Nikša
Kopča kaiša lupi o stari, izgrebani parket i zvuk se poput tupog eha pronese kroz stan. Danica žmuri. Ne želi ili ne može da me gleda. I razumem je, ali me i ljuti što joj moja delimična golotinja smeta. Naslonila se o štok i kao da joj je on uporište, a sklopljene oči je vode u svet u kome nema mene i moje tvrdoglavosti. Pretpostavljam da pokušava onaj naivno dečiji metod gde se misli: ako zažmurim i tako ostanem dovoljno dugo, kada progledam tamo neće biti onoga čega se bojim. No, izazivač straha ne ide nikuda. Kada ih ponovo bude otvorila i dalje ću biti tu, jer mi se može i jer joj neću dati minut predaha, dok ne dobijem ono što želim.
Mislila je da može pobeći Danilu. Mislila je da može reći ne i da ću vrednovati njenu odluku kao konačnu. Nije ni sanjala da ću krenuti za njom i pozvati je na red zbog neposluha. Ono što mi pripada na bilo koji način, štitim i pazim dokle god mi je važno. A neposlušnost apsolutno ne tolerišem, jer kakav bih ja oružani mogul bio, da sam svako ne uvažio? Davno bih bio pregažen. Prvi bi me Ari pregazio da nisam svaku negaciju pretvarao u potvrdni oblik, ili bi me prepustio Rašidu, na još jednu lekciju iz oblasti manipulacije. Bilo kako bilo, uvek se pokore i aminuju mi iako se ne slažu gotovo nikada sa onim šta tražim od njih. Složiće se i Danica. Nije u poziciji koja dozvoljava odupiranje. Pokleknuće kad-tad. Dovešću je do nivoa na kome neće znati zašto se isprva nećkala.
Stojim mirno, čekam je da me pogleda i uvidi da nisam od onih koji bi ustuknuli pred bilo kim, ponajmanje ispred obične žene. Ne kolebam se kada jednom nešto uradim ili kažem. Da nisam tako hteo, tako ne bi ni bilo. I napokon svoje kobalte uperi u mene. Otvoreno me odmerava, počevši od vrha glava pa na niže. Šara očima i iznova se vraća na jedno konkretno mesto - moju tetovažu preko mesta ispod koga kuca srce. Zagledala se u omču tetoviranu preko mog levog prsnog mišića. Prati crni konopac koji mi okružuje srce i čiji slobodan kraj ide oko vrata i slobodan izlazi i spušta se na desnoj strani grudi, do ključne kosti. Potom me gleda u oči i kao da traži da joj otkrijem šta uže predstavlja. Ako je pametna, što mislim da jeste, zaključiće brzo. Pre dvadest godina, provukao sam svoje srce kroz konopac i jako zategao. Stezao sam i stezao, sve dok ga nisam obesio i nasilno iscedio sve što ga je činilo humanim. Obesio sam i usmrtio svoju ljudskost; bezuslovno poverenje; veru; nadu; ljubav; samilost; nesebičnost; dobrotu… Sve što je bilo lepo i široj masi prihvatljivo, gušio sam i ugušio, time uklonivši svaku ranjivost. Morao sam tako, inače ne bih danas bio ovde i ne bih bio ono ko sam. A kada su svi oni ostali da vise, klate se mrtvi sa bezglasno razjapljenim ustima, slični demonskim bespolnim figurama sa Munkove serije slika "Krik", zapravo sam obesio i samog sebe. Postao sam simbol praznine, a večnu prazninu ništa ne popuni sem taštine i težnje za uspehom. Emocionalno hendikepirani uspevaju svuda u svetu, uspeo sam i ja. Jedino takav i može da prosperira i u velikoj je zabludi onaj ko misli da se čistim srcem postaje uticajan. Ne, velik i moćan se postaje kada se radikalnim pristupom odstrane smetnje. Nalik malignom tumoru odstranio sam svoje prepreke i popeo se na sam vrh. Menjao sam se i oblikovao u nekog posve drugačijeg, a te su promene najteže - one koje počinju iz korena. Nemoguće su čak, ali uspeo sam da sebe živog sahranim i vaskrsnem, jer sam već imao predispozicije da izrastem u zlo.
