Danica
Najduže noći su ujedno i one najteže. One kojima se ne nazire kraj, jer imaju toliko toga da pokažu i svojevrsni su majstori svog zanata - produžuju sate u večnost. Ova noć je jedna od tih. U kojoj nemam mira i kada bih počela da nabrajam sve događaje kojima sam bila i učesnik a sada i svedok, moj izmučeni mozak bi pregoreo poput slabe, istanjene žice osigurača na strujomeru. Izbio bi kratak spoj, kuršlus i sagorela bih u gomili varnica. Ali se suzdržavam, jer tu je Mirko da izazove požar umesto mene.
Skrenem pogled sa Nikše, koji ni jednim pokretom ne odaje da mu smeta prisustvo sredovečne žene, a još manje mu smeta njeno neodobravanje. Čak ni ne ustane sa fotelje, već opušteno prebaci nogu preko druge, savije je i položi gležanj na koleno. Pogledam Mirka i zatrepćem - pali svetlo kako bi imala bolji pogled na mene i dotičnog muškarca. Znam da ću jednom kada on ode, morati da joj ponudim neko objašnjenje i biće to istina. Zašto bih lagala kada se sve laži kad-tad saznaju, a onda se svaka sledeća istina preispituje. Nevine, bele laži ne postoje, to su samo beznadežni pokušaji da se izbegne ili odloži neminovno. A kada otkuca čas istine, a on uvek kucne i najavi propast, onda ništa ne ostane isto. Razruši se nečiji pažljivo građen svet temeljen na neistinama. Zato uvek biram istinu, znajući da su moj svet porušile laži. Radije biram oslobođenje ma koliko bio gorak nalik komadiću hleba posutom soli, nego da večno budem taoc, zarobljenik ušećerene jabuke o koju mogu samo zube da polomim.
- Dakle, ko si ti momak i šta radiš ovde u ove sate? - Mirko progovori, podbočena i prava kao strela. Nema one zgurenosti od tereta godina, koju mi je pokazala pre koji minut. Pred neprijateljem ne pokaži slabost, a Mirko je nikada nije pokazala.
- Vratila se naporna baba. Nisi mi rekla ko je ona, ili šta je ona tebi, Danice? Uostalom, nije ni važno jer će otići odmah - veliki gospodin se obrati meni. Ne udostojim ga ni pogleda ni odgovora, ali to ga podstakne da nastavi i svesno izazove Mirka. - Hajde, baba, idi sama pre nego te iznesem.
- Danice, dete, baš umeš da ih izabereš. Jedan je bio prevarant a ovaj umišljeno govedo. Sreća da sam ja konstanta pa ih sve počistim k'o šljam, što i jesu - lupi nogom o pod i izgleda kao da će se okrenuti, ali zastane i zagleda se u Nikšu, pomno ga odmeravajući. Procenjuje ga i nešto traži.
- Mirko, idi! Molim te, samo idi. Sve ću ti objasniti sutra. Ne brini, mogu da izađem na kraj sa njim - priđem joj, hvatajući je za mišicu. - Nije mi prvi put da imam posla sa takvima - dodam i poguram je malo unazad, ali ona ne mrda sa mesta. Secira ga očima kao eksperimentalnog pacova i lice joj odaje prepoznavanje, ili uspeli eksperiment.
- Pomeri se, Danice - odgurne me u stranu i posveti punu pažnju podmuklom stvoru.
Nikša ustaje i zaglađuje razdrljenu košulju. Izgužvan je poprilično i liči na muškarca koji se valjao sa ženom u punom jeku strasti, dok nije upala druga da mu sve pokvari. Dugmad su mu raskopčana do polovine grudi, ruke u džepovima pantalona, a usne izvijene u kez od koga podilaze žmarci. I ne oni dobri, nego oni od kojih poželim da nađem zaklon i tamo zbijem svoje redove. Zao je to osmeh, ili onaj koji obećava zlo. No, Mirka baš briga za to, iako tu opasnu vibraciju i ona oseća. Nema šanse da ne oseti tako nešto, jer njegove misli imaju moć da se materijalizuju u sasvim novi entitet i započnu samostalan život. Možda mogu da izdejstvuju i novi svetski poredak isključivo za sebe.
