Nikša
- Hoćete li mi pustiti ruku? - drsko me pita mala prznica. I možda bi tim tonom zaradila moje poštovanje, ali glas je odaje. Melodični falset joj podrhtava, doduše blago ali dovoljno da primetim da i nije toliko ratoborna koliko bi želela da bude.
Ruku ću joj pustiti, svakako. Ne treba mi nešto naročito njena ruka. Ali, spustivši pogled ka tom delu tela, ugledam nežnu, belu šaku. Toliko belu i čistu, da gotovo mogu da prebrojim svaku venu koja se poput tanke nepravilne mreže grana njenom nadlanicom. Stisnem je jače da utažim znatiželju i vidim da li mogu postati još više plave i izražene, kobaltne nalik njenim očima.
- Čujete li Vi mene?! - čujem, ali ne regusturjem tuđe prohteve ukoliko mi ne odgovara.
- Ući ćeš u auto iste sekunde, jer kako možeš sama da primetiš, tvoje se želje nigde ne beleže, a i ne ispunjavaju. Uđi sama, ili nemoj, svejedno će biti kako kažem - kobalt njenih zenica se muti, usta joj se otvaraju ali ne govore. Poput bespomoćne, upecane ribe hvata vazduh, neznajući da je kiseonik zadnje što joj treba i što joj može pomoći.
- Neću ući! Šta želite od mene? Pustite me, inače ću vrištati, pa ćemo videti čije se želje beleže!
- Moje, uvek! Ovuda - nacerim se i skoro se naklonim kako kakav lord, pre nego je ščepam za podlakticu, oduzmem joj telefon i stavim ga u džep, potom je odlučno povedem nazad ka kolima.
Upire nogama o tlo. Pokušava da se otme mom stisku, uvrćući sputanu ruku, a drugom me odguruje u rame. Uzalud joj je trud. Mogao bih sa tri prsta da je podignem od zemlje i odnesem bez po muke - toliko je jaka i visoka. Nekih metar i šezdeset sedam ili osam, po mojoj slobodnoj proceni. Naspram moje visine i nepokolebljive volje, neosporno je sićušan ženski stvor. U šoku i neverici, zaboravlja svoju pretnju vrištanja, koja bi joj dala neku prednost. Ne da bi joj ikako pomoglo vikanje, jer jako bih voleo da vidim ko je taj što će da me spreči da je odvedem i nateram milom ili silom da se pokori. Ubacim je na zadnje sedište poput krpene lutke, potom i sam sednem, zatvarajući vrata. Popravim sako i mrko odmerim Danila, nemo ga pitajući kog vraga čeka. Želi li pismeno dopuštenje da okrene ključ i odveze nas?
Napokon se pokrene i hibridni motor oživi tihim zujanjem. Danilove neizgovorene reči kolaju kabinom poput sablasnih utvara, isto kao i BMW - nečujno, a opet sveprisutno kao i Danicino ubrzano disanje. Danilo je oduvek bio moj glas razuma, ili čistač mojih brljotina kada razum izgubi bitku pred suvim egoizmom. Patologija moje ličnosti nikako ne uključuje otmicu usred bela dana, ali poprilično sam siguran da je sklona širenju dijapazona. Lako bih za ovu ludost mogao da okrivim Danila, ali nisam takav čovek. Častan sam, ali nisam dobar. Ne svaljujem sopstvenu krivicu na druge, ali šta je uopšte krivica? Ona i ja se nismo nikada upoznali. Sve što radim, radim svesno i bez grižnje savesti. Nema mesta za savest kada jednom čovek spozna kakav je uistinu, a ja znam ko sam i kakav ne želim da budem. Ne ulepšavam sliku o sebi jer svaki dodatni sloj boje bi bio varka, a nisam ni lažov. Govorim ono što mislim, radim ono što hoću - to je moja parola, i u njoj leže svi moji gresi. I dodaću ih još, tako da kada jednog dana od mene ostane samo ime, znam da nemam zbog čega da se kajem.
- Duguješ mi objašnjenje! Obojica, kriminalaca, mi dugujete objašnjenje! Šta želite od mene?! - prodere se gospođica i, na moje zaprepašćenje, šutne me u cevanicu.
Skoči na mene kao jogunasto mače, misleći da sam klupko sa kojim bi se poigralo. Mada, pre će biti da mi želi iskopati oči. Obuzdam je lako, prelako, i obavijem je obema rukama i s leđa je pritisnem na sebe. Rita se i sikće, uvija i mlati glavom levo-desno, tražeći način da me ujede.
- Nećemo tako, tigresse* - šapnem joj u kosu, ponovo vezanu u babsku punđu, i nosom joj okrznem vrat. Miriše na onaj gadni antibaktetijski sapun za bebe. Na listi za kupovinu bi trebao da joj bude neki parfem poželjnijeg mirisa.
- Oteo si me, bolesna nakazo! Oteli ste me!