- Ako si me pošteno odmerila, možeš li mi reći gde je taj krevet? - progovorim i raskopčam pantalone da i njih skinem, jer ona ne planira da priča. Gleda u omču i povremeno trepne.
- Odlazi! - naredi mi, potiho režeći kroz zube kao da je pas.
- Hoću, ali kada svane. Do tada, poslužiće ovaj ofucan nameštaj da se naspavam, ili bar pokušam.
- Radi šta hoćeš! Spavaj, crkni… Samo mi nestani s očiju, da te ne gledam više - podigne obe ruke uvis u znak predaje. Dosta joj je mene, ali meni nije nje. Mogao bih ovako dok sunce ne grane, ali ona ne može. Hronični umor joj je ispisan svuda po licu i telu.
Uputi mi još jedan pogled, pre nego tromim korakom napusti prostoriju, sve vreme vrteći glavom. Usput je ugledala i moje bokserice koje su samo obične gaće, ali njoj su simbol bludništva, kako mi se čini. Ali da je umesto njih pogledala moju ruku, uspela bi da vidi Al sharaf - čast, reč koja mi krasi unutrašnju stranu leve podlaktice i čine je debela arapska slova. Tada bi bludne radnje preispitala. Na desnoj podlaktici nosim klikere - deset klikera u različitim bojama, poređanih pravolinijski tako da počinju od pazuha i kotrljaju se do ručnog zgloba. Ispadaju mi kroz rukav a nikada, nikuda ne odu. Nijedna moja tetovaža se ne nalazi na mestima koja su vidljiva preko odeće. Pokrivam ih jer su moja lična stvar i nisu mi potrebne kao alat zastrašivanja. Dovoljno je da se čuje - Nikša, to samo po sebi seje strah. Ime prestiže moju pojavu, a ni jedan pravi moćnik nikada ne nosi ništa sem svog imena i skupog odela na sebi. Dobro, i pozadinske priče koja objašnjava zašto je to ime važno. Ali ništa više sem toga; ništa što bi ostavilo opipljiv ili vidljiv trag. Živim u senci a oznake po telu bi me izvele na svetlo, pred one koji ne bi trebalo da me upoznaju i upamte. Danica može da me vidi golog, premda će mi roditi sina i biće plaćena da zaboravi. Ako ne želi novac, možda će želeti nešto drugo a to će je samo po sebi svrstati u kategoriju koja ćuti, zarad nekog drugog cilja a da on nije materijalni.
Ostavši sam, razgledam dnevni boravak i slike koje vise na zidu sa moje leve strane. Na svakoj drugoj fotografiji nalaze se likovi dvaju žena. Jedna je mlađa, druga starija i na obe liči Danica. Od starije je nasledila oči - plave poput kobalta, od mlađe - simetrične crte lica i pune usne. Obe su lepe žene i Danici su dale sve najbolje genotipe što se fizičkih osobina tiče. A što se tiče psihe… Tu me podseća na Miroslavu, ali to je već usvojen model ponašanja. I da, ko bi rekao da ćemo se savetnica i ja ikada sresti nakon toliko godina. Onda sam mislio da je nerazumna i dosadna, a sada znam da to jeste. Iako se na neki način zalagala za mene i svu decu slične sudbine, onoliko kolika su joj bila ovlašćenja i mogućnosti, Miroslava je u mojim očima bila sve ono što mi je nepravedno oduzeto. Bila je živi predstavnik svega što sam prezirao, no kada smo noćas stali jedno naspram drugog… Nisam osetio ništa: ni prezir, ni bes, ni razumevanje. Jedino mi je bilo drago što je vidim i što ona vidi mene tačno onakvog kakav sam. Drago mi je i što sam video njenu žestinu. Zaštitnike poštujem, premda se ne slažem svaki put sa tim. Zato sam je pustio da me udari, ne bi li joj srcu bilo milo. Ja ne osećam ništa od toga, ali sam spreman da dopustim i zatvorim jedno oko na takve stvari. Kao što sam popustio i Danilu.
