Lokalitet Al Džasasija, severoistočna obala Katara
Nikša - 15 godina
Put od dečaka, prodatog u belo roblje, do dečaka koji već pet godina uči i usavršava se da komanduje bio je dugačak. Valovit i uzdignut nalik peščanim dinama, koje su prirodna prepreka i odbrana između Persijskog zaliva i Katara. Sada znam gde je Katar na mapi sveta, znam i šta je Doha, znam i ko su ljudi koji su me kupili, iako oni ne bi upotrebili tu reč. Regrutacija - to je termin koji im se više sviđa. Štićenik, ne rob - drugi termin koji im je mio.
Rašid Abu Mehmet Al Asad - moj mentor, moj otac po izboru, moj vetar u leđa. Čovek prema kome sam u naletu prkosa ispljunuo krv, podučava me kako da je zadržim u sebi. Uči me kako da pričam, kako da pišem, šta da mislim i kako da radim. No, moja narav se uvek probija kroz sve lekcije i svakoj nalazim manu, menjajući je i izvodeći svoje zaključke, sve dok se ne poklopi sa stavom koji imam ka njoj. Rašida to ponekad zabavlja, a ponekad mu kida živce. Ali on to ne pokazuje, jer mene uči kako da radim jedno a govorim drugo. Ne slažemo se baš najbolje, ali on nešto vidi u mojim štrkljavim udovima petnaestogodišnjaka, što ga navodi da mi se smeška čak i onda kada sam zaslužio ukor.
Vodi me sa sobom i njegovim najstarijim sinom Emrahom, koji je dve godine stariji od mene, na sva važna mesta po Kataru ali i u zemlje koje smatra riznicama znanja. Kada me je vodio sa sobom u Rijad u posetu vladajućoj kraljevskoj porodici, toliko mi je pričao o istoriji Saudijske Arabije, njenom konzervativnom putu vere i spoljne politike, kojoj nije dozvoljeno mešanje u zakonodavni sistem te zemlje, ali Saudicima jeste dozvoljeno da se upliću posvuda drugim kanalima, bio sam fasciniran. Upijao sam sve što je pričao i obrađivao sa svih strana paradoksalni sistem kojim su se služili, a onda sam Rašidu nadenuo nadimak od milošte - Rijad, jer on je bio kao oni samo u nekim stavovima slobodnijeg shvatanja. Nakon te posete sam poželeo da budem kao oni. Da držim svoje blizu, da ih veličam i ljubim im ruku, a tuđine suptilno uništim ako ne žele da mi se sklone s puta. Rašid se tada ponadao da sam shvatio suštinu i da ću Katar smatrati svojom domovinom. No na njegovu žalost, nedvosmisleno sam istakao da sam ja sin domovine koja jedino postoji u mojoj glavi. Jedino se njoj priklanjam, njene običaje poštujem, a bližnji mi je Rašid, svi ostali su tuđini. Tada mi je rekao da me šalje kod Aria u Pariz na pet godina, verovatno misleći da će on imati više uspeha oko mog učenja dvojnom patriotizmu. Tom prilikom sam video razočaranje u njegovim mudrim očima. Zapeklo me to što sam video sebe kao neuspeh u Rašidovom rezigniranom stavu, ali protiv svoje srži nisam mogao ma koliko da sam se trudio.
- Uzmi ovo, sine. Veži ga oko pasa, a drugi kraj veži za ono što ti je važno. Napravi jak čvor, tako da se nikada ne olabavi. Ostaćeš vezan samo ako nađeš čvrst stub, koji može da izdrži tvoje otimanje - pružio mi je konopac dužine dva metra, dok smo stajali na vrhu dine i kroz bele marame na glavama, koje su se nalik zastavama viorile na vetru, posmatrali more kako se mirno mreška u daljini.
- Kako da se vežem? - zagledao sam kanap, provlači ga kroz prste.
- Nosi ga sa sobom, neka ti bude na vidiku. Kada dođe vreme, znaćeš kako i gde da ga vežeš. Sada si kao vlat trave, izvađene iz Crvenog mora. Kivan si na svoje vode, jer su te nasukale na obalu. Ljut si, a ljutnja dubi jaz nad kojim stojiš. Što se više srdiš, dublje ćeš pasti. Zapamti, sine, jednom kada te to izdajničko more nanovo pozove sebi, vratićeš mu se da pokažeš kako si porastao i kako ima života i nakon njega.
- Želim da se vežem za tebe, abu - usnuca mi drhti dok ova molba napušta moje grlo. Stežem kanap u rukama i osećam kako mi se srce steže dvaput jače. Guši se. - Ne šalji me Ariu. Hoću da ostanem s tobom.
- Ne možeš, Nikša. Nisi spreman da ostaneš - okrene me ka sebi i spusti mi obe ruke na ramena, zagleda mi se u oči i usta iskrivi u blagi smešak. - Moraš još mnogo da učiš, a uz mene to znanje nećeš naći. To je Arieva dužnost da te nauči. Potom ćeš se vratiti meni, ako to bude tvoja volja, nikako drugačije.
- Ne želim da idem! Rekao si da sam ti sin! Lagao si! - siknem kao ranjena zver i zmahnem rukom da bacim uzdu za kamile. No, on me uhvati za podlakticu i zaustavi moj naum.
- Bes… Šta sam ti rekao za bes? - uputa me, stežući mi ruku koja počinje da trne.
- Kanališi ga dok se ne preobrati u sredstvo kojim vladaš - odgovorim.
