Crna sećanja (Završena)

13. Sve je tek početak

Čvrsto je odlučila, držaće se samo Mašinog života, dok će svoj držati sa strane i informacije sakrivati u svojoj glavi. Ali, znala je, dobro je znala da će morati da se vrati na to mesto gde je sve započelo. Gledajući u Mašinu fotografiju Lisa Nagulov prisećala se mladolikog lica nasilnog muškarca. Bio je krupan, smeđe kose i svetloplavih lepih, ali ubijalačkih očiju. Od momenta kada ga je ugledala znala je da nešto vezano za njega nije u redu. Ipak, uhvatila ga je za grubu i veliku ruku kada ju je pružio u znak pomoći, i izvukao je iz tamne šume. Lisa je strahovala ideći pored njega. Nije bežala. Drhtala je u sebi. Nije htela da pokaže strah-da ga se silno plaši. Dok su išli uskom šumskom stazom primetila je da joj sve jače steže ruku i da idu u različitom smeru odakle je došla.
Detektivka je odmahnula glavom odagnavši ružne misli. Ta sećanja nisu bili samo klasični košmari, stvarali su joj bol u srcu, koja se povremeno pojavljivala iznova i iznova.
,,Murate." Obratila mu se Lisa ustavši sa stolice. ,,Nemoj da prijavljuješ moje odsustvo Trifunoviću. Reci da ne znaš gde sam ako pita."
Ogrnula se kaputom i uzela torbu. Postoji velika šansa da će je odrukati čim izađe odavde ali vredi makar pokušati saradnju.
,,Ionako ne znam kuda ideš." Odbrusio je gledajući u monitor kompjutera.
,,Na Taru." Odgovorila je tiho. Podigao je konačno pogled izgledajući zainteresovano.
,,Ideš na odmor?" Sumnjičavo će Murat.
,,Ne. Radi istraživanja. Tara je vezana za mesto gde se sve izdešavalo..."
Gde je sve počelo.
,,Treba li ti pomoć?" Upitao je.
,,Ne, hvala. Obaveštavaj me o napretku slučaja. Zanima me ko je ubica."
Uputila mu je svoj najlepši blistavi osmeh i izašla iz kancelarije. Odmahnuo je glavom kada je shvatio da je ostao zatečen i potpuno sam od ranog jutra u stanici.

Lisa nije mogla da ode na planinu sve dok ne poseti rođenog dedu. Iako je ponovo došla kada nije vreme posete medicinska sestra ju je nakratko pustila i odredila vreme samo dvadeset minuta njenog boravka. Dovoljno za Lisu.
Detektivku je pogodila iznenadna bol u grudima kada je ugledala starca kako leži u krevetu. Nije čitao. Nije se pomerao. Pratio je pogledom Lisu koja mu se slabašno osmehnula. Podigla je plastičnu kesu s voćem uvis te ju je spustila na mali stočić pored kreveta. Sela je na ivicu u uhvatila deku za ruku.
,,Bilo mi je potrebno vreme... ali odlučila sam." Rekla je direktno bez pozdrava. ,,Idem danas na Taru." Starac joj je stegao ruku. Lisa je suzdržavala krokodilske suze dok je gledala dedu kako svakim danom sve više slabi. Biće poslat kući za dva dana. Nije htela ni da misli o tome, ali bila je to gorka istina: biće poslat kući kako bi smrt dočekao među voljenima.
,,Bićeš dobro." Kazala mu je, znajući da to nije tako. Htela je više sebe da ubedi nego njega u tu lažnu utehu. ,,Čim se budem vratila, bićemo zajedno, i ispričaću ti šta sam videla, čak i detalje." Govorila je kroz suze, nadajući se, da taj razgovor nije poslednji koji su vodili.

Glasno je zajecala kada je sela u automobil. Spustila je ruke i glavu na volan kako je prolaznici ne bi videli. Nije mogla da se zaustavi. Pokušala je mesecima da prihvati da svakog trenutka omiljeni čovek u njenom životu može umreti. Nije ni slutila koliko je smrt blizu. Nije ni slutila da će vreme tako brzo proći i da će ovi sudnji dani doći. Teško mu je pustila ruku. Htela je da veruje u to da će ga sutradan videti ali medicinska sestra joj je već uputila utešne reči. Nije Lisa glupa. Sama je, bez medicinskog osoblja, shvatila da će ga uskoro izgubiti. Podigla je glavu i pogledala svoj odraz u retrovizoru. Njene zelene oči bejahu veoma svetle. Posle plakanja bi uvek posvetlele i bile boje salate a ne tamne trave. Maskara joj se razmazala ispod očiju koje su veoma natekle. Zapitala se, zašto je uvek primetno na njenom licu da je bila tužna ili plakala? Što ne može to sakriti kao ostali ljudi?
Skupila je usne i posegla za maramicom.
,,Prokletstvo." Tiho je progunđala. Otvorila je malko prozor kako bi joj vetar osvežio misli te je krenula pravo na put za pakao. Napisala je Urošu poruku kuda je krenula i isključila telefon kako je ne bi dobili. Zamolila ga je da ne uznemirava mamu i tatu već da im kaže da će se duže zadržati na poslu. Imala je potrebu da to kaže bratu. Samo njemu.

Površno je disala kada je kolima prolazila kroz doline i bregove osute zelenilom i žutilom. Tek je početak septembra. I dalje je u toku leto. Vreme je zborilo drugačije. Progutala je knedlu kada je ugledala apartmane po putu. Mnogo toga se promenilo za četrnaest godina. Nekada, sve je bilo tako prazno, nevino i nedodirljivo. Priroda bi volela da je takva ostala. Sve više je ubrzavala. Htela je što pre da stigne i suoči se s prošlošću. Iako veoma strpljiva, Lisa sada nije mogla da čeka. Žurila je. Jurila. Vozila prebrzo po nestabilnim putevima. Nemir joj je bitisao u grudima i mislima. Hrabra, samostalna i odlučna-sada se svejedno plašila njihovog susreta. Osim ako se nikada ne dogodi. Osim ako je on već mrtav, u šta je gorko sumnjala.