Noć izmiče. Sati se smenjuju dok šetam u gaćama po malom stanu i razmišljam o budućim potezima koje se spremam da napravim. Negde oko četiri sata ujutru, završim šetnju u sobi koja je nepogrešivo pripadala Danici u danima kada je bila klinka. Prostor je prepun devojačkih tričarija. Roze prekrivač prebačen je preko malog kreveta, tako uskog da ni pola moje telesne mase ne bi moglo da stane na njega. Zatim je tu mala polica sa knjigama - sve klasici svetske književnosti i neka beletristika, još slika nje i jedne devojke koja nosi naočare, ukrasne kičaste stolne lampe, nekakve nalepnice leptira i cveća polepljene su svuda po zidovima. Ima i medalje sa raznih takmičenja iz društvenih nauka… Sve što vidim, govori mi da je Danica od onih žena koje svoje srce nose na dlanu i u sve ulaze vođene emocijama. Zbog njih mučenički ginu mnogo puta i ne nauče da uvek prva ide glava, pa za njom sve drugo ako vredi ići u boj. Ona želi ljubav iznad svega, želi pažnju i privrženost i spremna je da sve to i sama pruži zauzvrat. Tako nešto od mene ne očekuje, ali mogla bi ukoliko je zavaram. A to i te kako mogu. Mogu da žrtvujem sebe toliko dok ne dobijem naslednika. Krv moje krvi, nekoga ko će imati sve na šta pokaže prstom i ko će, od prvog samostalnog koraka, biti obučavan da vlada, sedeći uz moje desno koleno. To dete biće moj lični Sveti gral - relikvija koju ću čuvati dokle god dišem i koja će prekrajati sudbine mnogih, a svoju će krojiti sam…
***
Jutro je konačno tu. Nisam spavao, ali ne marim. Nije mi prvi put da budan dočekam zoru, razmišljajući i vagajući. Danicin dečiji krevet je kranje neudoban, no poslužio je da se opružim preko njega i buljim u zvezde koje svetle u mraku, zalepljene na plafonu. Protrljam ukočeni vrat i ustanem. U sobi pored ove spava gospođica Emocija, tamo idem. Kada lagano otvorim vrata i uđem, nalazim je skupljenu u položaju fetusa kako spava. Nije se pokrila, i dalje nosi one vreća pantalone ali je skinula košulju vaspitačice. Na njoj je bela majica na bretele, kroz koju joj se naziru sise. Nisu tako loše, mada bi mogle biti veće, pak i ne moraju. Znaću bolje kada ih opipam. Pređem nekoliko koraka do nje i sednem tik uz njena savijena kolena. Spustim ruku i dotaknem joj kosu. Prolazi mi kroz prste nalik svilenim nitima najskupljeg, najfinijeg konca. Pitam se kakvu li će boju kose imati naš sin. Plavu kao što ima ona, ili crnu poput mene? Hoće li mu ten biti taman kao moj, ili svetao, kraljevski beo, nalik njenom?
- Šta… Šta radiš? - otvori oči i trgne se od mog dodira. Sanjiva i dezorijentisana, puzi unatrag dok se ne odmakne dovoljno i udari leđima o uzglavlje. Ima lak san, još jedna bitna informacija za mene.
- Budim te. Šta bih drugo radio. Ne jebem žene u snu, nisam sukuba - nacerim se i protegnem nalik velikoj mački.
- Ne bi me čudilo da si neko demonizovano biće, koje seksualno opšti sa suprotnim polom u snu, kad već ne može na javi - drsko isturi bradu ka meni, a potom ustane i ponovo me ostavi samog.
Ah, neće moći tako! Krenem za njom i nađem je u kupatilu. Taman je bacila majicu na pločice, kada sam ušao i zatekao je prvi put bez slojeva odeće na sebi.
- Izlazi napolje! - cikne na mene, grabeći odbačenu tkaninu i prekrivajući… Hmm, sportski brushalter? - Uvukao si mi se u stan poput uljeza. Celu noć si proveo ovde, baškario si se k'o kod svoje kuće, izbacio si Mirka napolje, hodao u donjem vešu, ali mi nećeš dahtati za vratom dok se tuširam. Izlazi! Odlazi!
