Crna sećanja (Završena)

12. Samo jedna žrtva...

30.08.2004. Nacionalni park Tara

Usred nedođije, prelepe prirode, bilo je veoma lako izgubiti se. Ne znaš kuda pre da pogledaš jer sve izgleda nestvarno, suviše živopisno, suviše lepo da bi se u takvo mesto poverovalo. A tek, kada zatvoriš oči, i počneš slušati prirodu. Stopiš se s njom i počneš je razumeti-šta ona govori i da je baš tu gde jeste, van domašaja ljudi, kako bi ostala netaknuta. Porodica se smestila u staru drvenu kućicu krajem Konjske reke. Od koga ju je beše nasledio Novak Nagulov? Od oca? Ili pak dede? Ova kućica, nosi veliku istoriju u sebi, veliku moć i priču kakvu stvarno znaju njegovi preci. Sve ostalo je samo pusto slušanje i prenošenje različitih priča s kolena na koleno.
,,Lisa, dođi ovamo! Drži se sada blizu nas!" Povikala je Katarina Nagulov čekajući da im se Lisa pridruži. Uroš je već bio u maminom naručju kada su ulazili u staru kuću. Naizgled, ona nije izgledala tako staro, ali stari miris unutra nje je to opravdao. Kućica je bila prostrana. Dovoljno veliki dnevni boravak, i manja kuhinja su delili istu prostoriju, dok se sto sa sve četiri stolice nalazio između kuhinjskog pulta i starog dvoseda. Kada je Katarina spustila Uroša na pod obišla je i dve poslednje prostorije kuće. Manje kupatilo se nalazilo u jednoj, koje kao da je bilo skoro urađeno. Poslednja vrata vodila su u sobu s jednim bračnim krevetom. Novak Nagulov je odmah znao da će on biti taj koji će spavati na kauču u dnevnoj sobi ali ništa nije rekao. O tome će pričati tek večeras. Uroš i Lisa su se jurili po sobi. Svaki put, kada bi Lisa protrčala pored jednog velikog krhkog prozora, zastala bi na sekund-dva i zagledala se u prizor kroz njega. Nije mogla protiv svojih očiju. Nije mogla protiv svoje prirode. Reka i šuma, hipnotisali su devojčicu.

08.09.2018.

Polako je premotavala događaje tog datuma zapisnog na dosijeu njene nekadašnje drugarice, poznanice. Lisa Nagulov i Maša Ristić nikada se nisu zapravo družile. Štaviše, zaboravila je kako ta devojka izgleda. Ono što ih je povezalo, bila je traumatična sudbina krajem avgusta koja je zadesila obe. Bila je preokupirana svojim problemima i odlascima kod psihijatra, zatvarajući se u sebe i ne izlazeći iz kuće, kako bi razmišljala o toj devojčici. Stara slika na dosijeu ju je podsetila da je ona imala plavu kosu i plave oči. Setila se da se kroz školske godine nisu slagale, ali baš taj dan-sarađivale su i držale se za ruke.
Lisa i dalje nije shvatala kako se ona našla tamo gde je i ona bila. Ugrizla se za usnu. Nosila je krivicu na duši jer ona sada sedi tu gde jeste čitajući njeno ime kao prvu žrtvu tog nepoznatog čoveka. Ona je živa, Maša više nije.
Lisa je nervozno spustila dokument na sto i prošla rukom kroz gustu braon kosu učinivši je raščupanom. Prihvatila je da radi taj posao. Prihvatila je da sazna istinu. Sada nema puta nazad. Mogla je da laže dedu ali koji je smisao toga? Koji je smisao lagati čoveka kome je ostalo još samo malo i kog previše voliš?
Uzdahnula je, te je potom konačno, odlučno uzela beležnicu i dosije počevši od svega šta zna. Deda ju je stvarno voleo i nije pomenuo njeno ime nigde. Niko, osim porodice, ne zna Lisinu prošlost. Sakrio je sve što je mogao od očiju drugih ljudi. Sada se u njenim rukama nalazila samo jedna žrtva i bilo ko-ko uzme taj dosije, znaće samo za Mašu, ali ne i za Lisu. Detektivka nije mogla izbeći radoznale novinare i ekskluzivne vesti koji su pomenuli da postoji i druga žrtva ali da telo nikada nije pronađeno. To telo nikada neće ni pronaći. Obe devojke su umrle taj dan. Jedna je propatila fizički, druga mentalno.