- Kao prvo, ne obraćaj mi se tako. Na celom svetu postoje samo dva čoveka kojima je dozvoljeno da mi se obrate sa Ti - prstima pronađem gumicu koja joj drži kosu i nimalo nežno je skinem. Sikće iznova dok se platinasti pramenovi rasipaju po njenim ramenima i po meni, ali nemam vremena da im gledam dužinu. Što pre nauči kako da se odnosi prema meni, tim bolje po nju. Zagnjurim glavom u njenu raščupanu masu vlasi, nadajući se da ću otkriti neki drugi miris, a i kako bi me bolje čula. Otkrijem slatkastu aromu nekakve trave koja sigurno nije lavanda Provanse, pa nastavim tiho da govorim: - Nisi među tim zbirom i, shodno tome, obraćaćeš mi se isključivo sa Vi. Ili sa Nikša, ukoliko bude bilo potrebe.
- Da li se ti drogiraš? Jesi li lud?! Pusti me da izađem, odmah!
- Pustiću te, ali ne pre nego, mirno i tiho, saslušaš šta imam da kažem. I ne pre nego se Vi vrati u upotrebu. Nisamo na istom nivou, priznaćeš.
- Na nivou ludaka i bolesnika nikada neću biti, u pravu si… Pusti me!
Oslobodim je nepogođen njenim poređenjem. Odmakne se i zalepi na svojoj strani, skroz uz vrata. Bes, mržnja, nerazumevanje, strah… Mnoštvo emocija se octrva na tom srcolikom licu i tim grumenjem kobalta. Njene oči su kao vitraž u džamiji koju Rašid naziva domom, jer njegova vila neodoljivo podseća na islamsko svetilište. Ogromna je to kamena građevina sa mnoštvom lukova, granitnih stubova, persijskih tepiha, iranskih tapiserija i dve paralelno postavljene visoke kule na samom ulazu, kao da su minareti. A tu je i taj vitraž srebrno-belo-plav kroz kog se svetlost sunca prelama od kako zarudi na istoku i ne ugasi se na zapadu. Gledam je u oči i ne uzmičem, isto kao što uvek zastanem i nepomično stojim, gledajući u raznobojno staklo pre nego uđem u Rašidovu vilu. Pored svih emocija koje čitam u pokretima njenog tela, vidim i jednu na koju nisam tako često nailazio. Ljudima iz mog okruženja ona nije svojstvena, a čak i da jeste, nikada je ne bi pokazali, pogotovo ne svom kvazi prijatelju. Ni Danica je ne bi pokazala, možda je i ne pokazuje, ali pažljiv sam posmatrač i tako nešto meni ne promiče. Povređenost - jasno je vidim kako isplivala na površinu. Probija se kao najjača samo kako bi iznova potonula u besnilo duboko plave.
- Ako planiraš da me prodaš, ili siluješ, ubiću te, izrode! - kaže to tako tiho da zvuk jedva dopre do mog uha.
- Ubistvo za takav čin je opravdano, ali niti planiram da te silujem niti da te prodam, Danice. Kupiću te.
- Kupićeš me… Ti ćeš mene... Sram te bilo!
- Sram i ja se ne poznajemo. Da bih osećao sram, morao bih da imam morala, a takvih afiniteta nemam - nagnem se bliže njoj i blago, tek vrhom kažiprsta, dotaknem joj vrh nosa. - Opusti se, tigresse, neće ti biti tako loše - da začinim izrečeno namignem, uzdižući sugestivno kraj usana.
- Ko si ti? Zapravo, šta ti misliš ko si? S kojim pravom misliš da možeš da me kupiš?
- Ja sam Nikša, od danas vlasnik i ovo malo vazduha koga dišeš. I sada najozbiljnije, Danice, uvuci jezik i kandže, jer prkos i inat su slatki i podnošljivi do određene granice, nakon toga postaju iritacija koju ne tolerišem.
Podiže šaku, spremna da me ošamari. Bilo je tih dana kada su šamari dolazili ruku podruku sa nemaštinom i glađu, ali ti dani su prošlost - ona koja se ne ponavlja. Poput okova, moji se prsti obaviju oko njenog ručnog zgloba i zaustavljaju slabašan pokušaj otpora.
- Nije pametno udarati svog šefa - trgnem je ka sebi i unesem joj se u lice, cedeći reči kroz zube. - Mnogo jači od tebe nisu dočekali novi dan da se hvale kako su živi izašli nakon što su se meni zamerili. Zašto misliš da ćeš ti moći, hm? Ženu do sad nisam povredio, ali ako nastaviš da šištiš poput zmije, to bi se dalo promeniti.
Brzo treplje i, konačno, ćuti kao zalivena. Ne bih nikada ženu dotakao tako da joj naudim, ali ona to ne zna. Verbalno zastrašivanje nije nešto za čim prečesto posežem, odmah reagujem nakon što upozorim, ali sa njom taj princip završava posao i znatno mi olakšava. Na prednjem sedištu Danilo se nakašlje i time kao da me vrati u realnost. Vrati me u sadašnjost i u Beograd; među ljude kraj kojih promičemo; vrati me u dan i čas u kom mala žena drhti zato što joj obe šake stežem prejako i mrštim se tako da u meni vidi čudovište željno krvi, koje bi je ubilo i ne bi dvaput promislilo o tome.
