Crna sećanja (Završena)

51. Vodopad

Biti previše blizu jedno drugome, a u isto vreme i tako daleko. Želja da se nakratko dotaknu nije odlazila nijednom iz glave. Žudnja za tuđim, ali poznatim usnama koje im ne pripadaju, a na koje su beše već navikli. Pričali su sve vreme o prirodi, slučaju, o životu. O svemu samo ne o njima. Oboje su se zapitali: o čemu bi se tu moglo razgovarati? Završili su već tu konverzaciju. Stavili su tačku na nju. Pak, ostale su reči koje nisu izgovorene i osećanja koja nisu uspela da izađu van duše. Ignorisali su emocije. Lisa se opustila posle nekog vremena i odlučno počela da razmišlja o drugim stvarima. Oboje su čuli njima veoma poznati zvuk, zvuk iz prošlosti koji ih vezuje za ovo mesto. Pogledali su jedno drugo. Lisa nije znala da on zna, a ni Murat da ona zna. Nisu ni slutili da su oni žrtve tog čoveka i da stoje nedaleko od mesta kuda ih je on vodio. Bilo bi poželjnije da su znali kuda su otišli taj dan ali povez preko očiju koji im je stavio misteriozni muškarac nije im dozvolio da vide okolinu. Bio je mrak ali bilo je vidljivo, to veče, mesečina je sve osvetljavala. Taj kobni dan, i dečak i devojčica koristili su čulo sluha koje im je pomagalo da se orijentišu u prostoru.
Lisa je progutala knedlu i pošla napred. Srce samo što joj nije iskočilo iz grudi. Čula je, dobro je čula vodu. Zajedno su išli prema glasnom pljuštanju. Iza polomljenog drveća nalazio se vodopad. Prelep vodopad, ne tako veliki, ali poput onih na slikama koji vas ostavljaju bez daha. To je bilo ovo mesto. Ovde su prolazili pre četrnaest godina, uplašeni i nepoverljivi. Muškarac je držao čvrsto jednom rukom devojčicu a drugom dečaka. Od straha nisu pričali niti ispuštali zvukove. Znali su da im se sprema kraj.
Murat je uhvatio Lisu za ruku i sprečio je da ide dalje. Nije bio spreman da se približi vodopadu. Lisa je išla nepromišljeno i u strahu sve dok je Murat nije zaustavio, te joj je laknulo što je stala. Nije imala snage. Nijedno nije imalo srca da priđe vodopadu i oslušne ga kao taj dan. Lisa i Murat držali su se za ruke. Stajali su nedaleko od mesta gde im je čovek naredio da stanu i drže se na isti način. Smešio se gledajući ih tako nevine i čiste. Znao je da nema nikoga u šumi ni u blizini. Potom im je rekao da počnu polako da se svlače ne skidajući povez. Jedva je čekao da upravlja svojim novim mladim marionetama.
Lisa je odmahnula glavom. Suzdržavala je suze koje su bile na granici da joj izađu iz očiju i slome je. Nije mogla da bude ovde više. Nije mogla da gleda ovo mesto. Izvukla je ruku iz Muratove i pošla nazad. Šta je mislila da će videti? Naravno da će naići na novi trag, na mesto gde je bila i gde treba da ga traži. Sigurno ne bi išli tako daleko ni za šta i kako ništa ne bi pronašli. Njena samouverenost se poljuljala. Bila je sigurna da može da se suoči sa svim, ali videvši sve ovo, crna sećanja su joj samo pred očima poput obnovljenih starih slika.
,,Murate! Ideš li?" Povikala je i stala. On je hodao polako prema njoj, bez žurbe. Pogled mu je bio hladan kao led. Ugledala je nešto u njegovim očima šta nije mogla da protumači. Nije ni on bio voljan da ostaje ovde, na tako prokletom mestu. Pokušala je da pronađe utehu u njegovim očima kada joj je prišao ali tamo nije pronašla podršku. Ugledala je samo tugu i prazninu.