time zanemarim kome dajem poljubac. No, naivna sam. Gledala ili ne, Nikša je taj koga vidim i kada ne vidim. Njegove su usne bile na mojima, njegove su ruke opasale moj struk i podigle me uvis tako da mu budem bliže. On je taj od koga ne mogu da se sakrijem. Taj koga se istovremeno bojim i ne bojim. I boli me to što nisam hrabrija, drska i bezobrazna koliko i on. I što ne mogu da mu se podsmehnem i kažem kako me malo ljubljenja nije pogodilo. Zapravo, reći ću mu čim dobijem priliku da mi je njegovo ljubljenje odbojno i da sam ostala bez reči kojim bih opisala koliko mi se zgadilo. Lagaću bezočno i držati se za laž dokle god bude imalo smisla. Njegovo drugačije ponašanje prema meni ne sme da me zavara. Nikako ne smem da zaboravim izgovoreni predlog iz Beograda. Tamo je pokazao svoje pravo lice, a ovde igra igru. Sigurna sam da je tako, samo još da uverim poblesavelo srce da je sve neslana šala i nagovorim ga da kuca ravnomerno. Ako ga ne zauzdam na vreme, lament će pasti nada mnom i ovoga puta biće veći i teži od onog pre. Žal nad samim sobom najviše boli. Zaboli do same srži, jer onda kada izdam godine u kojima sam iznova učila da koračam sitnim koracima ne bi li negde usput pronašla ono ko sam uistinu, žalost će biti nemerljiva. Nisam ova žena koja drhti kao nit paučine pred naletom povetarca. Nisam… Odbijam da budem.
Ali ruke mi ne miruju, tresu se sa svakim korakom kojim pravim dok me ovaj čudni čovek prati. Ni ime mi nije rekao već karikirano ljubazno preneo da me čeka - gospodar, Rašid.
Grudi mi se stežu a šašavo srce bubnja u ušima. Hladan znoj me obliva a konačno odredište je sve bliže. Ispred sebe ne vidim ništa. Nalik novembarskoj magli koja drema nad modrom vodom Dunava, obavija me strepnja i zamućuje rezonovanje. Još jedan mučni uzdah uzimam i nakon njega avet me dovede do vrata dostojnih dvorca i pokaže mi da uđem. Nisam se ni snašla a već stojim u sobi koja miriše na neku tvar sličnu asepsolu i lekove. Miriše na bolest, samoću i smrt koja se bliži. Ove stvari imaju svoj miris i svaki sam, na žalost, iskusila. Kroz sve te arome telesnog propadanja, dopire i miris nekog jakog cveća i dodatno me guši. Ljiljan… Otužan miris dopire od buketa ljiljana položenog u vazu na komodi kraj mene. Ponovo udahnem i blago potresem glavom kako bih se opustila i rasterala mučninu koja mi se diže iz stomaka. Ispravim ramena i tada začujem kašalj. Uperim pogleda ka izvoru zvuka i tamo ugledam čoveka guste sede kose, ispijenih obraza i voštane boje kože. Gomila medicinskih pomagala ga okružuje, ali ništa od toga me ne iznenađuje koliko njegove tamne oči koje kao da zadiru ispod površine mog straha i predrasuda. Netremice me gleda a onda pokuša da se osmehne, no jedino uspe da stvori beličastu maglicu na masci uz pomoć koje diše i zakašlje se.
- Polako, gospodine - nesvesno progovorim na srpskom pre nego što pomislim, i skoro potrčim ka njemu. Više me nije strah od nepoznatog, prevladava moja rođenjem data vrlina… Bolesnom i potrebitom uvek pomozi iako ti je stranac.
- Dobro je… dobro je… - podigne ruku da me zaustavi i prokrklja reči na grubom engleskom čim dođem do njega i pokušam da mu pomognem da se uspravi. - Ovako mi je dobro. Privuci stolicu i sedi - očima mi pokaže na raskošni naslonjač sa čijih rukohvata vise kićanke.
Poslušam ga, primaknem antiknu stvar i pomirljivo sednem, skrstivši ruke na krilo. Njegov pogled ni na sekund me ne napušta, prati šta radim i kao da mi čita govor tela.