- Ko bi rekao… Miroslava Pantić, savetnica centra za socijalni rad i tutorka dece van sistema usvajanja. Ostarela si, ali ti je stav i dalje dosadan kao mušica - kaže i još se jače isceri. Oči mu zasijaju poput noćnih lampi nad kojima igraju nedefinisane senke.
- Robert Nikšić i dalje mali, osorni, prepun besa, klipan koga onda nisam mogla da tučem, jer tu metodu nije odobravala institucija u kojoj sam se penzionisala. Ali sada mogu - objavi sva važna i polako ode do njega, mene ostavljajući iza sebe da kao riba na suvom otvaram i zatvaram usta. Svet je mali, sada znam i da je manji nego što se pretpostavlja.
- Uvek si mi dosađivala i nekako sam bio srećan kada sam te se ratosiljao, ali valjda smo ostavili neke račune neraščišćene - podigne obrvu i zagleda se s visine u nju.
- Neke se stvari nikada ne menjaju. I onda a i sada, stav ti je bio nadobudan. Kao da si bio vlasnik svega oko tebe. Jedino što ti je onda stav bio neutemeljen, nisi imao osnova da budeš takav sem karaktera protiv koga retko ko dobije bitku. A sada… Sve upućuje na to da imaš pozadinu i oslonac. Mutan i upitan, ali ipak oslonac… Uspeo si, dečače, da postaneš neko. A ko, to već znam. No ne valja ti rabota - potapše ga po obrazu poput majke koja sa ljubavlju kori neposlušno dete. Potom korakne par puta unazad i sedne na garnituru sa koje sam ja malo pre skočila da oteram uljeza.
Sedne i on nazad u fotelju, zabavljen njenim rečima. Toliko je očigledno da ga zabavlja da mu se kompletano držanje promenilo iz nadmoćnog u, usudila bih se reći, ponosno. Izgleda kao nosilac zlatne medalje koji se žestoko borio da je osvoji i dokaže svima da od njega ne postoji bolji, jači i spretniji. Ironija svega je to što pred Mirkom pokazuje svoj ponos i to kako je izrastao u pobednika, uprkos ništavnoj odskočnici, a preda mnom pokazuje silu. U tom slučaju ja valjda odašiljem signale slabosti i kukavnog trećeg mesta. Pak, šta fali bronzi? Šta fali i poslednjem mestu, ako čovek u procesu borbe pobedi samog sebe? Ako dokaže prvo sebi da može, želi i istrajava do iscrpljenosti ali ne odustaje. Ja sam pobednik na začelju, ne trebam slavu i odobravanje mase ili jednog, dovoljno mi je što znam da sam do nogu potukla sopstvenu psihu i znojava i prašnjava udahnula punim plućima. Hiljade crnih misli i milione kilometara bola, ostavila za sobom u istoj toj prašini po kojoj sam gazila. Najčišće zlato mog bića ostalo je tamo - na tom putu isceljenja. Na njemu sam ostavila sve svoje vrline. I neka ih, neka se skrivaju tamo pokraj druma u žbunju svih mojih nada koje opusteše. Sada u borbu dajem samo mane, od njih svako odustane. Odustaće i on kada uvidi da je moj "pogodni DNK" zapravo običan vučni lanac sa zelenim premazom buđi, jer bronza je porozna i menja boju shodno godinama izloženosti kiši, suncu, vetru… Propada pod uticajem spoljašnje sredine.
- Sedi, Danice! Šta si stala tu k'o čirak. Sveća nam ne treba još uvek - oglasi se Mirko i trgne me iz misli i prizora njih dvoje kako se kao stari znanci, što i jesu, ponovo povezuju i otpočinju ćaskanje.