Kao da me opekla njena koža, pustim je. Vratim se u prvobitni položaj i zagledam se kroz prozor. Zavlada tišina koju ne remeti nijedan zvuk. I Danilove utvare ćute, jer se boje mog gneva. Jara sa kojim se borim svakoga dana, jer sve mogu da dobijem ali ne mogu da zaboravim otrgnutu nevinost i uništene prve godine moga života.
Al sharaf! Čast… Gde je bila onda kada ju je trebalo pokazati prema meni. Rašid mi ju je usadio, ali ima vremena kada moje šuplje srce ne mari za nju. Ima vremna kada mi ni najmanje ne znači, ali je se držim poput davljenika da se ne bih udavio u nepreglednom kanjonu samog sebe. Nema časti u nanošenju bola i straha nevinima, ali ona i njene olako dodeljene etikete… Izrode, bolesniku, sve sam to i nije mi problem da priznam, ali mi ih ni ona ni bilo ko drugi neće spočitavati. Oči same sebe ne vide pa traže od drugih da ih gledaju. Ipak, vidim se baš kakav jesam i ne treba mi tuđa percepcija, pogotovo ne njena. Refleksno posegnem u desni džep, tražeći kliker, no nema ga. Ostao je bačen negde na podu penthausa usled jedne od mnogih epizoda mog sveopšteg ludila. Tražiš bačeno!, rikošetiraju mi Rašidovu reči lobanjom. Tražim bačeno, toliko mi je makar stalo da potražim komad stakla kada već ne mogu da pronađem dušu. Kome i treba ta izmišljotina bede i sirotinje. Meni?… Ne!
- Stigli smo, gospodine Nikša - oglasi se Danilo na vreme da primetim da smo u podzemnoj garaži.
- Odvedi je u jednu od soba. I pobrini se da bude mirna - naredim odsečno i ne čekajući da je izvede, napustim auto i zalupim vratima.
Dugim koracima dođem do lifta i pritisnem dugme koje vodi na sprat Mimozinog kluba. Nije još ni podne i prostor je prazan, taman onakav gde mogu na miru da sedim sa svojim mislima. Ne mogu da boravim na istom mestu kao i ona, bar ne dok se ne smirim i podivljalu krv ne dovedem u stanje normalnog protoka. Vijugam među nekoliko razbacanih stolova dok ne dođem do šanka, zaobiđem ga i sam se poslužim. Barmen se jako dobro pravi da me nema. Pogledam kristalnu čašu, debelog dna, i flašu najskupljeg viskija koga prodaju i odlučim se da pijem direktno iz boce.
Izaberem separe u kom sam bio prošle noći i tu krenem. U hodu potegnem dobar gutljaj i razvežem kravatu, a iglu stegnem dok hladnoća i tupi vrh ne probiju moju kožu. Bes se hladi u meni. Omča oko mog vrata se olabavi i kao da prvi put dišem kako valja otkad sam je zgrabio na ulici i poveo sa sobom. Sitna kap krvi klizi mi niz dlan i kapne mi na crnu nogavicu, nestajući u skupoj tkanini. Vršim dodatni pritisak, stežući i opuštajući šaku, tako da kapi učestaju i poteku brže i jače. Trgnem se iz bunila, razmazujući crvenu tekućinu po košulji, stolu na kraju i flaši. Ova jebena tvorevina od grada, u takozvanom pupku sveta, je kriva za sve. Za moje stanje konfuzije i samodestrukciju, za sve je on kriv. Beli grad uronjen u smeđi mulj nije moj dom, nije mi ništa.
Ne znam koliko dugo sedim sam i okrvavljen, ali znam da je prošlo poprilično sati jer Danilo, kao prokleti gavran zloslutnik, stoji pored stola kada podignem glavu.
- Šta hoćeš? - zvučim trezno što je čudo. Popio sam skoro sav viski maltene k'o vodu.
- Gospodine, ona je obična, nevina žena. Ona…
- Danilo, dobri moj Danilo, - prekinem ga odmah, - jesi li kontaktirao ministra Lukića?
- Gospodine…
- Jesi li, ili nisi, Danilo?
- Nisam, ali…
- Radi ono za šta si plaćen. Kad mi bude trebalo tvoje mišljenje, zatražiću ga. A sad idi i nazovi ga, ugovori sastanak i nestani dok te ne pozovem.
- Razumem!
- I bolje ti je, jer svi su zamenljivi osim mene. Ne bi mi bilo prijatno da te zamenim, ali hoću... Ukoliko ne prestaneš da guraš nos tamo gde mu nije mesto.
Žao mi je, Danilo, no to je istina. Ne kažem mu to, ne moram premda odlično zna kako stvari stoje. Ispijem ono malo viskija što je ostalo i zaputim se ka izlazu i ka Danici. Jebiga, možda se kobalt slomio a ja nisam tu da potpomognem slamanju.
-------
Mili-Jana
*tigresse - tigrica na francuskom
Al sharaf - čast na arapskom
❤️❤️❤️❤️❤️❤️