- Ja sam Danica - izustum nakon par trenutaka koji su se razvlačili u tišini.
- Znam. Ja sam Rašid Abu Mehmet Al Asad, no ti me zovi abu. Biće dosta… Ovde nisi došla svojevoljno, zar ne?
- Nisam i mislila sam da bi Vi mogli da urazumite sina…
- Stani, devojko! On radi šta hoće, nikoga ne pita za savet a sluša samo onda kad mu odgovara. Ne mogu da ga urazumim, ali mogu koješta drugo. Ali prvo… Pričaj mi malo o gradu gde si rođena. Beograd poznajm vrlo malo, bio sam u njemu jednom davno i jako kratko. Nikša ne želi da priča o njemu. Ne vežu ga lepe uspomene za grad na ušću dvaju reka.
Pročistim grlo i započnem priču kakvu bi pričao turistički vodič radoznalim turistima. Govorim mu o značajnim zgradama, o mestima koje vredi posetiti, o mnogim pesnicima i sve vreme slutim skrivenu nameru iza navodne znatiželje. On je dobrano ophrvan bolešću ali mu um radi savršeno, toliko mi je jasno.
- Nisam te pitao o tome - prekine me kada naširoko počnem da brbljam o spomenicima kulture, potvrdivši moje sumnje. - Nemaš razloga da se plašiš mene, devojko. Nepokretan sam a i da nisam, nikada ne bih naudio ženi. Pogotovo ne onoj koja boravi u tuđoj zemlji, pod tuđim krovom i strepi od toga šta će biti sa njom. Nemoj se bojati ni Nikše… Ipak je on donekle mojih ruku delo.
- Ne plašim se - ispalim kao iz topa iako to nije posve tačno i ispravim ramena.
- Neka bude tako kako kažeš, ali nisi me uverila.
- O čemu želite da Vam pričam?
- O nečemu što nema veze sa zgradama i spomenicima… Pričaj mi o nečemu što ti posebno voliš.
Na stotine priča mi padne na pamet. Ali odaberem onu koja nema veze sa Beogradom a ima svaku vezu sa mnom i mojim odrastanjem. To je ono šta on želi da zna. Ko sam ja? Ko je Danica, kako je živela, ko ju je odgajao i koje joj je vrline i mane na tom putu usadio. Pogled mi odluta prema prozoru i vrtu koji se nazire kroz okna. Sunce se spušta nebom, uskoro će zavladati tama, a moj glas sigurniji nego ikad pronosi se prostorijom. Postala sam nesvesna mesta na kome se nalazim. Moja priča me vraća u Beograd, u moj stan, u vreme kada su mama i baka bile žive i kada je tata bio živ. Kada smo slična predvečerja provodili u šetnji uz reku, u igranju društvenih igara dok mama sprema večeru, a baka moj omiljeni kolač. Ostajem bez daha, ali ne posustajem od pripovednja o tome kako mi je baka čitala priče za laku noć a mama i tata, kao da su taze venčani, kradomice delili poljupce kada su mislili da ih niko ne vidi. Glas mi poklekne u trenu kada kroz grlo protisnem kako je tata otišao prvi na put bez povratka, a za njim majka pa baka. Sve što je deo mene, prosipam pred noge starcu koji se i sam sprema za isto putovanje.
U hodu kroz hodnike najlepših i na kraju tužnih sećanja, otela mi se suza i skotrljala niz obraz. Nisam je obrisla. Pustila sam da se sama osuši i da je čovek, koji nije ni zvuka napravio, vidi. Neka se lament navuče i nad Dohom, nada mnom, nad Rašidom i neka pohrli natrag Beogradu. Neka nas prekrije sve i neka uvidimo da tuga ide uvek uz nas. Ma gde bili i ma šta radili, ona nas prati poput senke i nijedan grad na ovom svetu ne može da je umanji, jer u njemu nije nastala. Da bi se prošlost i budućnost pomirile moramo se vratiti na mesto odakle je tuga potekla, pa ako ima leka ima i nade u bolje sutra ako je već danas ukaljano.