Sednem do nje, ali držim distancu za svaki slučaj. Moram da imam prednost i mesta za manevar, ako u nekom trenutku ona odluči da joj je dosta evociranja uspomena i napadne. Spustim ruke u krilo i ne znam gde bih pre gledala: u nju ili u Nikšu.
- Nisam znao, Miroslava, da si pored savetnice i profajler. Zanimljivo je sve to, obzirom da se tvoja branša slabo interesuje za mentalni portret štićenika. Više ih zanima kraj radnog vremena i vraćanje sopstvenim problemima koje ne mogu da reše, ali zato pokušavaju tuđe. Doduše, slabo im je išlo. Slabo je i sada, jer ih ne interesuje dovoljno - progovori i trlja bradu kao kakva sveznalica.
- Profajler se postaje iskustvom i dobrom intuiciom. Bogu hvala, imam oba. Nije mi trebalo ni trideset sekundi da te procenim kao petogodišnjaka, a sada mi treba još manje. Pet godina si imao kada sam te prvi put videla, Roberte…
- Nikša - prekine je kako bi je ispravo. Ja nisam profajler, ali mogu da zaključim da mu pravo ime iz nekog razloga smeta.
- A imao si deset kada sam te videla poslednji put, Roberte - tvrdoglavo naglasi njegovo ime, jer neće on nju naterati da radi po njegovoj zamisli. - Imala sam žarku želju da te uhvatim za uho i izvučem ti ga ko magarcu. Možda bi se tada opametio i išao u školu, pristao na grupni dom i postao pošten čovek. Ali ruke su mi bile vezane, a ti tvrdoglav za tri magarca. Nisi hteo da me slušaš. Radio si kako ti se ćefne i leteo si za onim izgubljenim slučajem Nenadom, koji se priključivao raznim bandama da dokaže kako je opasan.
- I evo smo sad. Ja sam neko iako nije bilo po tvom, a ti si ogorčena žena koja i dalje zabada nos tamo gde ga niko ne traži. A Nenad je nebitan. Svakom svoje, Miroslava. I ti, kao i ja, jako dobro znaš da od mene pošten čovek ne bi mogao da bude, sa ili bez života na ulici. Nisam taj profil - namigne joj dok naoko raste kao kvasac, jer može da joj protivreči argumentima za koje je siguran da su verodostojni.
- Nisi, tačno! Ali si mogao da budeš makar pristojan, da si samo hteo. No, sada je sve to prošlost, a moje ruke više nisu vezane - sa tim rečima ustane i poput vojnika odmaršira u smeru kuhinje.
- Nisi mi rekla ko je Ivan. Ko je baba sada znam i nisam impresioniran. Trebalo bi da razmotriš preseljenje, jer ona je sklona da mnogo pametuje i nervira ljude. Dovoljno je da mi kažeš lokaciju i preseliću te za dva sata. Ova starudija i još stariji babac, nimalo ti nisu potrebni.
- A ti mi trebaš?! - prosikćem potiho da Mirko ne čuje. Nagnem se tako da dobro može da mi vidi lice i ono što mislim o njegovoj ideji.
- Naravno da ti trebam. Vin-vin, sećaš se? - nagne se i on ka meni.
Da nema drvenog stočića za kafu između nas, kao nikakve tampon zone, skočili bi jedno na drugo i poklali se da dokažemo kako onaj drugi greši. Ja znam da ću poginuti da dokažem da nisam roba široke potrošnje, koju svako može da kupi za sitne pare. Nema tih apoena dovoljnih da dam deo sebe u bescenje. Ne dam sebe više ni za džabe i ti su dani prošli i otišli, vozeći se na starorimskoj dvokolici koju su vukla dva konja - poverenje i ljubav. Zurimo jedno drugom u oči, ne nalezeći ništa što tražimo. Nevoljno moram da priznam da smo u tome slični - ne odustajemo. Ja više ne odustajem, pa neka bolji izađe kao junak sa bojišnice i neka se isprsi sa svojim ranama. A pored inata, nešto drugo iskri među nama, a toga se ne bojim jer nema izgleda da se dogodi. Vladam svojim nagonima onako kako su oni nekada vladali mnome. I ako se nešto ipak desi, desiće se sa mojom potpunom svesnošću, ne zato što ne mogu da se oduprem nerazumnom porivu.