- Noćas si ti mene besramno odmerila, red je na mene, zar ne? Nećeš sada početi da uvodiš dvostruke aršine, Danice - koraknem bliže njoj i ne stajem dok je ne navedem da se osloni o rub kade. - Ista prava i sva slična sranja - kucnem joj ljutiti nosić i istrgnem joj "oklop" iz ruku.
Uvuče vazduh kroz usta, ne verujući šta radim. Odlično! Tek sam počeo. Uhvatim je za ramena i zagledam joj se u grudnjak za teretanu.
- Vežbaš li, ili samo voliš da nosiš ovaj izgovor za brushalter, kako bi ličila na dečaka?
- Goni se dođavola!
- Ne mogu. Đavolu je prebukiran raspored, sutra će me primiti. A danas sam samo tvoj. Ili si ti sva moja, kako god - privučem je sebi, podignem je u naručje i tako, sa njom u rukama, uđem u kadu.
- Ubiću te! Veruj mi da ću te ubiti, skote! - zakopa mi nokte krvnički u kožu vrata.
- Slobodno. Vidiš da se ne branim - zaista se ne branim od njenih kandžica, jer to ne bi bio ravnopravan odnos snaga.
Okrećem prastaru slavinu i ledena voda poteče po mojim stopalima. Jebena starudija! Nema držača na zidu, što znači da moram da uzmem crevo i držim bateriju tuša. Strese se kada okrenem mlaz ka nama, pribije se uz mene, zaboravljajući da ne želi da bude u mom naručju. Potom hladnu vodu zameni vrela. Meni takva ne smeta, ali Danica počinje da se vere uz mene kao majmunče, a ja je držim čvrsto tako da mi ne isklizne i padne.
- Budalo! Prokletniče, spusti me. Evo ti, gledaj me! - udara me pesnicama, dok je držim kao malu bebu jednom rukom.
- Vidiš da je lako, samo ti težiš težem načinu - spustim je i imam pun pogleda na njene grudi, stomak, ruke. - Skini i tu krpu. I tu vreću s nogu - naredim, jer to nije dogovor. Nisam nosio ništa sem gaća kada je ona gledala mene, očekujem isto od nje.
Gleda me pravo u oči i redom odbacuje mokru odeću. Gledam i ja nju, ne skrećem pogled. Ne gledam je niže od vrata, jer po svemu sudeći oseća se poniženo. Nema razloga za to, no njen mozak funkcioniše na skroz drugoj talasnoj dužini, meni neshvatljivoj. No, kao i svaki punokrvni muškarac u svojoj punoj snazi, skrenem pogled niže.
- Kriješ se iza širokih stvari, a nemaš zbog čega. Nisi debela, nisi ni mršava. Zgođušna si žena - pričam i prstom pratim liniju od njenog ramena, preko ivice grudi, krivulje uvučenog struka pa sve do obline kuka i butine. Ne pomera se i iznova je sklopila oči.
- Moja je stvar kako se oblačim i kako izgledam - šapne i obori glavu ka dole.
- Imaš potencijal za rađanje. Ovakvo telo je stvoreno da produži život.
- Ili da ga odbaci - naglo podiže glavu, besno se gurajući o mene i iskače iz kade. Grabi ogromnu majicu iz korpe za veš i navlači je na sebe.
I sam izađem i stanem na dovratak. Neće mi bežati dok mi poslednje rečeno ne objasni.
- Kako ne razumeš? - dođe do mene i gotovo mi se unese u lice. - Mogu da dođu izvršitelji i popišu svaku stvar koju imam i izbace me na ulicu. Mogu da ostanem i bez posla, tada bih čistila javni toalet, ulicu i prosila na Knez Mihajlovoj, ali bih uvek mogla da zaradim za koru hleba. Ne težim tome da nosim brendiranu tašnu i cipele, kaput od krzna činčile, veštačke nokte i ekstenzije u kosi. Ne treba mi ni skupa šminka ni parfem sa potpisom vredan hiljadu eura… Zato nikada nećeš moći da kupiš moju matericu! Utuvi to u glavu! - trese se od jara kao da se uhvatila golim rukama za žicu pod strujnim naponom.
