Crna sećanja (Završena)

17. Jedino lepo na njemu

Ne znajući da su samo na sto metara od nje udaljeni ljudi crnokosa devojka razmišlja i dalje o novom načinu kako da okonča svoj život. Pogledala je oko sebe te nije pronašla nikakav materijal kojim bi prerezala sebi vene ili grlo. Bila je spremna, tako spremna da zaustavi puls i dotok kiseonika do mozga, ali muškarac je držao njenu ćeliju praznu te nije mogla nikako da dođe do nečeg oštrog. Teški rđavi lanci su joj stezali zglobove oko ruku i nogu. Sedela je u ćošku umesto na trošnom krevetu samo sa daskama bez dušeka. Pored čeličnih zatvorenih vrata nalazila se mala prljava plastična posuda u kojoj je bio izmrvljen hleb sa mlekom. To je bilo njeno jelo za ceo dan. Čovek je smatrao da je i to mnogo. Uživao je da je gleda kako se muči preko kamere video nadzora. Smešio bi se kada bi video svaki njen novi neuspešan pokušaj samoubistva. Kao po običaju, sedeo je u udobnoj kožnoj fotelji i gledao u veliki ekran. Voleo je svoj posao-posao koji je sam za sebe osmislio. Muškarac je udahnuo duboko čekajući novi pokret crnokose mlade devojke. Zasad je nepomično sedela. Kao da joj je čitao misli-zna šta ona želi i to joj neće dati. Neće joj dati da tako lako umre. Nije zaslužila to. Nije zaslužila laku smrt.
,,Nije zaslužila." Uz škriptaj zuba je procedio rečenicu. Stegao je obe pesnice i psihotično se osmehnuo, izvivši samo jednu usnu široko. Kako ga niko do sada nije pronašao? To je zato što je majstor u svom poslu i on to najbolje zna. Neupadljiv je, lako se može stopiti s ljudima pa čak i da nema gužve, učinio bi vam se kao čovek od poverenja i od kog biste zatražili pomoć. Prepoznale bi ga samo preživele žrtve i niko više. On zna da mu ljudi veruju. On to koristi.
Crnokosa devojka već pet meseci nije videla svetlost dana. Tamo gde se nalazi nema prozora, nema svetlosti, nema ni sijalice. Nemoćna je. Bespomoćna. Da samo može, da samo zna gde se nalazi, možda bi pronašla način kako da izađe odande.
Nedaleko od nje dvoje detektiva usnuli su na dvosedu jedan do drugog. Kada bi samo znali da im je sve pred nosem. Kada bi samo znali da postoji još jedna žrtva koja želi van, ne bi mirne duše boravili u toj kući. Ne bi ni oka sklopili. Uskoro će saznati da nije sve tako mirno kao što se čini i da nije samo oluja ta koja nanosi štetu. Lisa se prva probudila usred ranog jutra, oko tri sata. Zgrozila se kada je shvatila da je sve vreme držala glavu na Muratovom ramenu te je odmah ustala. Nije bilo vreme za protezanje. Posegla je za odećom koja je uveliko bila suva.
,,Dobro je." Tiho je rekla skidajući sve sa žice. Muratovu odeću je izostavila. Neka je sam uzme. Proverila je još jednom da li spava te je otišla u sobu da se presvuče. Bilo joj je drago što je konačno u stvarima u kojima je došla na ovo mesto. Prebrodila je njen strah. Uspela je. Došla je ovde. Ali nije sama. Nije trebalo da Murat bude ovde. Nije trebalo ni da ostanu ovde tako dugo, posebno ne zajedno, ali nije se ona pitala jer je to bila odluka svemira. Trebalo je da bude ovde sama. Ali joj je draže što se sa druge strane zida nalazi on. Osećala se sigurno-prvi put posle dužeg vremenskog perioda. Murat se protezao na kauču kada je Lisa izašla iz sobe. Nije znala da li da mu poželi dobro jutro ili noć. Odlučila je da mu ništa ne kaže te je samo klimnula glavom prema njemu.
,,Osušila se odeća?" Upitao je Murat zevajući glasno.
,,Moja jeste." Odsečno će Lisa. Stomak joj je jako zakrčao te je shvatila da što pre treba da odu odavde. Potrebna joj je njena soba, njen krevet i hrana dok sedi i gleda zvezde. Kući će stići za tri sata, a to je mučno po nju.
,,Presvuci se pa da pođemo. Ne ostaje mi se više ovde." Rekla je uzimajući torbu i ključeve.
,,Mislio sam da je ovo tvoje omiljeno mesto." Murat se nasmešio i uzeo odeću sa žice. Gledajući u Lisu skinuo je majicu sa sebe i bacio je na dvosed. Ona je zastala nasred sobe odmeravajući ga pogledom. Zaboravila je da trepće i ostala skamenjena u mestu sa otvorenim ustima. Izvila je nesvesno obrve, poželevši da dotakne njegove trbušne mišiće i grudi. On se nasmešio. Bila mu je namera da je posle dužeg vremena ostavi bez teksta. Okrenuo joj je leđa kako bi je vratio u realnost te je navukao na sebe vuneni džemper. Nije ni znao da ju je počastio svojim zategnutim i širokim leđima i ramenima koji su se Lisi učinili još više privlačnijim. Odmahnula je glavom. Srce joj je silno zalupalo te je u migu šmugnula napolje. Hladan vazduh kao da joj je udario šamar te se konačno osvestila. Jedino lepo na njemu, pomislila je uz mali zločesti podsmeh. Sabrala se i ponovo odmahnula glavom.
,,Dobro, dosta Lisa." Zapretila je sebi. Stavila je ključ u bravu čekajući da on izađe. Nije ga ni pogledala kada je prošao pored nje. Sada će ići svako svojim putem. Ona će ići svojim kolima a on svojim. Više neće morati da dele isti prostor. Išli su u tišini do automobila držeći distancu od metar i po između njih. Niko nije progovarao. Hodali su po stazi punoj kamenja i šljunka ne znajući šta i ko se nalazi ispod njih.