- E, sada će mi srce biti na mestu - Mirko razbije naš nemi govor. Odmaknemo se, a ja se okrenem ka njoj i momentalno požalim.
U ruci drži metlu dugačke drške sa kojom se skidaju pauci sa plafona ili, eventualno, čisti terasa od zalutalog lišća s jeseni. Jedna papilotna joj visi preko čela, ispala je od žurstrog koračanja, a ogrtač joj se razvezao i pokazuje spavaćicu na kopčanja u beloj boji. Rukave je podvrnula do laktova, a u drugoj šaci drži bušnu papuču. Nikša ustane, ustanem i ja spremna da intervenišem.
- Mirko, odloži oružje. Zar si poludela? Navući ćeš nam bedu na vrat. Ovaj ovde ne čuje ništa što mu nije po volji, a još može i da nas tuži za duševne povrede pored fizičkih. Molim te, Mirko, ostavi metlu - pokušam mirnim glasom da je odgovorim, ali joj ne prilazim bliže. U žaru njenog besa mogla bih i ja da nastradam kao kolateralna šteta, ali i da ubrzam njen naum ukoliko joj priđem. Ona je sada slična samoubici koji stoji na ogradi mosta i jedan korak ga deli od skoka.
- Miroslava, konačno sam ugledao tvoje pravo lice. Nasilnik prepoznaje sebi slične i sve rešava batinom. Dobro si se krila svojevremeno, ali i ja sam dobar profajler - teatralno joj se nakloni i počasti je još jednim smeškom. - Ali, dobro, da ne bi rekla kako sam nikakav empata i kako ne pristajem na kompromis, pustiću te da me udariš jednom. Kako bi ti srce bilo na mestu, tako si rekla, zar ne?
- More, batina je iz raja izašla i odraću te od batina, mala bitango. Možda si porastao kao pritka za paradajz, ali sam ja odlučnija. Moje si dete našao da uznemiravaš, sunce li ti bezobrazno! - podigne ruku sa papučom i ona kao projektil poleti i udari ga u grudi. Skot se ni ne trzne, samo se smeška. Potom se zaleti prema njemu i udari ga drškom od metle posred glave. Opet se ne pomeri, gleda je i kao da se pita šta da radi sa njom.
- Ovako sam sledovanje dala svima vama koji ste bili nedokazani, a koje sam srela nakon što su porasli i postali neljudi. Tvoj je red došao, nikom nisam ostala dužna pa neću ni tebi.
Zamahne ponovo, ali ovoga puta Nikša se izmakne i nekim pokretom koji ne stignem da vidim, jer sam zaleđena u neverici, izbije joj metlu iz ruke. Uhvati je obema svojim šakama za mišice i, kao kofer, ponese je preko sobe do malog hodnika i ulaznih vrata.
- Pusti me, ti bezrepi đavole! Još nisam završila sa tobom - rita nogama i otima se, ali on ne oseća njen otpor. Vikleri joj ispadaju iz kose, i druga papuča joj spada sa stopala dok bezuspešno pokušava da se reši njegovog stiska.
Potrčim za njima. Sustignem ih kod vrata i pokušam da se ubacim između njih, ali me Nikša odgurne ramenom i postavi se tako da od njegovih leđa ne vidim Mirka. Stavio ju je uza zid i drži je jednom rukom, pri tom otvarajući vrata širom. Uhvati je iznova kao ceger i izbaci na hodnik.
- Rekao sam, dozvoliću ti jednom. I dozvolio sam, sada bi bilo dosta. Laku noć, baba!