- To znači da ćeš mi je dati za džabe? Jeste da bih radije voleo da platim, ali može i gratis - znam da ovim potpirujem žar njenog gneva, ali ne mogu da prestanem.
- Ti si… Ti si nedokazani stvor! - odgurne me, ili barem pokuša da me pomeri a da ne dodirne moje nage grudi. Pustim je da pobedi i pomerim se u stranu.
Protutnji pored mene, dok se kapi vode cede sa njene majice i kose svuda po podu. Lice mi je mirno, ali mi zato krv ključa. Ona beži, nemajući kuda daleko da ode od zidova koji nas okružuju. Polako krenem za njom i nađem je sklupčanu na rasklimatanoj fotelji.
- Možda sam ja nedokazan, ali bar nisam glupo ponosan kao ti. Znam kada je ponos višak - stanem iznad nje, praveći senku svojom visinom nad njenom sićušnom pojavom.
- Ne znaš. Ti ne znaš kako je kada ti samo ponos ostane - progovori, glave položene na kolena. Ne gleda me, jer joj je izgleda draži pogled na izlizan tepih. - Ne znaš kako je kada ti oduzmu sve na najsvirepiji mogući način. Ne znaš kako je kada ti uzmu nešto tvoje… Uzeli su mi ga! Uzeli su ga!... Uzeo ga je! Drugo nikada ne bih mogla da ostavim. Bilo bi moje! Samo moje - ispravi se i lupi pesnicom o grudi, gledajući me kao da sam glavni krivac za sve loše što joj se desilo.
- Koga su ti oduzeli, Danice? Reci mi!
- Uzeli su deo mene - udari šakama o rukohvat da naglasi koliko ju je sve to pogodilo. - Kada bih ga nekom ludom srećom ponovo dobila natrag, prevarila bih, slagala, krala i ubila… Sve bih uradila, ali mu niko ne bi prišao ni blizu.
- Imala si dete?
- Imala sam, ali više nemam - ustane, gledajući me očima koje nalikuju na rečnu branu pred pucanjem.
Da sam imalo drugačiji čovek, imao bih neke reči utehe. No, nisam. Nemam šta da joj kažem. Mogao bih da budem iskren i izgovorim da je bolje što ga nema, ali sigurno to ne bi cenila.
- Pored našeg možeš da ostaneš i budeš mu dadilja. Ionako je to tvoja profesija, donekle. Kako ti se to čini?
Ispusti dug dah i odšeta od mene bez reči. Ostajem da stojim sam. Sunce se probija kroz razmaknute zavese i zagreva mi kožu. Greje me kao zmiju, čija se hladna krv zgušnjava i miruje kada nema žutih zraka. Danica me smatra gmizavcem ledene kože i radije bi odsekla obe svoje ruke nego me dotakla. Ali, ima izbor da izbora nema. Moje su ruke slične omči. Kada jednom opašu onoga koga žele, ne puštaju ga dok ga ne uguše. Ugušio sam starog sebe, zašto ne bih i nju?
- Da budem dadilja? - vraća se i pred noge mi baci crno-beli snimak ultrazvuka. - Da budem zaposlena i čuvam za pare ono što sam rodila… Da zaboravim ono što sam izgubila i poklonim novo kao ružu u ruke nečastivom? To tražiš od mene, Roberte?! Tražiš mi da ubijem sebe!... Znaš šta? Neki ljudi nikada ne bi trebalo da imaju decu. Ti si jedan od njih. A sada odlazi i zaboravi da u Beogradu živi žena koja bi sve dala da oživi umrlog. Kada to budeš mogao da mi daš, možeš da očekuješ da ću i ja tebi dati nešto moje.
Ako je očekivala sažaljenje i odustajanje, pred pogrešnim hramom se Bogu moli. Nesposoban sam za takva osećanja. I nemam moć da među žive vratim mrtvaca, ali imam nešto drugo. Seme, iz koga će izniknuti nov i bolji život.
------
Mili-Jana
❤️❤️❤️❤️