I zaćutim. Nemam više šta da kažem. Nijednu lepu stvar da navedem, jer sa smrću svih koje sam volela, počinje moja borba s vetrenjačama. Odbijala sam i onda i sada da je uzaludno vitlati mačem u pravcu drvenih peraja. Tu poražavajuću činjenicu nije prihvatio ni Don Kihot, a kamoli ja. Mala, tek jedna u milion, Danica koja misli da mora ovo i mora ono. Mora da se makar na kolenima digne sa dna i započne sve ispočetka; mora da radi, zaradi, i ne razmišlja šta će biti kada novi dan zarudi. Mora da sanja i zamahuje mačem neumorno ili će se depresija vratiti i uspeti da je udari tako da više nikada ne ustane.
- Šta je vreme ako u njemu ne sanjaš? - kroz sad potpuno mračnu sobu, probije se Rašidov gals i trgne me iz još mračnijih misli. Mrak je zavladao a nisam ni primetila. Okrenem se ka njemu, ali pre nego bilo šta kažem on nastavi: - Šta je san ako ga po buđenju gubiš? Šta je gubitak ako ništa nisi ni dobio?... Onda to znači da ništa ni nemaš. A ako ništa nemaš, ništa te ni ne boli. Čovek koji nema srcu dragu osobu, nije čovek a samim tim nema ni srce… On je stvar. A ako ga nekim čudom ipak dobije, ne ume da prepozna čime je darovan. To ti je moj sin, devojko. Čovek gladan svega iako mu je stomak sit… Oči su mu gladne, srce mu je prazno. Mislio sam da sam popunio svaku prazninu koju je imao, ali pogrešio sam. Neke njegove praznine nadilaze moju moć. Omanuo sam, ali ti nemoj. Uči na mojim greškama, jer ono što ćeš dobiti kada pustiš svoj koren pod zemlju njegove kože biće samo tvoja bašta, gde si svaki cvet svojeručno zasadila. A i ja sam tu. Iskoristi moj uticaj kao oruđe dok još dišem.
- Zašto mi ovo govorite? Ne želim…
- Razmisli - prekine me. - Ne možeš da ga nateraš da zaboravi da te je upoznao. Izbaci svaku ideju iz glave o tome. I kada to znaš, onda radiš tako da od toga imaš vajde. Pusti ga da misli da sve drži pod kontrolom čak i kada ti bude to tvoje dobro, i Alahovom promisli, neiskvareno srce iščupao iz grudi. Pusti ga. A kada bude likovao u pobedi, obrati se meni. Ja ću iščupati njegovo srce i dokazati mu da ga ima. Dokazaću mu da dete nije igračka za moć i stvoriću vam dom. Tek tada ću umreti, svestan da mi on neće doći na grob. I ne mora. Dokle god znam da sam postupio ispravno, njegov poslednji pozdrav mi ništa ne znači… A sada idi. I sutra u isto vreme dođi kod mene i seti se još neke priče… Te što je ovoga puta ostala neispričana. Nju želim da čujem.
- Gospodine…
- Abu! Sutra me oslovi tako, a ja ću ti reći šta ta reč znači. Idi!
Ako su mi noge bile olovne kada sam dolazila, sada su okovane i zavezane za gvozdenu đulad koja me usporavaju toliko da gotovo i ne mogu da se pomerim. Jedva uspem da se dovučem do vrata i setim se kroz metež svega što mi je upravo rekao, da mu nisam poželela laku noć. Osvrnem se preko ramena i ispustim dah. Rašidove oči su sklopljene. Zaspao je ili želi da verujem da spava.
- Laku noć! Mislim da ću Vas poslušati - potiho kažem za slučaj da me ipak čuje.
Hoću, poslušaću ga. Šta je čupanje srca do kraja ako je već pomereno iz ležišta?... Lament i nad mojim srcem.
--------
Mili-Jana
Lament - u bukvalnom smislu znači jadikovanje. Ali u kontekstu rečenica može da predstavlja sinonim za: tuga, žalost, jad.
❤️❤️❤️❤️