- Upoznaćeš ti babu, kada ti ona prepakuje kosti. Sad ćeš ti da vidiš - okreće se da nađe nešto čime bi nastavila da ga udara, ali Nikša joj zalupi vrata pred nosom, usput okrećući ključ u bravi tako da ne može da uđe.
Ne čekam ni sekund. Ne dajem mu prednost, vratim se u dnevni boravak, dograbim metlu i krenem prema njemu da dovršim započeto. Uhvatim dobar zamah, svesna da ću prvi put u životu dići ruku na drugo živo biće. Ali on nije biće, on je inkarnacija zla što moju savest vešto ućutkuje. Ipak, ja nisam Mirko a on nije tek neki nevešti čovek. Kada je drška bila na milimetar od njegovih leđa, okrenuo se i uhvatio ju je. Čvrsto ju je stisnuo i brzim trzajem iščupao je iz moje ruke, povlačeći i mene ka sebi. Metlu baca nekuda sa strane, a mene lepi uz svoje grudi. Dišem kao davljenik tek izvučen iz vode i gledam ga sa svom mržnjom i besom koje osećam. Da bar mogu time da ga ubijem, sve nas bi rešila muka.
- Šta misliš da radiš, tigresse? - šapne mi u kosu i ponese me poput Mirka, kao da sam lutka od plastike sa kojom može kako hoće.
Pribije me uz dovratak dnevne sobe, podižući me uvis tako da su nam oči u ravni. Nos stavi na moj i vrši pritisak isto kao u apartmanu, za koji želim da se evaporizuje skupa sa njim. Gotovo me utiskuje u štok, a tupa bol se širi kostima mog nosa. Širi se i razliva sve dok mi suze ne ispune zenice. Jedna se nevoljno prolije i skotrlja niz obraz.
- Boli, zar ne, tigresse? - upita me i malo se odalji od mog lica. - Ne izazivaj bol drugom, kada znaš koliko može da bude jak. Pogotovo ako nisi spremna da ga podeliš - potom mi, krvnik, poljubi pregib nosa i tako ostane.
- Nemaš ti pojma, Roberte Nikšiću, šta znači bol - izgovorim i zapečatim svoju sudbinu tako što ga pljunem u lice koje ne pomera od mog. - Skidaj svoje pogane šape s mene, da tebe ne bi pogodila duplo veća bol od ove koje si upriličio meni.
- Biće nam zabavno u budućnosti, mogu da predosetim - poljubi me u obraz, onda protrlja lice o moj vrat, razmazujući moju pljuvačku po njemu. - Opiri mi se žestoko, jače ću te zgrabiti. Upozorena si.
Ispusti me i odšeta natrag do fotelje. Gledam u zamišljenu tačku ispred sebe i zamišljam je kao spasonosni vakum koji bi me ususao i poveo sa sobom ko zna gde i što dalje odavde. Celo mi telo podrhtava, a um se gasi i ograđuje debilim slojem straha i podstiče nervne sinapse da reaguju i traže izlaz za spas. Adrenalin me prožima, a iza njega sledi umor koji nalik vernom šegrtu čeka da pomogne telu da preživi.
- Hoćeš li mi pokazati krevet u kom bih mogao da spavam? Neobično za mene, ali odjednom strašno želim da provedem ostatak noći uz škripu opruga dotrajalog madraca - čujem ga kako šuška, a kada odlepim oči od crne rupe u mom srcu, ugledam ga golog do pojasa.
Um mi se skroz pomrači. Košulju je skinuo i upravo skida i kaiš, a ja… Ja se naslonim o štok i sklopim kapke, umorna od života. Umorna od svih ljudi; umorna i ostavljena tako da se sama snalazim u njemu...
Ćutite, mali cvrčci, niko vam pesmu ne čuje. Ćuti i ti, srce, damari ti praznom dvoranom odjekuju.
-------
Mili-Jana
❤️❤️❤️❤️