- Tačno! A šta ti radiš? Koristiš ga kao izraz. Kao štap kojim teraš škorpije iz peska. Neka štap postane sredstvo kojim ih mamiš. Manipuliši njima, pa tek ako primetiš da i dalje okreću svoje otrovne repove ka tebi, tada ih štapom smrvi.
- Ali…
- Nema ali, Nikša. Sin si mi, to nije laž. A deca se moraju puštati od sebe kako bi naučila. Idemo - povuče me za sobom.
Koračamo do ulaza u pećinu koja izranja iz peska i kao da ga guta. Sam ulaz je kao iznedren iz utrobe pustinje, kao da se mučila noćima dok pećinu nije rodila, znajući da je sve vredno muka jer je iznedrila nešto neprocenjivo. Unutra je mračno i tiho. Čujem sebe kako dišem i Rašida kako pažljivo opipava kameni zid u potrazi za bakljom. Kada je nađe i upali, plamen nas osvetli a tipičan miris krpe, loja i petroleja nas obavije poput drevne prošlosti, koja se ukaže pred nama. Krene napred, osvetljujući nam prolaz. Hodam za njim nesposoban da pravilno doživim lepotu. Ne mogu kada znam da odlazim. Površno zagledam urezane simbole riba, brodova i nekih nedefinisanih oblika u stenama oko nas.
- Ovo je jedno od retkih arheoloških nalazišta za koje se ne zna tačno koja ga je civilizacija začela - započne Rašid i osvetli sliku malog broda i ribe, urezanih iz ptičije perspektive. - Neki arheolozi smatraju da su ovde bili prvi hrišćanski narodi, pošto je riba jedan od simbola te vere, makar je bila u njenom začetku. Naši se naučnici ne slažu, ali ni jedni ni drugi nemaju dokaze za svoje tvrdnje. Svi se dive, iako ne znaju čemu ni kome. Razumeš? Neke su stvari van okvira svih doktrina, i njima se samo glup smeje i zbog nerazumevanja ih odbacuje.
- Zašto si me doveo ovde?... Zašto sada kada odlazim? - ne gledam ga. Brod koji je odoleo stotinama godina žigosan u kamenu, ima svu moju pažnju.
- Nema svako zašto svoje zato, Nikša. Ponekada… Ponekada je važnije ono što stoji između ta dva.
- Namera. Između stoji namera.
- Tako je! Moja namera nije da te odbacim. Zato ćeš sa sobom poneti i ovo - pruža mi nešto, što jedva nazirem pod slabim svetlom.
Ne pomerim se da uzmem šta god to bilo. Ipak Rašid ne odustaje, kao što nikada i nije odustajao od mene. Na grudi mi zalepi to što drži, tako da mi ne preostaje ništa drugo do da zgrabim to kako ne bi ispalo i izgubilo se u ehu pećine. To je kutijica… Ima nešto mekano po njoj - pliš, somot… nisam siguran šta bi moglo biti. Naslepo pipam po njoj dok je ne otvorim, a kada uspem ugeledam brodić koji se u svim mutnim nijansama plave presijava pod bakljom.
- Sećaš se one naše posete Damasku… Tada sam ga naručio. Unikat je kao i ti. Širi svoja jedra, sine, uvek ću ti biti vetar. Postojan kao ova pećina koju mnogi ne shvataju.
- Abu…
- Ideš kod Aria! On će tvom brodu dati ono što ja ne mogu. Kada još malo sazriš, znaćeš da sam bio u pravu.
Senke naših silueta sablasno igraju po zidovima, a kako se plamen baklje polako gasi postajemo sve dalji i dalji, zaranjamo u mrak. Kopnimo… Ja kopnim, jer sam opet odbačen kao nepodoban. Silno želim da grešim, no grudi mi se sve jače stežu. Skupljaju se. Morska sam trava koju ni ovo more ne želi, jer sam manjkav. Sa mnom nešto nije u redu. Mora biti da je tako. Sve udaljim od sebe, jer sam tvrdoglav i nespreman da postanem nečiji. Crv u meni grize i brani mi da postanem prihvatljiv. I ako to znači da za mene takvog na ovom svetu nema mesta… Stvoriću sopstveno mesto spokoja.
- Putuj sa svetlošću božjom, sine - potapše me po glavi, a kada se sagnem da mu poljubim ruku udalji se od mene. - Ne, Nikša, poštovanje meni iskazaćeš tako što ćeš postati veliki. Tada su moj trud i tvoja volja, nagrađeni. Idi sa Ibranom. Čeka te na dinama.
- Nećeš me ispratiti?
- Ne, jer… Zašto-namara-zato. I ne okreći se. Znaću, ako se okreneš - potom mi okrene leđa, a ja korak po korak odlazim, noseći brod i uže na rukama.
Te noći oko 22h pre ponoći, privatnim letom sam otišao iz Dohe za Pariz, u pratnji Ibrana. Brodić i moj iskrzani kliker sam poneo sa sobom, a uže sam zakopao u velelepnom vrtu iza Rašidove palate. Nožem koji ima dršku od slonovače, probio sam kanap i zabio ga u zemlju, pritom sam posekao dlan i nekoliko kapi krvi ostavio na njemu. Otišao sam, ali ću se vratiti jer ovo je mesto moja kotva. Uporište sa koga počinjem i na kome ću završiti. Čak i onda kada mi od srca ne ostane ništa, a kanap u zemlji istruli, ostaće nit koja me veže za Rašida. Vratiću brod u luku iz koje je isplovio. Iz nje ću vladati svime uz pomoć "štapa", a onda ću ga predati nekom svom u ruke da nastavi i zavodi škorpije.
--------
Mili-Jana
Abu - u doslovnom prevodu znači - roditelj
❤️❤️❤️